Foto priča: Sa jadranski ribarkama u izalzak sunca

Ove je godine na Dan žena objavljena nova studija Žene u ribarstvu Mediterana i Crnog mora: uloge, izazovi i prilike, UN-ove Organizacije za hranu i poljoprivredu (FAO) u saradnji sa Odeljenjem za ribarstvo i akvakulturu FAO-a koja pokazuje da žene obavljaju oko trećinu poslova povezanih sa ribarstvom. To je nastavak svojevrsnog istraživanja WWF-a, svetske nezavisne organizacije za zaštitu prirode, od pre koju godinu, koji je pratio ribarke duž celog Jadrana, od Savudrije do Komiže na ostrvu Visu, gde je 1875. godine pokrenuta prva fabrika za preradu ribe na hrvatskom delu Jadrana, ne bi li ispričao priče o ženama na moru. Cilj ovih studija i razgovora jeste učiniti ih vidljivima u industriji gde je njihov rad prisutan duž celog lanca vrednosti. „Žene su uključene u čišćenje i preradu ribe, prodaju ulova, popravak mreža i u vođenje administrativnih poslova i marketinga. Tu su i žene koje su i same ribarke te svakodnevno izlaze na more i učestvuju u zahtevnim fizičkim poslovima. Osim toga, sve je više žena naučnica u ovom području, kao i žena na vodećim funkcijama u industriji“, pokazuju podaci WWF Adria. Ali i dalje mnogi smatraju da je ribarstvo muški posao.

Photo: Ivana Vareško

Prvi lep primer žene na moru, jeste onaj Ariane Percan, iz istarskog Raklja, gde ova 23-godišnjakinja lovi ribu od malena.
“Od malih nogu sam sa tatom išla na more. To mu je tada bio više hobi nego posao i ja sam samo čekala da dođe vikend i da me povede sa sobom. I tako se rodila svojevrsna ljubav prema tom moru. Kasnije je tata počeo da se bavi profesionalno ribolovom na mreže, a meni se to činilo interesantno i kad god bih mogla, išla sam sa njim i pomagala mu. Tako je sve nekako krenulo i trajalo do završetka škole, a nakon toga zvanično sam se opredijelila za ribarku. I evo, sada se već 6 godina profesionalno bavim ribarstvom”, govori mi Ariana.

Photo: Ivana Vareško

Na pitanje kako izgleda jedan njen prosečan radni dan, simpatično mi odgovara “Ujutro rano ustajemo da budemo na moru u cik zore. Podižu se mreže, vadi se riba i vraćamo se u luku, sledi iskrcavanje ribe koja ide dalje u prodaju istog dana. Nakon toga mreže se čiste i pripremaju za veče.”

Photo: Ivana Vareško

Kaže mi i kako se ne zamara sa time da li je to muški posao ili nije. “Ja to radim s ljubavlju tako da koliko god bilo ponekad teško, što se tiče zime i hladnoće na moru, sve se da izdržati ako to voliš. A što se tiče fizičkog posla, postoji hidraulično vitlo i različita oprema na brodu koja sama podiže mreže, tako da nama one samo prođu kroz ruke.”

Photo: Ivana Vareško

Ariana se slaže da danas ima puno više žena u ribarstvu jer to više nije, kako mi i moje sagovornice govore, tako fizički naporan posao jer se na brodu nalazi sva potrebna oprema za obavljanje tog posla. „Možda bi mogli da nas podrže sa nekim dodatnim resursima“, naglas razmišlja Ariana i nastavlja, „jer nas nema toliko u poređenju sa muškarcima, a opet je to zahtevan posao i uglavnom se smatra muškim poslom.“

Photo: Ivana Vareško

Još jedan lep primer žena u ribarstvu jeste onaj Zagrepčanke Lane Raffaelli, koja se pre 17 godina preselila u Istru. Prva stanica je bio Labin. „Nakon preseljenja u Istru, neko vreme sam još radila kao zubni tehničar, a onda sam upoznala svog sadašnjeg supruga, koji je ribar. I eto, već se 11 godina bavim ribarstvom. U početku nisam odmah sa njim išla na more, ali, evo, u poslednjih sedam godina i to se promenilo.“

