Polyworking je nova realnost, ali dolazi s višom cenom nego što mislimo

Sve je počelo s pandemijom. Svet je prešao na rad od kuće, domovi su nam preko noći postali centri za multidisciplinarna istraživanja – od fitnessa, joge, kuvanja i masterclass kurseva, a u toj su se dokolici iznedrile i mnoge optimistične ideje za budućnost. Tih meseci, prvi mi se poslovni put u Rim pretvorio u drugi, treći i četvrti, kontemplirala sam tako na balkonu s pogledom na Baziliku sv. Petra, prhke misli rasipala po istorijski praznim ulicama, a kad bih se od njih umorila, testirala bih svoje nove Duolingo jezičke veštine s lokalnim stanovništvom. Bilo je tu i neslavnih momenata – na 40 stepeni Celzijusa pod maskom i štrajkom taksista, Rim ume biti surov koliko i božanstven, a negde između zatvorenih modnih revija i večera sa saradnicima, dobila sam onu once-in-a-lifetime ponudu. Već sam izvodila piruetu sa sve Al Banovom italijanskom himnom o sreći, a u toj sam ekstazi zaboravila na jednu malenu činjenicu: da sam već imala full-time posao kojeg se ne želim odreći. E tu sledi početak zapleta.

Kao i mnogi drugi, tokom pandemije sam bila uverena da mogu da postignem sve – rad od kuće vratio mi je vreme izgubljeno u gradskom prevozu, na dugim pauzama sa kolegama, i u mnogim drugim after work aktivnostima. Čak i nakon povratka u kancelarije, činilo mi se da tzv. polyworking, na srpskom nespretno preveden kao polirad, držim pod kontrolom: od 9h do 17h imala bih jedno radno vreme, nakon toga predah u vidu treninga ili pića s drugaricama, a onda bi usledelo drugo radno vreme do kasnih večernjih časova. I tako u krug. Konačno, mislila sam, taj krug obuhvata sve aspekte posla koji volim i koji sam silno želela od malena, daje mi prilike za kreativnost, rast i drugačije perspektive. A onda je taj krug počeo da se sužava u korist profesionalnog, a na štetu privatnog života. Spisak obaveza i klijenata samo se gomilao: kada živiš u velikom gradu koji nije tvoj, egzistencijalni strahovi utkani su u svaki atom bića, a to znači neprekidno raditi i raditi da bi preživeo i imao osećaj sigurnosti (welcome to the Balkans). S druge strane, nije bilo teško prigrliti sasvim novi životni standard koji tako vešto zamagli dodir s realnošću. Onda je postalo još gore – prvo radno vreme počelo je da traži od ovog drugog, a drugo radno vreme otimalo je od ovog prvog. Kao da u meni već nisu dve, novonastala je situacija stvarala kompletan haos, iz kancelarije sam trčala na događaje, sa događaja na aerodrome i sastanke u drugoj vremenskoj zoni, a kalendari, rokovi, kampanje, budžeti, tuđe lozinke i tuđi problemi, okupirali su mi život 24/7. Million girls would kill for that job.

Rochelle Lee

Od 2020. godine broj pretraga vezanih za polyworking značajno raste. Prema najnovijoj studiji kompanije Academized, čak 52% milenijalaca ima više od jednog posla. Među njima, 24% ima tri izvora prihoda, a čak 33% njih radi četiri ili više poslova. Slično pokazuje i istraživanje kompanije Paychex iz 2023: gotovo polovina pripadnika generacije Z obavljalo je više poslova, među kojima je bilo više muškaraca nego žena — 57% prema 43%. Italijanski Wired prošle se godine nadovezao tvrdnjom da je s ovim fenomenom „tesno povezana ekonomija, i da rast troškova života dovodi mnoge u sličnu poziciju“. U vremenu inflacije, otkazi su sve češći, a plate stagniraju, pa tako svi hrlimo ekonomskoj nezavisnosti i stabilnosti sa više izvora primanja. U većini slučajeva, dodatni angažmani povezani su sa istom branšom primarnog posla, pa se i zahtevi u pogledu znanja uglavnom podudaraju. S druge strane, ovo može biti dobra prilika da se nadomesti osećaj ispunjenosti ukoliko ste na poslu koji vam ne pruža sve za čim tragate. Neko ko je kreativan može da se bavi finansijama da bi finansirao bavljenje umetnošću i obrnuto. Imala sam koleginicu koja je iz dnevne novinarske smene trčala u onu noćnu u kojoj je oslikavala izloge i zidove restorana, a ma koliko joj je to padalo teško, uveravala me da joj služi kao duševna hrana. Mnogima je postalo oslobađajuće otkriće da više ne moraju da budu ukalupljeni u samo jednu poslovnu sferu… sve dok te dve strane tasa uspešno balansiraju.

Vredi li polyworking? Odgovor je individualan. Ako vam dodatni angažmani ne narušavaju privatan život i duševni mir (a čak 26% ispitanika je ovde klimalo glavom), onda svakako da. Ali ako ste uhvatili sebe da poput Shiv u Successionu u svoj raspored stavljate pauzu za plakanje, ili da zarađujete novac koji nemate kada da potrošite, a da lepotu sadašnjeg trenutka ne možete da osvestite sve i da ste na obali Jadrana, u prvom redu čuvenog teatra ili u najvažnijem danu bliskih vam ljudi, vredi preispitati koja je svrha svega toga. Iz perioda psihičke i emotivne otupelosti dobro pamtim sve napravljene greške i propuštene trenutke, bilo da je to bio jubilarni rođendan ili rođenje deteta dobrog prijatelja, zaboravljeni bidermajer, neodgovorene poruke, usamljenost, nesanice, stvari izrečene u afektu, laptop koji je bio sa nama i na plaži, oh, i na kraju, tako pogrešno uverenje da će svi naši ljudi biti u redu s tim da su nam na on hold – resume režimu.

Ako se granice ne postave jasno, polyworking vodi u stres, stres u burnout, a burnout u anksioznost (te hroničnu grižu savesti), i eto plodnog tla za sve zdravstvene probleme. Ako ne obezbedite sebi vreme za odmor, rizikujete potpuni kolaps. A tada problem više nije samo na poslu, on je u vezi, u domu, prijateljstvima i na svim drugim životnim poljima.

Što se mene tiče, još uvek sam u procesu ovih učenja. Iz začaranog kruga izvukla me je katarzična sila prilika, ali ne bih vam preporučila da je čekate, već da je sami presretnete. Sve se raspalo da bi se ponovo sastavilo, ali bio je to dobar podsetnik da čak i kada radimo apsolutno sve da bismo zadržali prividnu kontrolu nad sopstvenim životom, on ipak može da nam izmakne tlo pod nogama. U tom surovom, ali spektakularnom spletu okolnosti, ne treba zaboraviti da život, posao i ambicije ne shvatamo preozbiljno, da umemo da se nasmejemo u očaju, zaplešemo u neuspehu, i nekada prosto: pustimo da gori. U novoj postavci stvari, trudim se da oživim iskru koja me je vodila, da čujem sebe, ali i svoje ljude, ma kakva se buka dešavala u nama i oko nas, i da budem na pravom mestu u pravo vreme, a da to ovog puta znači tamo gde me srce vodi. Možda ne radim manje, ali živim svesnije, sporije i tiše, vraćajući samu sebe na početak. A sledeći put kada budete razmišljali o onoj once-in-a-lifetime ponudi, samo imajte na umu da su na kraju dana mnogo važniji once-in-a-lifetime trenuci. Sve ostalo, ako vam pripada, svakako će vam doći, ne samo jednom, već dok god ne postane vaše.