Razgovarali smo sa jednim od trenutno najpoželjenijih mladih glumaca.
Tina KovačičekFebruar 27, 2024
Nakon što je zatvorio Filmski festival u Veneciji prošle godine te je predstavljen u bioskopima širom sveta svoju streaming slavu doživio je početkom 2024. na Netflixu, kao jedna od najuspešnijih priča sa ne-engleskog govornog područja. Radi se o filmu Society of the Snow, španjolskog redatelja J.A. Bayone o kojem ne prestaje da se priča, a posljednje u nizu nominacija beleži za najvažniju filmsku nagradu Oscar, u kategoriji Najboljeg stranog filma te za Najbolju šminku i frizuru. Film nam ponovno dočarava priču o jednoj od najneverovatnijih avionskih nesreća u istoriji (prvi put je ekranizovana kao film Alive iz 1993.) kada se avion koji je iz Urugvaja u Čile prevozio ragbi tim, porodicu i prijatelje igrača zajedno sa posadom, 1972. godine srušio u Andama. U nemilosrdnim planinskim snežnim uslovima u kojima su proveli nešto više od dva meseca, preživelo je 16 putnika, a ovaj događaj je ravan čudu do danas. Film je okupio sjajnu ekipu glumaca sa španskog govornog područja, mahom new comera. Jedan od njih je Enzo Vogrincic čija je povezanost sa ovim delom Evrope očigledna. Ali pored toga, želeli smo da bolje poznajemo Enza takođe zato što je trenutno na radaru svetskih medija kao ime vredno pamćenja. Otkrio je više o sebi, kako je bilo raditi na tako zahtevnoj filmskoj produkciji koja ga je lansirala u filmsku orbitu, i što ima slično sa Numom Turcattijem, poslednjim preminulim u tragediji koju je otelotvorio u filmu. Uhvatili smo ga negde u letu između Evrope i Amerike i moramo da priznamo kako su nas očarale razmišljanja ovog tridesetogodišnjaka. Enzovo vreme dolazi.
Zdravo Enzo, kako si i gde trenutno provodiš vreme?
Interesantno je da sam sada u avionu. U poslednje vreme, moj život se vrti oko aviona. Juče je bila dodela nagrada Goya i već u 6 sati ujutro su nas pokupili da idemo pravo na madridski aerodrom i sada putujem za Los Angeles. Pozvali su me na privatan ručak sa svim nominovanim za Oskara. Zanimljiva sudbina. I opet, kao i mnogo puta u poslednje vreme, moram da budem u vazduhu.
Oduvek si želeo da se posvetiš glumi, i počeo si u pozorištu u rodnom Urugvaju. Koja je to uloga bila koja te je prebacila na film i kako si se prilagodio filmskoj glumi? Da li postoji razlika između pozorišta i filma i da li planiraš da zadržiš i jedno i drugo?
Uvek, ili bar skoro uvek, postojao je trenutak kada sam kao dete bio ubeđen da ću postati špijun, da, pravi tajni špijun. Nisam bio siguran kako, ali sam znao dve stvari. prvo, da moram da idem u Sjedinjene Američke Države, naravno, a drugo da mi je potrebna špijunska obuka. Vrlo dobro se sećam kako sam osmislio treninge u dvorištu kuće gde bih celo popodne proveo „igrajući se“ ili, tačnije, trenirajući da postanem profesionalni špijun. Kada bi me roditelji pitali šta radim, ubedljivo bih ih lagao da se igram, jer, naravno, špijun nikada ne otkriva svoj identitet. Već tada je bilo nečega u toj dečijoj igri gde danas, kao odrasla osoba, vidim glumu kao integralni deo sebe. Ta ideja čuvanja tajne, i ne otkrivanja je gluma. Razmišljati o sebi kao o nečemu drugačijem od onoga što jesam je gluma. Priprema za tu specifičnu profesiju špijuna i shvatanje da mi je potrebna obuka je, takođe priprema za glumu. Kroz vreme nastavljam da pronalazim tragove ranijih osobina gde mi je gluma, kao igra, već bila nešto prirodno. Sledeće sećanje je vezano za trenutak kada sam prvi put doživeo pozorište. Sećam se da sam sedeo sa drugarima iz osnovne škole u pozorištu, pre početka predstave, bio sam nervozan kao da se nešto važno dešava. Čim su se upalila svetla pozornice i podigla ogromna crvena zavesa, odmah sam se teleportovao na drugo mesto, živo se sećam kako mi je jako lupalo srce.