Za Lanu je život imao svoje planove koji su se razlikovali od onih koje je skovala, a ljubav ju je odvela u ribarstvo, zanimanje koje nije svesno odabrala, već mu se prepustila. Na moje pitanje da li joj je to nešto prirodno ili je morala da uleže dodatan napor, odgovara: „U početku, kad sam zapravo počela da provodim puno vremena na brodu, muž je tada radio na plivarici. Lovili su srdelu, to je svim ribarima oko njega bilo neobično. Na plivaricama inače ne borave žene, nema ih tamo. Prvo sam naučio kako da krpim mreže i to im je već bilo van svake pameti. Često bi govorili da sam pegula odnosno nesreća na brodu. Kad god bi se nešto dogodilo, razlog bi bio taj što sam ja na brodu. Naravno da to nema veze s obzirom na to da su to radni brodovi pod opterećenjem i često se događa da neke stvari otkazuju. Ali vremenom su se svi ti ribari navikli na činjenicu da sam ja ovde i prestali da obraćaju pažnju na to. Lično, više ne vidim neke probleme u tome svemu. Dugo sam u ribarstvu i svi su već navikli, tako da je ta percepcija žene kao pegule na brodu oslabila. Nije bilo nekog otpora nego je naprosto bilo neobično, što mi je jasno.“

Photo: Ivana Vareško

Danas Lana i suprug Neven Lorencin žive u Medulinu, rade kuću i uglavnom sami odlaze na more dok im društvo prave dva jednako važna člana posade; psi Igi (istarski gonič inćuna) i Bo. Neven kao kapetan, ujedno i predsednik Ceha istarskih ribara, a Lana kao član posade, pa mi objašnjava: „Ne zato što bi to bila klasična podela u smislu kapetan je muško, a žena je za neku manju funkciju, nego ne volim da vozim brod. Dosadno mi je. Nisam taj tip i radije ću slagati sanduke po brodu ili raditi nešto drugo.“

Photo: Ivana Vareško

Takođe, govoreći o težini fizičkih poslova, Lana nastavlja: „Ljudi često imaju pogrešnu pretpostavku o tome da je rad na brodu težak fizički posao. Nema tu teških operacija. Specifično je možda što se radi u različito doba dana, nema radnog vremena, radi se noću i danju, leti i zimi, i često si izložen spoljnim, mokrim uslovima. Taj detalj ljudima možda zvuči neprijatno, ali nije, pogotovo ako to voliš. Što se tiče teške fizikalije, toga tu nema. Imamo mašine koje su zadužene za prenos i dizanje tereta, a mi smo tu da sve skupa popratimo. Može li ponekad da bude opasno? Može, ako ne paziš. Na moru si, oko tebe su sajle, konopci su pod teretom, ali to je sve od opasnosti.“

Photo: Ivana Vareško

Jutra na pučini su nešto posebno. „Svitanja i zalasci na moru su predivan doživljaj. Mi uglavnom nakon svitanja dižemo mrežu, to se kod nas zove alba, sa time da postoji jutarnja i večernja. Jutarnje albe su posebno iskustvo – diže se dan, taman se sunce pojavljuje na obzoru, a vi dižete mrežu, namotavate konopac i dižete ribu na brod i gledate šta ste ulovili. Trenutak istine jer u ribarstvu nema zagarantovanosti, ne možete sa sigurnošću reći hoće li biti ulova. To je pomalo hazarderski posao.“ I oluje znaju da se dogode. Ali Lana mi govori da to uvek pokušavaju da izbegnu. „Kad smo pre imali veći brod i bili u drugoj vrsti ribolova, našli smo se u jednom gadnom nevremenu sa još pet Italijana. Bili smo izvan hrvatskog ribolovnog područja, izvan granice. I zadesila nas je jako ružna oluja. Svima nam je bilo teško, more je valjalo brod, a put koji inače pređete brodom za sat vremena po oluji može trajati satima. To pamtim kao jako ružnu epizodu. Ali ne događa se često jer uvek gledamo prognozu i pokušavamo da izbegnemo oluje, a danas imamo i manji brod i igramo više na sreću. Rekao je jedan ribar, kad bi čovek odradio na moru svo lepo vreme za ribu, bilo bi mu dovoljno. I u pravu je. Kad je lepo, ide se na more, a kad je ružno, ostaje se kući i odmara.“

