Imaju li muškarci zaista duplo više seksualnih partnera od žena? Za Vogue Adria piše Esmé Louise James

„Muškarci imaju duplo više seksa od žena”. To je statistika koja se toliko često ponavlja da je postala neka vrsta kulturološkog  jevanđelja – muškarci, u proseku, imaju duplo više seksualnih partnera od žena. Kao i tvrdnja da se „polovina brakova završava razvodom”, ovo je toliko puta ponovljeno da je sama učestalost ponavljanja postala dokaz navodne istine. Muškarci su, kažu, promiskuitetniji pol, pa je „prirodno” da će imati više seksualnih odnosa od žena. Štaviše, postoje i podaci koji to potvrđuju. Nacionalna istraživanja seksualnog ponašanja u raznim zemljama iznova pokazuju isto: u jednom istraživanju u Velikoj Britaniji muškarci su prijavili prosečno 14,1 seksualnu partnerku, dok su žene navele 7,1 partnera. U Australiji je slično – 17,7 naspram 8,4. Znači, to je to. Misterija rešena. Muškarci su jednostavno napaljeniji, i idemo dalje sa životom… sve dok ne shvatimo da je ova statistika matematički nemoguća.

Ako u populaciji postoji otprilike isti broj muškaraca i žena, kako je moguće da jedna grupa ima duplo više seksa s drugom?

Ako zamislimo dve ekipe sa jednakim brojem igrača, nemoguće je da članovi „Tima Muškarci” ostvaruju kontakt sa po dvoje iz „Tima Žene”, dok žene komuniciraju samo s jednim. Ovo nije samo pitanje pola – već pitanje matematike. Ako muškarci imaju znatno više seksualnih odnosa, onda ih imaju negde drugde… ali s kim, tačno? Gumene lutke ipak ne popunjavaju ankete. I tu zapravo leži pravi zaplet. Priča nije samo u brojkama, već u razlozima koji stoje iza njih. Jedan od najvažnijih faktora koji iskrivljuje ove podatke jeste ono što istraživači uljudno nazivaju sklonost društveno poželjnom odgovoru iliti ukratko želja da se ostavi bolji utisak, za šta se standardi razlikuju. Muškarci češće preuveličavaju svoje seksualne podvige, dok žene imaju tendenciju da ih umanjuju, upravo zbog različitih društvenih očekivanja i osuda. Kroz generacije, žene su učene da će ih veći broj partnera pretvoriti u „lake”, dok bi isti broj kod muškarca značio da je – frajer.
I ovo nije samo pretpostavka. Dokazano je eksperimentom sa – lažnim detektorom laži. Istraživanje je sprovedeno u SAD, gde su ispitanici odgovarali na pitanja o svojoj seksualnoj prošlosti u tri različita uslova: anonimno, pod nadzorom i priključeni na (lažni) poligraf. Odgovori žena bili su posebno otkrivajući. One pod nadzorom su navele najmanje partnera. One koje su odgovarale anonimno, prijavile su nešto više. A one koje su verovale da ih „detektor” prati – prijavile su znatno veći broj, gotovo izjednačen sa muškim odgovorima. Odjednom, razlika je nestala i brojke su se gotovo izjednačile.

Iza svake statistike stoji priča – a ovde je to priča o društvenoj stigmi i sramoti. Žene nisu bile neiskrene iz hira, već zato što iskrenost često nosi posledice po njihov ugled i bezbednost.

One takođe češće izostavljaju seksualna iskustva koja su bila neprijatna, neželjena ili izazvala žaljenje. A tu su i ona iskustva koje uopšte ne čujemo. Glavna seksualna istraživanja često potpuno ignorišu čitave grupe. Seksualne radnice (koje su većinom mlade žene) redovno se isključuju, njihova iskustva se ne računaju, iako, s druge strane, mnogi muškarci u svoje seksualne istorije uključuju i odnose s njima. Njihovo izostavljanje briše ogroman broj heteroseksualnih odnosa sa ženske strane – što bi moglo i te kako da utiče na ukupnu sliku.

Svakako, tu je i očigledan problem: većina istraživanja seksualnog ponašanja zanemaruje LGBTQIA+ zajednicu i njihova iskustva. Većina velikih istraživanja i dalje funkcioniše u okviru heteronormativnog binarnog sistema, iz kojih u potpunosti ispadaju queer seksualni susreti i identiteti. Pitaju: „Koliko ste muškaraca imali?” ili „Koliko žena?”, ali ne pitaju: „Šta za vas znači seks?” ili „Koji oblici intimnosti su vam važni?” Rezultat su podaci koji ne samo da isključuju queer i rodno raznovrsne ljude, već ignorišu čitave dimenzije ljubavi, želje i povezanosti. Ova vrsta brisanja ima ozbiljne posledice – ne samo za to kako doživljavamo mušku seksualnost, već i za samo razumevanje intimnosti i ljubavi. Rezultat je skup podataka koji ne samo da isključuje queer i rodno raznolike osobe, već ignoriše čitave načine vođenja ljubavi, ispoljavanja želje i međusobnog povezivanja. Mnogi queer ljudi, uključujući nebinarne i trans osobe, doživljavaju intimnost na načine koji u potpunosti izlaze izvan tradicionalnih kategorija. Seks nije univerzalan čin sa jednom definicijom. On je širok, promenljiv i oblikuje se drugačije u zavisnosti od toga koga pitate – ali upravo se te raznovrsne definicije najčešće previđaju u istraživanjima.

„Muškarci imaju duplo više seksualnih partnerki od žena.” Ovakve statistike će se i dalje ponavljati kao nepobitna činjenica, ne zato što su tačne, već zato što se oslanjaju na metode koje su zastarele i sužene već samim načinom na koji se sprovode. One funkcionišu kao eho-komore: istraživanja oblikovana starim pretpostavkama daju rezultate koji te iste pretpostavke potvrđuju i u potpunosti ignorišu stvarnost u kojoj danas živimo – svet koji pokušava da razume kompleksnost ljubavi, seksa i želje. Uostalom, naši odnosi, identiteti, tela i želje nikada se nisu uklapali u jednostavne formularske okvire. I iskreno, svet bi bio mnogo dosadniji da jesu. „Muškarci imaju duplo više seksualnih partnera od žena” nije tvrdnja koju treba ponavljati. Ono što bi zaista trebalo da nas zanima jesu sve one priče koje se kriju iza nje – jer tek one oslikavaju svet u kom stvarno živimo.