Martina Vrdoljak Ranilović o povratku korenima, lepoti polaganog stvaranja i novim počecima

Martina Vrdoljak Ranilović jedno je od najzvučnijih imena na hrvatskoj modnoj sceni, dizajnerka i umetnica koja je svoj izražaj izbrusila držeći kormilo kultnog brenda I-GLE, a koji je, kao dvojac, plovio hirovitim modnim vodama više od dve decenije. Nakon što je Studio I-GLE završio sa radom, posvetila se ulozi kreativne direktorke u Varteku, a danas stvara novu, potpuno svoju priču.

„Želim da stvaram polako“, govori mi Martina Vrdoljak Ranilović dok se u šoljicama pred nama hladi kafa, a mekano jutarnje sunce komponije nečujnu simfoniju svetlosti i senki na zidovima njenog ateljea na Strossmayerovom trgu. Kroz duge bele zavese prodire tek ponešto buke koja se razmili ulicom ponedjeljkom ujutro. S vremena na vreme protutnji poneki tramvaj krcat dušama koje nekuda žure, prekidajući tako tihi šapat šivaće mašine koji dopire iz radionice. Među zidovima obgrljenim svežnjevima tkanina i odećom uredno poredjanom na vešalice vreme pulsira nekim drugim ritmom, a tišina i spokoj nadglasavaju nezasite apetite i ustaljene obrasce sveta koji se rastapa i gubi u hektičnosti. Da želi da iskorači iz ustrojenog sistema i posveti se stvaranju na neki drugi način, polaganije, minucioznije i svesnije, ideja je koja je u Martininom umu počela da se oblikuje još u vreme dok je radila I-GLE. „Iako su se I-GLE obraćale uskoj publici kao niche brend, počela sam da osećami da sam zarobljena u jednom prepoznatljivom izražaju, da mi ponestaje stvaralačkog entuzijazma te da radim samo kako bih ‘nahranila’ sistem“, otkriva mi potpuno iskreno dizajnerka te dodaje: „U sebi sam sve češće počela da osećam potrebu da stanem i posvetim se jednom jedinom komadu, uzmem za sebe sve vreme sveta koje mi je potrebno da pronađem rešenje za realizaciju ideje. Da se vratim korenima.“

Tada je to bila samo misao koja se otkotrljala negde u pozadini čekajući da sazri, a kada su ona i Nataša Mihaljčišin, posle više od dve decenije zajedničkog stvaranja, početkom 2019. godine, odlučile da je Studiju I-GLE došao kraj, bilo je to iznenađenje koje je glasno odjeknulo hrvatskom modnom scenom. Iako to nikome nije bilo u glavi, brend koji je uživao kultni status zbog svog promišljenog, studioznog pristupa modnom i estetskom izražavanju koji je odolevao površnosti trendova, okončao je svoje putovanje, a donedavno su partneri koji vezuju prijateljstvo iz studentskih dana odlučili da krenu svako svojim putem. Ali kako se život obično dešava dok pravimo planove, Martinina ideja da uspori pormetila je ponuda da preuzme ulogu kreativne direktorke Varteksa. „Bila je to prilika koju nisam mogla da odbijem“, priseća se. „Nikada nisam radila u tako velikom sistemu, silno me zanimalo kako tekstilna industrija izgleda iznutra i stvaranje velikih, opsežnih kolekcija, a osim toga privlačila me i pomisao da imam jedinstvenu priliku da dam svoj pečat staroj tekstilnoj firmi, da napravim pomak.“