Tek sa 15 godina sam shvatio da je gluma profesija kojoj se mogu posvetiti, ali naravno u Urugvaju i za mene, dete koje je rođeno u kontekstu nepovoljnog ili pomalo zaboravljenog komšiluka, teško je zamisliti sebe kao filmskog glumca ili je barem meni ta ideja bila nemoguća. Istovremeno, kinematografija me tada nije zanimala pa mi je pozorište postalo cilj. Istraživao sam šta dalje; Naučio sam da moram da se obrazujem na EMAD-u (Escuela Multidisciplinaria de Arte Dramático), slušam predavanja od ponedeljka do subote po 6 sati dnevno, sa prijemnim testom, a mesta u klasi bilo je samo za 20 ljudi Roditelji su me pitali koji je moj plan B ako ne položim prijemni? „Ne postoji plan B“, rekao sam im. Za mene nikada nije bilo sumnje, nije bilo druge opcije osim da se posvetim glumi. I naredne četiri godine, sve više sam se zaljubljivao u ovu profesiju. Od druge godine počeo sam profesionalno da radim kao gostujući glumac u pozorištu Comedia Nacional u Montevideu, istovremeno otkrivajući zadovoljstvo osmišljavanja predstava sa prijateljima. Bila je to čista improvizacija. Puno sati provedenih na probama, bez proračuna i sa malo ljudi koji dolaze u dvoranu (obično samo prijatelji i porodica). Pozorište bez profita, samo posvećenost glumu.
Filmovi su došli kasnije, postepeno i pomalo slučajno. Na početku su se pojavile određene prilike za učestvovanje u studentskim kratkim filmovima. „NEPLAĆENO“ je uvek pisalo na plakatu koji bi lepili na vrata EMAD-a, ali to nikada nije bilo važno, već sam se navikao. Od preporuke do preporuke, došao sam do snimanja profesionalnog kratkog filma “Yí (el río que no se corta)”, zatim do učešća u filmu “A Twelve-Year Night” redatelja Albara Bretchnera, i nakon nekog vremena, do svoje prve glavne uloge u filmu „9“ Nicolása Branca i Martina Barranchea. Za to vreme sam shvatio razliku između pozorišta i filma. Shvatio sam da mogu da „razbijem“ ograničavajuće ideje o sebi kao neko ko ne može da glumi na filmu, da nisam ubedljiv, da je moja pozorišna gluma preterana za kameru. Ali ipak, nešto je funkcionisalo. Na kraju zaključujem da su pozorište i film komplementarni u svojim ogromnim razlikama. Jedan jača karakteristike koji drugi ne, i obrnuto. Uspoređujući ih, učim o filmu radeći pozorište i o pozorištu radeći film. Nisam mogao da napustim pozorište koliko god želeo. Ono što je jasno je da je pozorište put sa prijateljima, dok se prijatelji u filmu stvaraju usput.
S 2021.. godini, tvoja prva glavna uloga bila je posvećena Christianu Ariasu, uspešnom urugvajsko-argentinskom fudbaleru. Interesantno, s obzirom na to da je tvoj otac bio fudbaler u Urugvaju. Reci mi više o tome.
