Šta pisci čitaju? Filip Grujić otkriva mnogima nepoznate, ali sjajne pisce.
Tena Razumović Žmara
Jun 9, 2024
Tena Razumović Žmara
Jun 9, 2024
Filip Grujić je nezaobilazno ime u srpskoj književnosti. Iako prilično mlad (29!) iza sebe ima bogato književno delo i nekoliko sjajnih knjiga. Autor je nekoliko predstava, za koje je osvojio Mihiz nagradu, Sterijinu nagradu i nagradu Slobodan Selenić. Svojim romanom Podstanar ušao je u uži izbor za NIN-ovu nagradu i nominovan je za Evropsku nagradu za književnost. Svojim trećim i poslednjim romanom I onda opet, iz početka samo je potvrdio svoje mesto u srpskoj, ali i regionalnoj književnosti.
Filip Grujić je pripadnik najmlađe odrasle generacije, generacije Z. On na stvari gleda različitim očima i kako stvari stoje, usudila bih se da napišem da i on otvara oči drugima. Sa svojim javnim stavovima o društvu i životu u regionu, on može biti samo pozitivan primer ne samo mlađima, već i nama, nešto starijim. Prvi put sam čula za njega nakon što je pre tri godine u Splitu boravio na rezidencijalnom programu Reading Balkans. Njegova javna kritika njegovog boravka u Splitu me je osvojila (jednostavno ćete ga naći, izguglajte ga, nećete se pokajati!) i podstakla me da pronađem njegove knjige, što se ispostavilo kao upravo to; knjige koje osvajaju.
Upravo iz tog razloga, da nam se otvore oči, pitala sam Filipa da preporuči nekoliko knjiga nepoznatih autora. Javio je svoje preporuke, i iako su meni, i verujem mnogim drugima, ova imena dobro poznata, kratkim ispitivanjem svoje okoline shvatila sam da je Filip prilično dobro procenio. Ovi sjajni i nagrađivani autori, zaista nisu poznati mnogima, kao da nagrade i književna slava ne dosežu dalje od književnih i kulturnih krugova. Zato je tu Filip Grujić, mladi autor čija dela treba da pročitate, koji nam otvara oči i podseća nas na druge velike autore, a koji su vam možda promakli.
Roman u kojem postoji toliko svetova i toliko priča i toliko malih, sitnih zapleta, detalja, u kojem postoji mladalačka strast i želja da prosto hoćeš da poludiš. Divlji detektivi se čitaju dugo i strpljivo – i čitaju se tako da zavoliš reč, a ne samo radnju.
Dnevnik o semplika devojkama i Deseti decembar su dve priče za koje i dalje ne razumem kako je neko uspeo da ih napiše. Sonders kaže da je celog života želeo da ima savršenu rečenicu, hemingvejevsku. Ali je vremenom odustao od toga i stvorio svoju, sonderovsku. Istovremeno potresno i neobično.
Neočekivani dobitnik Nobelove nagrade, sjajan na oba polja – i u prozi i u dramskoj književnosti. Iako naizgled jednostavan jezik, na ivici naive, Fose kroz repetitivnost stvara duboku prazninu i melanholiju i strah koji osećaju njegovi junaci. U njegovim tekstovima nema velikih tema pogodnih za konkurse, ali to ne znači da njegove drame nisu velike.
Pomalo zaboravljeni slovenački pisac, veoma snažnog ritma rečenice, pomalo izlomljene – kroz jezik koji je istovremeno i književni i uličarski. Zupan fenomenalno oblikuje svet u kojem dominira erotičnost, strast i pokušaja da se pronikne do samog dna nezadovoljstva dve osobe u vezi koja se raspada.