Sa svojom harizmom i impresivnim glumačkim sposobnostima, glumac Milan Marić je osvojio srca publike kako na domaćoj, regionalnoj, tako i na međunarodnoj sceni. Njegove uloge u filmovima poput Dovlatov i Toma donele su mu brojne nagrade i priznanja, dok je njegova posvećenost umetnosti i autentičnost ono što ga izdvaja u svetu filma. Ulovili smo ga za brzi razgovor oko onoga o čemu se najređe priča sa glumcima; kako stvara lik i šta i ko mu sve pomaže oko toga.
Ovako, na prvu, da kažem reč nos šta biste odmah pomislili?
Muku. Sve to zajedno je bila muka. Iz prostog razloga prvo, za stavljanje protetike potrebno je vreme. I, zapravo, svaki dan, mesecima započinješ sa time što ti se stavlja nešto na lice i to sve oko očiju i oko usta. I bilo je leto. I vrućina. I onda prosto i taj lepak koji se nanosi, popušta pod temperaturom preko 40 i telu nije prijatno, znoji se.
Tako da je bilo prilično izazovno raditi sa tim. Ali u okolnostima u kojima smo radili, a malo ljudi, nažalost, priča o tome, bilo je izazovno. Dosta ljudi se nekako zalepi za taj nos kao za nešto problematično u filmu. I ja kažem, OK, to da je moglo bolje, moglo je sigurno bolje, OK, ali isto tako je moglo i gore. S druge strane, ljudi zaboravljaju da je to bila 2020. godina i početak korone. Tako da mislim da je Svetlana (Gutić, op. a.) šta god da je radila, napravila je odličan potez.
Uređivanje, sređivanje, make-up i kostimografija bi trebao da budu i zabavan proces, zar ne?
Znaš kako, taj proces sređivanja je zabavan za mene, on ti nadograđuje lik.
I ti dosta stvari kostimom ili šminkom rešiš, kod lika koji igraš. I u filmu i pozorištu se koristi podjednako.
I kad imaš dobro kostimografa i dobrog šminkera, oni znaju da razmišljaju zajedno sa tobom o liku, da neke stvari vrlo jasno markiraju, koje ti više ne moraš uopšte da pojašnjavaš glumačkim sredstvima, a da bude jasno da je to taj čovek. Na primer: sve je na čoveku ispeglano. Tebi je to jasno kad vidiš takvog čoveka, tebi je jasno otprilike, o kakvom tipu se radi. Da je pedantan, da mu je stalo, da je precizan, da je sav u linijama. Znači, ti daješ, šalješ kostimom i maskom nekoliko poruka. Kao i obrnuto.
Da li imate neki baš omiljeni komad koji privatno nosite, a voleli biste da ga koristite u kostimografiji i kreiranju nekog dramskog lika?
Imao sam i koristio sam. Imao sam jedan mantil i koristio sam ga. U pozorištu, doduše.
Na koji način ste izgradili lik? Da li je taj mantil odražavao Vaš karakter u tom liku ili ste stvorili nešto potpuno novo?
Bio je kožni mantil koji je idealno složio sve, i sa celom pričom i sa karakterom lika. Idealno ga je nadogradio.
Šta je najdrastičnije što ste uradili za ulogu? A šta biste, a do sada niste?
Ugojio sam se trideset kila. To je bilo najdrastičnije. Imao sam ekstremno mršave faze i sa telom sam radio svašta. Razne transformacije. U Hollywoodu imaju vremena da se posvete telesnim transformacijama, mi, ovde ne, jer na primer, mi nemamo godinu dana priprema za film. Ali ja volim da radim takve stvari, one pomažu u stvaranju lika i osećaja.
Kada biste morali da zamislite scenu sa kojom se završava najnapetiji špijunski film, kako bi to izgledalo, šta biste uradili, kako biste izgledali?
Odelo. BOSS odelo, raskopčana košulja, jurnjava. Da li je to jurnjava u nekome metrou ili vozovima? Možda ipak neka zgrada, krov, da puca pogled na ceo grad. Dok se dole nešto napeto dešava.
Photo: Luka Bošković i Stefan Stojanov
Milan u editorijalu nosi BOSS FW 24/25.