Jednom mi je jedna redateljka rekla nešto što mi se urezalo u pamćenje, „Čovek ne bira likove, likovi biraju njega.“ U tom trenutku nisam u potpunosti razumeo na šta misli, ali vremenom je to imalo smisla. Kada se čovek duboko poveže sa likom, postoji nešto u tom karakteru što ga podseća na samog sebe pre nego što čovek počne da se prepoznaje u njemu. U slučaju Christiana, priča je fantastična. Moj otac je doživeo trenutak slave kao profesionalni fudbaler, a kao zaljubljenik u fudbal vodio me je na treninge u različitim timove od moje 4. do 12. godine. Priča mi kako sam prvog dana ušao u igru na terenu i vrlo brzo počeo da vladam sportom. Ja, nesvestan toga, jednostavno nikada nisam želeo da igram fudbal. Danas me zabavlja igranje sa prijateljima, ali generalno nisam zainteresovan i ne pratim ga. Ono što nikada nisam mogao da kažem ocu je da me fudbal uopšte ne zanima, nisam želeo da igram, svaki put sam bio zahvalan kada je trening otkazan, a još više kada je utakmica otkazana. Kada je stigao scenario za „9“, znao sam da je to za mene. Christian, profesionalni fudbaler koji ne zna da li želi da igra fudbal jer ga nije lično izabrao, ali je morao da ga igra jer mu je otac vodio karijeru. Divno je bilo proživeti ovog lika kako bih na neki način mogao da izrazim tu duboku želju, koju nikada nisam mogao javno da priznam, želju da više ne želim da igram. Bio sam emotivno ispunjen dok sam to pisao. Likovi i gluma vam daju mogućnost da otkrijete ipreispitate sebe i produbite svoje znanje o sebi. To je jedan od razloga što sam se zaljubio u ovaj poziv. Kada Christian na kraju filma uspe da kaže svom ocu da više ne želi da igra, i kada moj otac dođe u bioskop da pogleda taj film, za mene se ostvario oslobađajući ciklus.
Tvoje prezime Vogrincic nam je posebno zanimljivo, imaš slovenske korene. Možeš li mi ukratko ispričati više o svojoj porodičnoj istoriji?
Trebalo bi više da istražujem o ovome, izgleda da je to interesantna priča. Ono što znam je da je moj pradeda došao brodom iz Slovenije u Južnu Ameriku, tokom Drugog svetskog rata. Došao je sa celom porodicom, uključujući i mog dedu koji je tada imao oko 2 godine. Planirali su da idu u Argentinu, ali su iz nekog razloga odlučili da nastave putovanje brodom do sledeće destinacije – Montevido, Urugvaj.
Jesi li povezan sa svojim balkanskim korenima? Posećuješ li ove krajeve ili tek planiraš?
Volim reč „Balkan“, ona u meni podstiče želju za povezivanjem. Ali istina je da ni dan-danas ne znam mnogo o Sloveniji, čini mi se da je to divno mesto koje me svaki put kada se vratim u Evropu motiviše da je upoznam. Verovatno bih započeo s Murskom Sobotom, odakle potiče moja porodica. Možda ću tamo naći nešto za sebe.
Kako je bilo odrastati u Montevideu, čega se sećaš, šta je obežilo tvoje detinjstvo tamo?
Montevideo, kao i svaki drugi grad, ima svoje zone. Kvartovi su veoma različiti i u svakom od njih se živi i raste na drugačiji način. Odrastao sam u blizini svetilišta Gruta de Lurdes, smeštenog na periferiji Montevidea i u okviru onoga što mediji zovu Crvena zona. Ime ukazuje da je to marginalna oblast, i sve što je marginalno uvek je povezano sa opasnošću, i to za one koji tamo ne žive, naravno. Odrastao sam uz ograničenja i nedostatke kao što su smanjene prilike i mogućnosti što vam sa vremenom može stvoriti i mentalni teret kojeg ćete se teško osloboditi. Svet je uvek izgledao kao da radi protiv nas. Međutim, sećam se da sam kao dete uvek bio svestan toga. Moja starija braća su se često žalila da na razgovoru za posao moraju da izmisle odakle dolaze jer ako pomenu Crvenu zonu, biće odbijeni. Sa druge strane, Urugvaj je sam po sebi skromna zemlja sa malo stanovnika i gotovo bez turizma, gde izlazak na ulicu znači da ćete verovatno sresti nekoga koga poznajete ili pak upoznati osobu sa kojom imate zajedničke poznanike. Ovo čini Montevideo gradićem. To je divan mir koji me sve više privlači dok putujem i vraćam mu se, sve više cenim način na koji smo tamo povezani, srdačni, bliski. Čini mi se da zaboravljamo da smo svi komšije tamo na neki način. Takođe, odrastanje na mestu gde je napredak komplikovan uvek vas vodi u inostranstvo, daleko od toga odakle dolazite i gde postoje bolje prilike za vas.
Ipak, sećam se da sam o geografiji Urugvaja i njegovim karakteristikama saznao sa 10 godina, kada je profesor spomenuo da u Urugvaju nismo imali ni zemljotrese ni vulkane, ni tornada, ni monsune, ni cunamije. Sećam se, gledajući svetsku mapu, pomislio sam: Kakva sreća što sam rođen ovde.