Photo: Ivana Vareško

Uprkos činjenici da je zastupljenost žena u ribarstvu veća od očekivane, iako su podaci često nemerljivi s obzirom na to da žene obavljaju pozadinske poslove kako bi podržale porodična poslovanja, i dalje postoji mišljenje da je to muški posao. „Ljudi koji me poznaju često me pitaju što mi to treba jer to je muški posao. Generalno, smetaju mi te podele na muške i ženske poslove. Nismo svi isti i ne volimo svi iste stvari. Da, recimo, idem da radim neki drugi posao, bio bi mi izuzetno naporan jer nisam na njega navikla. Tako i ribarstvo, neko ko nije naviknut, bilo mu naporno u početku. To je sve stvar volje i s vremenom se čovek na sve navikne. Ovaj posao se na svoj način čini teškim, međutim, ima svojih velikih prednosti koje drugi poslovi ne pružaju. Biti na moru, na suncu, na svežen vazduhu. Obilje ribe. I beskrajna sloboda, nisi ograničen. Način života je mnogo drugačiji od onoga koji sam pre vodila. Nekada sam bila zatvorena po 12 sati na poslu, radila u prašini. Možda mi zato ovaj sadašnji način života puno više odgovara“, preduhitrila me je Lana odgovarajući na pitanje o čarima i prednostima ovog posla jer život izvan kancelarije piše svoje specifične scenarije o slobodi.

Photo: Ivana Vareško

„Rad na moru i ribarstvo morate doživeti. Taj izlazak sunca i jutarnju tišinu u zoru ne možete nigde doživeti ni videti ni sa jedne zgrade u gradu. Tišina mora je čudesna. Delfini. Koliko god ih mi ribari ne volimo jer nam prave štetu, onaj trenutak kad iskoče pred vama ispred broda je taj kojem se divite. Ima mnogo sitih detalja koji se spoje u jednoj zaista lepoj priči. Iako je na kraju uvek stvar toga ko šta voli, za mene je ovo jedan divan posao.“

O tome kako se gradila veza Zagrepčanke i mora, Lana mi priča. „Generalno, mi kontinentalci više volimo more jer ga nemamo. I kad mu dolazimo kao turisti, uvek smo ga željni. Onog trenutka kad počneš da živiš na moru, kao neko koo uz njega nije rođen, pristupaš mu drugačije. To more je postalo terapija za mene, da sedim ispred njega i da se smirim. Voda generalno ima efekat smirivanja, protočnosti, umirujuće deluje. Ja more beskrajno volim. Ne volim ni da plivam u njemu toliko, već da sedim pored mora i osećam tu energiju, ritam talasa. Između ostalog, more nas takođe hrani, tako da je to dodatna poveznica. Ja bez mora ne mogu. Čak i kad bih mogla da zamislim sebe da radim nešto drugo, to bi moralo da ima neke veze sa morem. U stvari, ni ne pomišljam da radim bilo šta drugo. Od ribarstva živimo solidno. Na moru se nećete obogatiti, ali ćete solidno živeti.“

Photo: Ivana Vareško

Veza sa morem je neraskidiva, kažu oni koji od njega žive, koji mu se obraćaju sa poštovanjem i koji su dovoljno srećni sa time da su mu često blizu. Ribarstvo je jedna od onih industrija kojoj su nekada uglavnom pripadali muškarci. Ali to se kroz godine menja. Danas je sve više žena u ovom području, bilo da na brodove odlaze kao ćerke ili supruge, a Lana primećuje da je upravo to čest slučaj u poslednje vreme. „Jako puno žena odlučuje da se pridruži svojim muževima na brodu i ne vidim da su nezadovoljne. Možda se to u poslednje vreme intenziviralo zbog nedostatka radne snage, ali mislim da je to lep posao. Kod nas žena koje smo odlučile da odemo na more, možda se budi i mali inat da nas zapravo nije briga šta će ljudi reći. Jer nas i nije briga. Idemo zato što to volimo, jer nam je lepo. Još uvek ima malo žena na moru, ali sve nas je više, a žene odlučuju da se iz tih porodičnih pobuda bave ribarstvom.“

Iako su ženski glasovi u ribarstvu tihi, itekako su važni i pokazuju da nema smisla večno deliti poslove na muške i ženske. Tamo gde postoji želja, postoji i posebna veza sa morem zbog koje svi izazovi povezani sa morskim poslovima, postaju najlepši posao na svetu.