Sa Woodyjem Harrelsonom na Visu o karijeri, meditaciji i važnim stvarima u životu

Kada je izašao danas kultni film Narod protiv Larryja Flinta, imala sam 15 godina. Ta, 1996. godina bila je, usudila bih se da je tako nazovem, prelomna godina u mom odrastanju i formiranju ukusa u muzici i filmu. Tada sam krenula u srednju školu i odlazak u bioskop postao je konstanta u mom rasporedu. Svaki vikend uporno bih sedela u bioskopskoj stolici  prikovana za veliko platno, često i petkom i subotom, neretko gledajući i dva filma zaredom. Neke filmove sam gledala i više puta; a među njima je bio i Narod protiv Larryja Flinta. Tada nisam znala ko je Larry Flint, ali obožavala sam Woodyja Harrelsona i trailer koji se puštao na televiziji odmah me je zaintrigirao. Natural Born Killers i White Men Can’t Jump već su neko vreme bili deo moje kućne videoteke, a gledala sam ih toliko često da su se trake gotovo potpuno izlizale.

Woody je tada već bio holivudski it glumac koji je punio bioskope, ili bolje rečeno bioskopske blagajne. I to sve sa nekim šarmom glumca koji voli da igra uloge u nezavisnim filmovima, ali se, eto, našao u mainstream Hollywoodu. Fascinirao me jer je mogao da glumi u svim zamislivim žanrovima: i u komediji, drami, trileru, romansama i hororima. Ali konkretno, uloga baš u tom filmu, koji svrstavam u klasike devedesetih, ravno uz Pulp Fiction, Heat i slične filmske gromade, učvrstila je moje mišljenje o njemu kao holivudskom the buntovniku (nije odmoglo što se kraj njega na ekranu nalazila večna buntovnica Courtney Love), ili kako se sam prozvao, anarhistu. Ali taj se utisak zapravo najviše ogledao u tome što nije glumio u sigurnim filmskim hitovima nego ih je on učinio hitovima. Što sam se više upoznavala sa njegovim likom i delom, gledajući i čitajući njegove intervjue, shvatila sam da me oduševljava i kao osoba. Osoba koja je u Hollywoodu ostala prizemna, koju ne prate skandali, koja se u intervjuima ne ustručava da razgovara i o mnogo širim i dubljim životnim temama osim same karijere i filma. U sve to uverila sam se i sama.

Pre svega zabava

Sada, taj isti Woody Harrelson, napokon je zakoračio na pristanište terase restorana u kojem smo trebali da se nađemo. Kada kažem napokon, mislim, sa sat vremena zakašnjenja, periodu u kojem sam smislila još milion pitanja koje bih volela da my postavim u našem ograničenom vremenu od svega 30-ak minuta. “Ok, ovde izgleda kao u raju”, bila je njegova prva rečenica kad smo se konačno susreli. Složila sam se sa njim. Možda je baš to što Vis uvek izgleda magično bio jedan od razloga zašto je odlučio da sa suprugom poseti mali 35mm Vis Film Festival, kojem je to tek drugo izdanje, a gde je prisustvovao projekciji Naroda protiv Larryja Flinta. “Ovo je zaista jedno od najlepših mesta koje sam posetio”, govori mi dodajući da i inače voli boutique filmske festivale koje redovno posećuje, tako da je “rajski” Vis očito samo „šlag na torti“. 

The People vs. Larry Flynt

Projekcija u letnjem bioskopu Hrid u gradu Vis bila je dupke ispunjena gledaocima, a njegova prisutnost samo je pojačala utisak već divnog iskustva gledanja tog filma na velikom platnu. “Nije bilo lako snimiti ovaj film”, kaže mi iskreno Woody. “Uloga je bila zahtevna, film je bilo izazovno snimati, scenario je imao svoje probleme koje je trebalo rešavati… Mnogo toga se događalo, ali na svu sreću, sve je na kraju došlo ‘na svoje mesto’.” 

Ali dodaje da je na kraju svega, kada podvuče crtu, sve to mala cena za mogućnost eksperimentisanja sa likovima što je oduvek smatrao zabavnim. “Zombieland, No Country For Old Men i nedavni Triangle of Sandness. Izuzetno mi je drago da sam igrao sve te uloge, koliko god različite, lagane ili teške bile”, priseća se. 