Na krilima entuzijazma koji je pratila era redizajna u Varteksu, Martina je varaždinskoj kompaniji vratila sjaj punokrvnog modnog brenda, a nakon nešto više od tri i po godine odlučila je i tom životnom poglavlju da ispiše kraj. Nakon iscrpljujućeg navigiranja budžetima, rokovima i komercijalnosti imanentnoj svakoj industriji shvatila je da je ideja da potpuno uroni u slobodu, uspori i zaogrne se svojim pravilima konačno sazrela. Iako tada nije znala kuda će je put odvesti, dozvolila je sebi da se igra, a nakon višemesečne potrage, iz igre je nastao brend Tina VR. „U prvim sam mesecima hodala ateljeom okružena hrpom stvari, izvlačila sam konce i ostatke tkanina, stvarala po instinktu neke nove komade. Silno sam želela da se vratim sebi, svom originalnom izražaju. Spajala sam tehnike i eksperimentisala, a u tom istraživanju dogodile su se i neke intervencije koje nisu deo samo modnog dizajna, već sam u sve ubacila i gips, i akril“, priseća se Martina. „Čeznula sam za slobodom, za uranjanjem u proces, koliko god on dugo trajao, za tim da ponovno osetim tkaninu. Ni danas, kada sam brend postavila na noge svoj posao ne doživljavam kao nešto ograničeno postavkama ‘brenda’, stvaram po instinktu vođena onime što me u tom trenutku ispunjava i veseli.“

Ali, iako voli da se posveti svemu što radi pedantno i polako, ideje joj uvek kruže u glavi. „Svakog jutra se budim sa milion novih ideja i silno ih želim odmah da ih realizujem. Možda je to razlog zašto sam između arhitekture i mode odabrala modu, jer se ideje mogu brže materijalizovati. Stalno nešto radim. Ali, ono što je oslobađajuće je da se pritom ne opterećujem mislima da li je to što stvaram deo neke kolekcije koja mora imati zajednički naziv, jedino što sledim je unutrašnji impuls“, objašnjava Martina svoj princip rada. Uprkos tome što ne stvara opterećena godišnjim dobima, trendovima i kolekcijama, ono što i dalje primećuje je da se stvari na kraju spoje i povežu u celinu, nastavljajući se jedna preko druge, kao ideja koja se organski razrađuje. „Volim da posmatram kako se ideja razvija u procesu koji se prepliće i menja, kako sve dobija smisao…“

Danas je izgleda sve došlo na svoje mesto. Baš onako kako je trebalo da bude. Pored rada na svom brendu, stvaranja sopstvenog tempa i pravila, on takođe radi na nekoliko projekata koji uključuju dizajn uniformi, koje su trenutno u završnoj fazi. To je preokupacija koja je prati još od ere ligi, a u svom bogatom portfoliju do sada je beležila radove na dizajnu korporativne odeće i uniformi za hotele Monte Mulini, Hotel Adriatic, Hotel Lone, San Canzian i mnoge druge. „Odeća je jedan od najvažnijih i najjačih alata neverbalne komunikacije, a u dizajnu uniformi treba razmisliti o činjenici da se ona obraća veoma širokom broju ljudi, da treba da zadovolji estetske i funkcionalne kriterijume, prati imidž brenda, zadovoljava potrebe onih koji će u njima raditi svaki dan“, objašnjava dizajnerka. Govori kako je to posao zbog kojeg se oseća kao „punokrvni dizajner“ i koji je“centrira“, a istovremeno je puni željom da se kreativno razmaše kada oseti želju da stvara „za sebe“.

„Moda je odavno zaboravila ideje zbog trke za profitom. A ideja mi je važna. Nakon prolaska kroz tu priču, ne želim da se nađem u situaciji da kreativnost spada u pozadinu jer se sve vrti oko održavanja sistema, produkcije i organizacije koja bi trebalo da hrani taj sistem“, kaže Martina. „Danas majica košta manje od pice i to je strašno. Ideja je odavno prestala da bude važna, a samo profit opstaje na prestolu. Želim da radim drugačije. Kvalitet rada i dizajn su mi važni, kao i to što su moji klijenti zadovoljni. A ono čega danas ne želim da se odreknem je sloboda“, zaključuje. Stvari su, konačno, došle na svoje mesto.