Da li ste znali da žene mogu da čitaju Kafku, a da to nije performans za internet?

Oduvek sam imala problem sa ironičnim ili performativnim učestvovanjem u bilo kojem društvenom poretku. Ne zato što smatram da ima bilo čega lošeg u ironiji, naprotiv, već zato što mislim da je nemoguće raditi stvari poput čitanja knjiga, gledanja filmova ili konzumiranja proizvoda na ironičan način. Dajte mi momenat da objasnim. Namera iza vašeg delanja može biti ironična, ali ukoliko je taj sadržaj na kraju nešto što ste konzumirali, i na šta ste izdvojili svoje vreme i novac, teško je dokazati da je ironija bila glavni pokretač vaše izvorne namere.

Na tragu trendova poput performative male, koji je u suštini izraz za muškarca koji usvaja progresivnu, senzibilnu ili tzv. soft-boy estetiku kako bi delovao privlačno ženama, iako te vrednosti u stvarnosti možda ne zastupa, dolazimo i do pokušaja da se sličan narativ primeni i na žene. Tako se pojavljuju trendovi poput smart girl complexa sa ciljem da se poprilično površno i pod okriljem feminističkog diskursa problematizuje pojava da je navodno biti pametna žena koja ima kompleksna interesovanja nešto što žene rade u pokušaju da privuku pažnju na sebe i zamene nekadašnje privlačenje pažnje isključivo izgledom.

Timothée Chalamet in Lady bird (2017). Photo: Musetta-timothée-chalamet-daily

Premisa je jasna i već neko vreme viralna: žene su pod sve većim pritiskom da izgledaju kao da su pametne, kao da čitaju, kao da razumeju, kao da su filozofski potkovane, a pritom i dalje dovoljno zgodne i slatke da prođu kroz algoritamsku mašinu. Pokrenuću lavinu i reći da je poenta jednostavno promašena, iako mi je jasno šta je prvobitna zamisao bila. Zato što, pre svega, mislim da mnogo dublji problem leži u tome što se svakom ženskom interesovanju, bez obzira koliko banalno ili kompleksno bilo, automatski pridodaje etiketa performativnosti ili se veštački i nasilno kreira još jedan core, trend ili complex u kojem žene svesno ili nesvesno bivaju kategorizovane.

Ono što smatram najvećim problemom u celoj ovoj priči jeste ideja da postoji „prava“ i „lažna“ pametna devojka. Kako uopšte razlikujemo iskreno zanimanje za književnost od performiranja zanimanja za književnost? I da li je zaista loše ako neko „glumi“ da čita, dok zapravo čita, nešto uči i iz toga izvlači koristi? Taj argument često je loše skrojen, najviše zato što se prelama isključivo preko žena. Muškarci se retko stavljaju pod tu lupu. Naprotiv, kad oni igraju šah, citiraju filozofe ili nose rolke i pričaju o Kafki, to sve spada u soft-boy kategoriju. Pa čak i kada budu „optuženi“ za performiranje, ozbiljnije posledice u njihovom svakodnevnom životu neće postojati. Kod žena, isti narativ postaje: „ona glumi da je pametna jer želi da se izdvoji“. Šta se dešava ako ona jednostavno voli knjige? I zašto bi pametna žena morala da bude izuzetak u moru onih za koje pretpostavljamo da nisu tako pametne? Zato mislim da je cela priča o smart girl complexu pogrešno postavljena.

Čak i kada je nešto otvoreno označeno kao žensko interesovanje, u društvu često odmah biva tretirano kao manje vredno. Rom-comovi su trivijalni, glupi i nedovoljno ozbiljni. Roze boja je infantilna, a skincare je površna opsesija. Šta god žene kolektivno vole, automatski postaje predmet podsmeha. A onda žene koje vole „ozbiljne“ stvari prolaze kroz drugi oblik preispitivanja: da li se samo pretvaraju? Da li su to zaista pročitale? Da li su stvarno razumele filozofa čiji citat kače? Čini mi se da žena uvek mora da položi test validnosti svaki put kad iskaže interesovanje, bilo da je to Hegel ili serum s vitaminom C. Znam da je teško poverovati da neko svoja interesovanja nije zasnovao na trenutno aktuelnim trendovima na društvenim mrežama, ali hajde da makar na trenutak pokušamo da verujemo u to.

Povezano: 10 načina kako je Julia Stiles izrodila fenomen „nisam kao ostale devojke“

U pop kulturi to se vidi na svakom koraku. Protagonistkinja koja voli da čita uvek je predstavljena kao ta „drugačija“ od drugih devojaka. Ona voli fudbal i video-igre, dok je uvek suprotstavljena nekoj drugoj koja voli šminku, modu i žurke. Kod muškaraca taj trope ne postoji. Muškarci mogu biti i pametni i društveni, i fensi i štreberi, bez ikakve kontradikcije. Zato mislim da deo kritike smart girl complexa promašuje širu sliku. Žene oduvek moraju da performiraju, bez obzira na to šta rade. I to je nešto što svi znamo. Suština je, kad skratimo sve na osnovu, prilično jednostavna: obično se sve svede na to da li je žena o kojoj govorimo konvencionalno privlačna ili ne. Da li je biti pametna na internetu postalo isto što i biti zgodna? U tome leži srž ovog trenda i zapravo retoričkog pitanja.

10 things i hate about you, Walt Disney Studios Motion Pictures

Kad god pomislim da je diskusija o ženskom intelektu konačno uspela da pobegne iz klasične zamke posmatranja kroz fizički izgled, ispostavi se da sam bila previše optimistična. Nisam ni očekivala da će nešto u popularnoj kulturi proći bez toga da se sve na kraju svede na (žensko) telo, ali fascinira me brzina kojom se fokus vraća na staru temu, makar pod novom etiketom. Svaki put kad se pojavi novi core ili mikro-trend, on opet završi kao komentar na to kako bi žena trebalo da izgleda, a ne šta bi trebalo da oseća, zna, voli ili misli.

Iako ti trendovi nikada ne traju dovoljno dugo da bismo razumeli šta nam se zapravo poručuje, suština je uglavnom jasna. Jednog meseca je poželjno da imamo velike grudi i postavljamo muškarcima koji vole da mansplainuju omiljena pitanja poput „zašto samo ne odštampamo više novca?“. Sledećeg su to dobre noge i Dostojevski. Posle pune usne i savršen oblik obrva uz savršen primer clean girl estetike. Kombinacije su beskrajne, a logika uvek ista. Kao što vam je već sigurno jasno, žensko telo je konstanta. Sve drugo je dekor oko njega. Ono se i dalje tumači kao glavna ulaznica za vidljivost, relevantnost ili „validnost“, bez obzira na to da li govorimo o književnosti, politici, TikToku ili nekoj internet estetici koja će već sutra postati stara.