Trenutno doživljavaš vrhunac svoje karijere, rekla bih. O filmu Society of the snow priča se u svetu. Šta se promenilo u tvom životu u posednje vreme?
Moj život se vrti oko ovog projekta već duže vreme, praktično od njegovog nastanka. Ići na tako dug put zarad snimanja već podrazumeva promene. Za početak, to je bio prvi put da sam napustio Južnu Ameriku i od tada je sve postalo intenzivnije. Posle premijere filma desilo se da nešto što je toliko dugo bilo deo mene postane javno, a ljudi imaju sposobnost da se emotivno vežu. Isto tako, počinjete da gradite verziju sebe koja je donekle izmišljena i to je ono što trenutno otkrivam. Ljudi me poznaju preko Nume i to se meša sa onim što zaista jesam. Kao da je spoj obe ličnosti; Ljudi koji me zovu Numa, ljudi koji me zovu Enzo. Ono što je još malo čudnije je da počinjem ponovo da gradim svoje prostore intime u javnosti, a ta linija je na nekim mestima malo zamagljena. U Urugvaju me prate mediji, ali srećom tamo su ljudi generalno mirni i ne napadaju dok je u Madridu cela priča sa medijima intenzivnija. Čudno je doživeti da završite kao lik na majici ili šolji ili kartonu u prirodnoj veličini. Ta medijska buka je toliko glasna da počinjem sebe da posmatram iz trećeg lica. Poznajem sebe i verujem u to ko sam, ali kada me ta spoljašnja slika nadmaši, sve postaje nešto drugo. Moj život se menja malo po malo, a promena se dešava pre nego što shvatim.
Koliko ti je bilo zahtevno da se pripremaš za ulogu jer je stvarna priča o preživljavanju ove aviosnke nesreće više nego fantastična i gotovo nadrealna.
Pa, prelazak iz pozorišta u film, neočekivano učestvovanje u mega produkciji na sred planine je scenario koji je nemoguće predvideti. Srećom, tokom 7 meseci audicija i 2 meseca prethodnih proba kroz koje smo prošli pre snimanja, izgradio sam lik Nume i pripremio se za ono što sledi. Ostalo je, kao i uvek u mom životu, učenje kroz posao, nešto u čemu se takođe osećam veoma prijatno. Ovo snimanje mi je donelo mnogo vežbe i iskustva. Snimali smo 147 dana, sa timom vrhunskih profesionalaca, a takođe vas priča izaziva na fizičkom nivou i gluma postaje deo vas i vašeg stvarnog tela. Hladnoća i glad su elementi koji čine sve realnijim. Vi zapravo nosite lik u sopstvenom telu. Moj najveći izazov je bio borba sa sopstvenim umom. Pobediti stalnu ideju koja često živi u meni i govori mi duboko iznutra: Pogrešili su i shvatili su da ti ipak nisi taj. Ta ideja, taj sindrom prevaranta koji je tako čest u ovom zanimanju, s vremenom je postao moj pokretač, držao me, nije mi dozvoljavao da popustim jer ako bih popustio, primetili bi. Srećom, pogrešili su do samog kraja i nisu me otpustili.
Pripremajući se za ulogu, imali ste priliku da razgovarate s stvarnim preživelima. Kako ste to doživeli i kako vam je to pomoglo za ulogu?
Upoznavanje sa njima uživo je priču svelo na stvarnu i konkretnu, i to je dobra stvar. Kada prvi put čujete šta se tada dogodilo, čini se kao mit koji razgovorom sa njima polako nestaje i postaje priča koja se zaista dogodila. Prvi put sam ih upoznao pre snimanja, a kasnije smo svi zajedno putovali da promovišemo film po festivalima. To su ljudi koji imaju veoma snažno i duhovno životno iskustvo, mnogo uče, a da toga nisu ni svesni, pričaju o životu kroz posebnu perspektivu jer su sve proživeli, a i danas su ovde, imaju porodice i živote koji su se nastavili. Za otelotvorenje Nume bilo je bitno upoznati njih. Uvek kažem u intervjuima da je teško u vezi Nume to što je on bio neko stvaran, a ja nemam priliku da ga upoznam i približim mu se. Zato ga moram izgraditi iz sećanja onih koji su ga poznavali, njegove braće, prijatelja, ali i preživelih koji su proveli 60 dana sa njim u planinama. Sa svim ljudima sa kojima smo razgovarali o Numi, našao sam zajedničke stvari koje se odnose na to da je bio izuzetan prijatelj, njegov integritet, njegovu snagu, vrline koje su uvek svi jednoglasno isticali. I to im je retkost, da se svi preživeli slažu oko nečega.