40 godina karijere

Woody Harrelson je glumac koji može da igra bezbroj različitih likova, a da to nije prva asocijacija koju za njega vežemo. Zajedno se prisećamo njegove karijere spominjući njegove filmske radove i taj nazivnik je veoma očit. Kako i ne bi, karijera mu se proteže od 1985., i to kada nas je sve osvojio ulogom Woodyja Boyda u seriji Cheers, koja je potpuna suprotnost svim ulogama koje su usledile, a koje su pokazale njegovo široko i šaroliko glumačko umeće. Baš zato, iako možda zvuči pomalo prvoloptaški, nisam mogla a da ga ne pitam šta je najdrastičnije što je uradio zbog uloge.  “Za film LBJ sam morao da nosim prilično ozbiljnu protetiku, stavljanje je bilo zahtevno i dugo je trajalo. Za ulogu Davida Douglasa Browna u filmu Rampart sam morao da izgubim veliki broj kilograma. Radio sam svakakve stvari za ulogu, sve samo da bude što bolja, da budem što autentičniji.”

Natural Born Killers

S obzirom na to kakav su trag te uloge ostavile u filmskoj industriji, odgovor me nije nimalo iznenadio. Toliko bogata i duga karijera, koja se proteže kroz četrdeset godina, a u kojoj nije manjkalo izazova, eksperimenata, filmskih hitova… Pitam se da li uopšte postoji išta za čime žali? “Da, imam milion žaljenja!”, kaže mi iskreno, kao da je jedva čekao da dođemo do “stvarnog” dela intervjua, gde se ne bavimo holivudskom “površnošću”. “Ali najvažnija lekcija mi je bila da uvek treba napraviti najbolje, dati sve od sebe i prihvatiti da se ne može uticati na krajnji ishod filma, a to je kako će se distribuirati, kako će ga publika, na kraju krajeva prihvatiti. Sjajno je igrati odličnu ulogu u filmu koji je dobro prihvaćen, ali isto tako treba biti svestan da nemamo kontrolu nad time.”

Trenutno radi na filmu Now You See Me 3, ali mene je zanimalo kakvu budućnost prognozira filmovima Last Breath i Ella McKay, a koji dolaze u bioskope 2025., pogotovo jer je Last Breath rađen po istinitoj priči o roniocu zaglavljenom u moru, a što je verovatno jedna od najnezahvalnijih filmskim formata jer morate da opravdate tuđe vizije stvarnih događaja i ljudi koji su ih proživeli. “Pogledao sam Last Breath i film je fantastičan! Dokumentarac koji je istovremeno akcijski film. Bio sam ‘na ivici stolice’ sve vreme dok sam ga gledao. Jako sam srećan i zahvalan što sam deo filma. Film Ella McKay nisam još pogledao, ali njega potpisuje James L. Brooks, filmski maestro, tako da ne sumnjam u njega”, kaže mi Woody naočigled ponosan što radi na projektima u koje veruje i za koje smatra da su priče koje vredi ispričati. 

Večni holivudski anarhista

Svesna da je otvoren za takav tip razgovora, nisam mogla da se ne osvrnem na lik i delo Woodyja Harrelsona, ne samo kao holivudskog glumca, već kao osobu koja se, čak i kroz medije, čini vrlo pristupačno, i koja najviše od svega voli porodicu, prijatelje, dobru zabavu i opuštenu atmosferu. Setimo se, pre nekoliko godina su fotografije njega sa Matthewom McConaugheyem na Jadranu, na dasci za veslanje postale viralne. Njihov odmor je izgledao kao, pa odmor iz snova, ne zbog luksuza, već zbog neopterećenosti i opuštenosti kojom su zračili. „Mislim da zaista nema ništa važnije u životu od prijatelja i porodice“, pomalo zamišljen odgovara mi na moje pitanje o tome kako uspeva da zadrži svoj sistem vrednosti u, verujem, pomalo pomaknutom holivudskom okruženju. “Voleo bih da imam više vremena za porodicu i prijatelje. Pokušavam da se okružim pozitivnim ljudima. Samo pogledajte vesti danas, kako stvarnost izgleda… Neki dan je opet bila pucnjava u Georgiji, SAD-u, ludost koja se upravo događa u Francuskoj, taj monstrum, to je uradio svojoj supruzi, a ovo su samo dva primera, a ima ih nebrojeno mnogo. Čini se kao da je ceo svet van kontrole.” Slažem se sa njim, i u nadi za nekim čarobnim savetom ili vođstvom pitam ga kako onda drži negativnost pod kontrolom, kako uspeva da ne zavlada njime? “Nemam nikakav mudar odgovor… Pokušavam da budem prisutan u trenutku, evo, kao sada, kad nas dvoje razgovaramo. Trudim se da mi takve stvari ne ‘zavladaju glavom’. Nažalost, znam da se probudim tokom noći i proganjaju me negativne stvari, razmišljam o njima, ali kada sam sa nekim, maksimalno se trudim da budem prisutan. Zato sam se i odrekao mobilnog telefona pre četiri i po, pet godina. I uopšte mi ne nedostaje.”

