TOXIC: knjiga nakon koje ćete osetiti vrtoglavicu, ali i nalet inspiracije

Dramaturškinja i spisateljica Eva Mahkovic nakon što je već nekoliko puta uzburkala slovenačku i regionalnu književnu scenu svojim radovima, knjigama, ostaje verna svom karakterističnom, hibridnom i slobodnom načinu izražavanja. Njen jezik nosi veliku dozu divlje energije, osećaj ushićenja i – vrtoglavice.

TOXIC

Kako je autorka sama rekla, njena knjiga TOXIC je autofikcija, dnevnik, kalendar, blještavilo, tama, ružičasto, krv, puno istine, puno laži, ja, stvarne i izmišljene emocije, fantazije, teskoba, snovi i ubistva. Knjiga se sastoji od prologa i osam delova, od kojih svaki pojedinačno, ali i povezano, zajedno prikazuje izvedbu Eve Mahkovic, koja stalno i iznova ponavlja da čovek može da bude toliko različitih stvari u isto vreme da sve ne mogu ni da se prebroje. Pojedinačni delovi knjige donose razne prikaze da bi kulminirali u delu koji se zove Vrtoglavica, a koji nas, kako mu i samo ima kaže, kao centrifugalna sila uvlači u sam epicentar stvari.

TOXIC sam započela kao roman, a završila ga kao žanrovsku hibridnu autofikciju, moj omiljeni način pisanja koji je za mene pre svega suočavanje sa samom sobom. Knjiga se bavi ličnom istorijom, pored mitologije, pop kulture, vremena, trauma, odnosa koji su me stvorili. Formalno, u svakom novom pokušaju pisanja pokušavam da pronađem novu optimalnu formu izražavanja, pa se poglavlja dosta razlikuju jedna od drugih. Iako je svaka autofikcija fikcija, trudim se da budem što iskrenija: odavno sam naučila da mi je to veoma teško, ali ujedno i jedino etičko polazište, da mi izraz donose bilo kakvo iskupljenje. – izjavila je autorka. Ona ne poznaje tabue, njeno intimno iskustvo je javno i naše, njeno pisanje je sirovo, ponekad bolno i iako se na momente nalazimo u pomalo šokantnim rečenicama, ne možemo i ne želimo da prestanemo da ih čitamo jer se u njima prepoznajemo. Stil i ritam me na momente podsetio na neki čudnovati hibrid Sharp Objects i Gilmore Girls. Sve milenijalke će se odmah pronaći u knjizi, kriza milenijalske generacije kristalno je jasno predočena u knjizi. Sama autorka je to briljantno sumirala u rečenici: Vse punce naj bi hotele biti Pika (Nogavička, op. a.) ali Kat (Stratford, op. a.), ampak potem smo vse postale Anica (ali Bianca) s prestrašenim pogledom, ves čas v strahu, da bomo kaj zajebale. (Sve su devojke su htele da budu Pipi (Duga Čarapa, op. a.) ili Kat (Stratford, op. a.), ali onda smo sve postale Anica (ili Bianca) uplašenog pogleda, sve vreme u strahu da nešto ne zeznem.)

Eva Mahkovic u knjizi piše o odnosu prema svome telu, o neljudskim idealima lepote kasnih devedesetih, o svojim prijateljima koji su joj obeležili život, o smrti jednog prijatelja, slomljenom srcu, kultnim serijama, ljubavi, comfort food i guilty pleasure hrani, prolaznosti i patnji, Taylor Swift. Kada sam je pitala zašto je napisala TOXIC odgovorila mi je: Kao i uvek kada pišem, uz TOXIC sam pokušala što iskrenije da se suočim sa sobom, da upoznam sebe: da prepoznam motive koji su me učinili osobom kakva sam danas, da zabeležim svoje strahove, želje, ljubavi, fascinacije, boli, a takođe i nasumično moždano smeće. Pisanje je terapeutski čin za mene, a TOXIC je odraz verzije mene u realnom vremenu.

Njena unutrašnja stanja i intima biće mnogima toliko poznata, ali ona ih je skalpelskom preciznošću prikazuje tako da od nje i njih ne možemo da pobegnemo, koliko god nam bilo neprijatno ili se sami prepoznavali u njenim rečenicama. Knjiga za svaku milenijalku, ali i za one starije, i one mlađe.

Photo: Beletrina