Aktuelne izložbe u Beogradu koje vredi posetiti

Beograd je grad u kojem sam odrasla, grad u kojem stvaram i sa kojim imam neizbrisivu vezu. U poslednje vreme, kulturno-umetnička scena suočava se sa ozbiljnim izazovima; od nedostatka prostora i finasijske podrške do globalnih previranja koja pogađaju i nas. Uprkos tome, ovaj grad ima neverovatnu sposobnost da iznese novu kreativnu energiju.

Želim da istaknem nekoliko aktuelnih izložbi koje na različite načine i kroz različite medije prikazuju beogradsku umetničku scenu i njenu sposobnost da uvek ostane relevantna.  Ove izložbe donose pravu dozu inspiracije, inovacije i zabave – savršen miks za one koji žele da dublje osete duh grada kroz umetnost, bilo da ste ovde samo na par dana ili želite da nekom novom aktivnošću začinite svoj vikend.

David Hockney: od papira do ekrana

Ako ovog leta ipak nećete biti u mogućnosti da odete u Pariz, ne brinite, delić onoga što je David Hockney priredio u Fondation Louis Vuitton u Parizu možete videti i u našem muzeju savremene umetnosti u Beogradu. Godine 1970. mladi David Hockney održao je samostalnu izložbu u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, što je bio rani pokazatelj njegovog globalnog dometa i trenutak trajne važnosti u istoriji Muzeja. Danas, više od pet decenija kasnije, Hokni se vraća – ovoga puta kroz snažno nasleđe svog umetničkog rada i radikalnu evoluciju vizuelnog jezika. Ideja da se dela Davida Hockneya ponovo predstave beogradskoj publici potekla je iz želje da se istakne umetnik koji je obeležio prve godine rada Muzeja i čija je izložba odjeknula daleko izvan svog vremena, ostavljajući trajan trag na lokalnoj umetničkoj sceni. Istovremeno, ova izložba potvrđuje doslednu posvećenost Muzeja predstavljanju osobene i avangardne umetnosti domaćoj, regionalnoj i međunarodnoj javnosti. Po velikim letnjim vrućinama rashladite se u prostorijama Muzeja savremene umetnosti koje su ovih dana ispunjene sa više boja nego ikada.

GDE? Muzej savremene umetnosti u Beogradu

KAD? do 12. avgusta

Photo: Emilija Stanišić

Ivana Bašić: Metempsychosis

U još jedom prostoru Muzeja savremene umetnosti, u Salonu u ulici Kralja Petra smeštena je izložba umetnice Ivane Bašić. Ako niste imali prilike da Ivanine radove uhvatite na nekoj od izložbi u Berlinu ili Njujorku ovo je savršena prilika da doživite atmosferične, neverovatno obuzimajuće i trenutno veoma relevantne radove ove umetnice. Kustoskinja Zlata Vučetić u svoj propratnom tekstu piše: „Samostalna izložba novih radova Ivane Bašić predstavlja jedinstven epistemološki pejzaž posthumanog tela koje se pojavljuje kao postbiološki relikt – krhko, ali neumoljivo, u procesu ontološke mutacije. Izložene skulpture i crteži istražuju posthumanističku viziju čovekovog evoluiranja pri čemu umetničko delo postaje materijalno uporište za spekulacije o telu — ne kao stabilnom referentnom okviru identiteta, utemeljenog na čvrstim konturama, već kao promenljivoj supstanci kroz koju se promišlja mogućnost opstanka u uslovima radikalnih transformacija. Umetničin tretman materijala, naglašava ekspresivnost i psihološku tenziju predstave, izazivajući osećanja dubokog nemira i egzistencijalne upitanosti. Radovi, nastali u medijima poput voska, stakla, smole, nerđajućeg čelika, bronze i alabastera, grade hibridne forme, fluidna, biomehanička tela, koja obitavaju u granicama između empirijskog i metafizičkog.“