Svi koji su preživeli nisu samo oni koji su se srušili avionom u planine, oni su danas veće osobe od toga, sa stvarnim životima koje su nakon toga nastavili da žive. Ipak, ta priča ih prati celog života i vidim da je većina njih i dalje oseća. Iako se stvari prevladavaju, takođe te prate.
Kako je bilo raditi s redateljem J.A. Bayonom? Šta si naučio?
Bolje je pitanje što nisam naučio? Bilo je izvanredno raditi sa njim na projektu, bilo je kao da sam položio ubrzanu magistastarsku diplomu iz filma. Jako se trudio da mi na kraju olakša posao. Bez sumnje je intenzivan, ide toliko brzo da vas tera da pokušate da držite korak. On je reditelj koji ne prepušta nikakav aspekt slučaju, ali se brine o svemu. Video sam ga kako ulazi na set uzbuđen nakon što je raspravljao sa dizajnerom i na kraju sam oslikao avion „krvlju“ jer je primietio da nedostaje taj detalj. Istovremeno, puno sluša na snimanju i uzima ideje od svih za izradu svakog kadra. Naporno radi i improvizuje, ima oba aspekta, to je vrlina. Takođe morate biti hrabri da stavite tako ogroman set na raspolaganje kreativnosti i spontanom trenutku. Nakon što smo vežbali 2 mjeseca svaki dan, imali scenario i menjali ga nakon uvežbavanja, videli smo ga kako dolazi na set sa novim ispisanim nacrtom za snimanje, i novim scenama koje je napisao noć pre nakon što je u montaži video da mu nešto nedostaje. To vas kao glumca tera da budete dostupni i da mu verujete.
Ideš li na dodelu dodelu Oscara?
Izgleda da idem.
Na čemu trenutno radiš? Kakvi su ti planovi?
Trenutno uživam u svakom dodatnom izletu sa filmom. Još do nedavno nisam ni slutio da bi se sve ovo moglo dogoditi, a budući da ne znam hoće li ovakvih prilika biti opet, odlučio sam se oslobodim svake obveze i da budem dostupan i pratim kuda ide film. Trenutno je to prioritet i biće vremena da razmislim čemu ću se sledeće posvetiti. Srećom, nisam neko ko je anksiozan, zaista volim kada vreme prolazi između dva lika. Nešto se u tom razdoblju u osobi menja i to je za ovaj glumački poziv dobro osluškivati. Videćemo šta će se sledeće desiti.
Netflix press
Kada ne glumiš, šta voliš da radiš, šta ti zaokuplja misli, o čemu razmišljaš?
Toliko stvari… Po prirodi sam radoznao kao i svi ljudi, verujem, a pre svega, tražim kreativnost u svemu čega se dohvatim. Imam par stvari na kojima radim… Pišem knjigu, neku vrstu refleksivnog dnevnika snimanja, ne znam hoće li to ikada biti objavljeno, ali radim na tome. Volim da celo iskustvo svedem na nešto konkretnije.
Sa druge strane, gradim mini pozorište veličine 75 x 40 cm širine i 65 cm visine. To je kao realistična maketa podorište gde želim da prikažem doživljaj kroz zvuk, promene svetla i scenografiju. To je posveta pozorištu, teško je to objasniti, ali to je nešto što spaja rad ruku i montažu zvuka, a to jako volim. Uvek mislim na pozorište, razvijam neke eksperimentalne pozorišne projekte za svega nekoliko gledatelja, dva do tri tek, koje planiram da napravim kao eksperimentalni prototip kod kuće.. Ponekad slikam, ponekad dizajniram namještaj u 3D (moj skriveni štreberski deo). Volim da se družim sa porodicom i prijateljima, volim svoje biljke, fotografiju….