No Country For Old Men

Kako sam nešto pre intervjua o njemu iščitala sve što sam mogla, za oko mi je zapela jedna stvar. Woody je osoba odgajana u katoličkom duhu, iz Texsasa, ali naginje istočnjačkim filozofijama i uverenjima, i to posebno učenju poznatog jogija Paramahanse Yoganandea koji je oplemenio tu filozofiju početkom 20. veka. I sam mi je potvrdio da je izuzetno uticao na njega. “Odrastao sam u vrlo religioznoj sredini, vrlo hršćanskoj, ali vrlo brzo sam počeo na to da gledam drugačije. I kada sam pročitao ‘Autobiografiju jednog jogija’ pomislio sam da se radi ili o duboko religioznom čoveku ili o prevarantu, i ako on govori istinu, onda stvarno postoji Bog. I za takve spoznaje je bitna meditacija. Otkako sam pročitao tu knjigu, nekako sam uveren da postoji Bog, i da mu se meditacijom možemo približiti”, iskreno mi odgovara, iznova me osvajajući svojom neposrednoću. 

Komentarišem kako osoba koja mnogo promišlja svoju okolinu, ljude, sebe, sigurno posebno pristupa i ulogama, kreiranju likova. Pitam ga kako uopšte odlučuje koju ulogu će prihvatiti, koji projekat raditi? “Najvažniji su scenario i režiser. Glumci su isto važni, ali tekst i režija su iznad svega. Dobre glumce je lako pronaći, ali dobar scenario ili režisera nije tako lako. Mnogo razmišljam pre nego što prihvatim i krenem da radim projekat. Bitna mi je i poruka koju projekat šalje. Recimo, jako mi je bila važna poruka filma Triangle of Sadness. Pre bih rekao da je poruka važnija, nego moja uloga u filmu. Režiser je bio neverovatan, stvarno se nadam da sam tu ulogu učinio dobrom.”

Triangle of Sadness

Tokom celog razgovora, Woody u razgovoru deluje kao osoba koja naginje strukturi, u suštoj suprotnosti sa likom “holivudskog anarhiste”, titule koju je sam sebi dodelio i koje se još uvek drži. “Zapravo jako volim strukturu u filmu. Struktura produkcije mogla bi biti uzor strukture vlade neke države. Vođa, glava države bio bi režiser, on se brine o svima, on vodi vladu. U filmu svi koji radimo na njemu imamo isti, zajednički cilj. Da film bude najbolji. To je ono što nedostaje državama. Da svi rade sa istim ciljem. Da ne bude pokvarenog u sistemu, nema pohlepe, nema pohlepnih vođa koji se ne brinu za ljude, koji rade samo za svoje interese, već za interese zajednice, i za veći interes, veće dobro.”  

Nakon ove doze pozitive jedne filmske, holivudske zvezde, bilo je samo zanimljivije gledati kako Woody Harrelson sa porodicom i prijateljima, zajedno sa lokalcima, gleda film u bioskopu u jednom ostrvskom gradiću udaljenom 45 kilometara od obale, na malom 35mm Vis Film Festivalu. Sve to učinilo mi se kao dobar početak razvoja filmske kulture, podsetnik na filmske klasike i na ono što bi trebalo da bude važno u životu. Holivudske zvezde ili bilo kojeg drugog čoveka, sasvim je nebitno.