GDE? Muzej savremene umetnosti Beograd

KAD? do 31.avgusta

Photo: Msub

Soft Armor

U radovima Nikolije Stanojević često se pojavljuju isti predmeti: stolice, sto, sveće, viljuške, čaše. Stolice postaju metafora unutrašnjeg dijaloga, sto granica i prostor susreta. Ovi simboli nisu nasumični, oni dolaze iz nesvesnog i nose tragove unutrašnje borbe. Svaki element deo je jedne složene celine. Kao i samo stanje anksioznosti, ne može se objasniti jednom mišlju, već se otkriva kroz mnoštvo impulsa. Stanojević ne uspostavlja hijerarhiju među motivima, svi su jednako važni. Značenja se prepliću, menjaju i ostaju otvorena za tumačenje. Njoj je ta otvorenost ključna jer veruje da anksioznost nema univerzalan izraz. Forma koja bi bila previše zatvorena ograničila bi mogućnost identifikacije. U tom smislu, njeni radovi nisu zatvoreni sistemi, već prostori u koje posmatrač može da projektuje sopstvena osećanja. Prenos crteža na jorgan donosi i fizičku transformaciju: delo postaje taktilno, slojevito, reljefno. Čitljivost slabi, ali prisutnost slike se pojačava. Posmatrač je pozvan da se zapita kako nešto tako nežno može sadržati toliki nemir? Gde se dodiruju haos i uteha, unutrašnja panika i površinska mekoća? Upravo ta tačka napetosti između forme i sadržaja jeste središnje mesto njenog rada. Cilj nije dati odgovor, već ponuditi prostor u kojem se posmatrač može prepoznati. Bez osude. Kao da ga delo grli. Radovi Nikolije Stanojević zahtevaju vreme i pažnju. Nisu odmah razumljivi i to je deo njihove funkcije. U njima postoji tiha dozvola da nešto ne mora biti odmah jasno. Da može ostati mutno, ali i dalje značajno.

GDE? Galerija Kula Cetinjska

KAD? do 10.avgusta

Photo: Pavle Banović

General u svom lavirintu – Ksenija Vučićević

Iz teksta Emilije Vučićević: Ulazak u Ksenijine radove – a njeni radovi su prostor(n)i, crteži prostora, pokreti o prostoru i u prostoru – deluje kao san snova, kao naglo oživljena sintagma u čiji smisao se ne udubljujemo, sve dok nas nešto naprasno ne uvuče unutra. U trenutku susreta sa papirom, sa gomilom papira po zidovima, taj san postaje lucidan, potpuno svestan snova, i posmatrač, naglo probuđen u magnovenje, postepeno bira u koji će mikroformat da se zagleda, koje će sećanje da prepozna kao svoje. Utom, kao u ogledalu prostora sa crteža, oko posmatrača zaluta u introspekciju, i, titrajući beskrajnim prostorijama sopstvene predmetnosti i stoga – prolaznosti, odjednom saznaje: ovde nema nikoga, ovde nema nikoga a sve tinja od prisustva. Ulazak u Ksenijine radove deluje i kao déjà vu – sve je tu već poznato, bili smo tu – u autu, u tunelu, na nadvožnjaku, u kafiću, za šankom, pred čašama, pod lampama, u dubokim ulicama i hodnicima, duboko u sebi. Izgleda kao da je posredi isto to, samo malo drukčije, baš zbog te razlike i malo lepše: prostire se i preplavljuje nas.

GDE? Umetnički prostor u10

KAD? do 26.jula

Photo: U10

Letnja treperenja: Konstruisanje leta

Letnja izložba u galeriji Novembar, koju kustosiraju Tamara Stankov i Vojin Narančić, okuplja pet umetnika, Marka Vučkovića, Marka Crnobrnju, Kišu Radić, Ninu Ivanović i Teodoru Rakidžić  i otvara prostor za promišljanje leta ne samo kao godišnjeg doba, već i kao stanja duha. U već tradicionalnom formatu izložbe „Letnja treperenja“, Galerija Novembar i ove godine nudi raznolike umetničke prakse, od fotografije do skulpture, koje na suptilan način grade dijalog između prirodnog i ličnog, sezonskog i univerzalnog. Letnji elementi, svetlo, senke, tišina, toplota, ovde postaju materijal za intimnu interpretaciju savremenih dilema. Za mene je leto vreme kada se sve usporava. Dani su duži, misli sporije, i čini mi se da ni umetnost ne mora da juri. U tom ritmu, radovi ove postavke funkcionišu kao vizuelne pauze, lepi prizori koji ne traže previše, ali daju dovoljno da se zadržiš. Ne pretenduju da reše, objasne ili provociraju, već tiho podsećaju da i laganost može biti sadržajna.

GDE? Galerija Novembar

KAD? do 7. septembra

Photo: Nina Ivanović

S one strane ogledala

Izložba S one strane ogledala donosi radove Odile Decq, jedne od najistaknutijih francuskih arhitektkinja savremenog doba. Njena umetnost spaja arhitekturu, dizajn i urbanizam kroz dinamične forme, smelu geometriju i vibrantne boje. Publika će imati priliku da vidi originalne crteže, serigrafije, digitalne printove i instalaciju „Horizon“ koja prelama prostor i poziva na novu percepciju. Izložba prikazuje i najznačajnije projekte Odile Decq, od muzeja do stambenih zgrada, gde svaki detalj nosi njenu jedinstvenu umetničku viziju. Kroz inovativne medije i neustrašive ideje, Decq pomera granice arhitekture i dizajna, istražujući prostor kao polje stalne transformacije. Izložbu podržavaju Ambasada Francuske i Francuski institut u Beogradu.

GDE? Galerija Dots

KAD? do 30. avgusta

The FIAC 2010 at Grand Palais, In Paris, France on October 22nd, 2010 – Anish Kapoor work, Odile Decq /Getty Images/

Friendship

Galerija Autokomanda u poslednjih par meseci dolazi kao svež dah na beogradsku umetničku scenu i uvek donosi nešto novo sa internacionalne scene i time beogradski kulturni opus čini još zanimljivijim. I ovog puta je tako, a beogradska publika će ovog leta imati priliku da se izgubi u vračarskim ulicama punim zelenila koje vode do ovog umetničkog prostora i vidi radove dva švajcarska umetnika. Autokomanda predstavlja nove radove umetnika iz Ciriha, Francesca Cagnina (Plastic Bags) i Bernharda Hegglina (Views from My Past), kao i zajedničku seriju pod nazivom Joint Framing. Cagnin istražuje nasleđe tehnike bakropisa, često potcenjene kao „niskoklasne“, koristeći je da prikaže oblik koji se ponavlja, crnu plastičnu kesu, koja se potpuno otkriva tek u jednom radu. Hegglin, sa druge strane, koristi digitalno crtanje kako bi evocirao sećanja, postavljajući pitanje autentičnosti u vremenu u kojem se iskustva lako mogu fabrikovati ili preuveličati. Njegove slike deluju konkretno, skoro narativno, ali im se ne može u potpunosti verovati.

Joint Framing, zajednički rad, spaja njihove prakse u jednom okviru: naočare za plivanje pojavljuju se pored kese, naizmenično preuzimajući uloge gledanja i bivanja viđenim. Jedno od dela, Lonely Sacchetti, prikazuje kesu ostavljenu na kiši. Na drugi pogled, deluje kao da leži na obali, pod zvezdanim nebom, otvarajući prostor za različita tumačenja.

U ovoj izložbi, sećanja, predmeti i simboli bivaju rekonstruisani kroz ponavljanje, kadriranje i dvosmislenost. Umetnici ne nude zaključke, već dele prostor preklopljenih vizija, dijalog bez kraja, negde između pogleda i praznine, gde značenje slobodno lebdi, kao vazduh u kesi.

GDE? Umetnički prostor Autokomanda

KAD? do 6. septembra

Photo: Umetnički prostor Autokomanda