Volim da verujem da vidim lepotu u svakodnevnim, naizgled bezličnim stvarima i volim Sarajevo, sa svim njegovim nedostacima, rupama, krhotinama i brutalističkom arhitekturom, uspomenom na davno prošlo doba socijalizma. Ipak ne mogu da tvrdim da sam išta od toga ikada smatrala lepim – da, Baščaršija je šarmantna, spoj istočnjačkih i zapadnih kultura u arhitekturi je jedinstven, a Akademiju likovnih umjetnosti smatram jednom od naširoko najlepših građevina, ali novi delovi grada, nadžidžane sive zgrade na 20 spratova u kojima lift gotovo nikada ne radi? Opisala bih ih kao nostalgične, možda čak i kao poetične, ali nikada kao lepe. Sve do sada, kada mi je umetnik Sebas Velasco otvorio oči, slepe za ono što je toliko dugo preda mnom.
„Nije da ih ja smatram posebno lepim, kao što mi je lepa plaža u San Sebastianu ili Baščaršija. Ali ne smatram ih ni ružnim. Privlačan mi je taj spoj materijala, način na koji svetlost i prolaznost vremena utiču na njih,“ objašnjava mi Sebastián Velasco, umetnik iz San Sebastiána u Španiji, koji je veliki deo svog likovnog opusa posvetio slikanju naše prestonice. Nostalgično, inspirativno, posebno i gostoljubivo, reči su kojima umetnik opisuje Sarajevo. Poslednjih deset godina posvetio je putovanju kroz gradove u našoj regiji, a u Sarajevu su ga očarala naselja koja prema njegovim rečima imaju ličnost i koja su najčešći motiv predivnih slika koje će izložiti u sklopu proslave 80 godina postojanja Historijskog muzeja Bosne i Hercegovine. Iako je grad čest izvor inspiracije za ovog umetnika, reč je o njegovoj prvoj samostalnoj izložbi u Sarajevu.
Par godina za nas, ulje na drvetu
Ovaj umetnik Sarajevo posmatra drugim očima, očima nekoga ko je samo na kratko tu i ume da ceni lepote koje nam možda promaknu u brzini svakodnevnice. Često slika ljude, zgrade, pejzaže i stare automobile, koje sam oduvek smatrala nekom relikvijom iz prošlosti, mašinom koja me užasno podseća na prolaznost vremena i na nemogućnost (ili nedostatak želje?) naših ljudi da prosto nastave dalje s životima. Ali Sebas Velasco ih predstavlja tako divno, da mi deluju krhko i nežno, tako zaleđeni u trenutku preciznim potezima njegovog kista.
Na pitanje šta ga inspiriše u Sarajevu, Sebas odgovara: „Prvenstveno socijalistička naselja, ali takođe i način na koji su ušuškana između planina. Taj kontrast između nebodera i mahale, kako zgrade blede na horizontu tako da ostaju samo svetla“. Dok opisuje ovu sliku, ona poprima jasan oblik u mojim mislima, oblik koji mislim da može da zamisli bilo ko ko je barem jednom video panoramu Sarajeva. Naravno, ovu sliku zamišljam u zimu, u periodu kada grad iščezava u magli, koja se u njemu redovno nakuplja baš zbog tog specifičnog geografskog položaja koji umetnik ceni, a lokalci proklinju – iako, morate priznati, ima svoj šarm.
Agata, ulje na drvetu
Iako stičem utisak da grad oseti baš poput lokalca, ne mogu a da se ne zapitam kako ga je životni put uopšte doveo ovamo. Dobijam intrigantan i simpatičan odgovor, da je umetnik kao dete slušao imena jugoslovenskih fudbalera koji su igrali u španskoj ligi, koja su mu probudila znatiželju za ovim delom Evrope. „U protekloj deceniji sam počeo da istražujem socio-političke istorije ovih država i jedinstvenost sarajevskih naselja,“ objašnjava mi Sebas. „Interesantno mi je da razmišljam o tome kako socijalistička naselja u Sarajevu i radničke četvrti u Španiji – oboje izgrađeni 60-ih, 70-ih i 80-ih godina – reflektuju slične ideje, ali drugačije pristupe. U oba slučaja, došlo je do velike seobe sa ruralnih područja u gradove, ali su režimi odgovorili drugačije. Takođe imam tu misao da je možda to što se obe države nalaze na periferiji Evrope uticalo na to da se njihove arhitektoske istorije oblikuju na sličan način.“ Pa ipak, ističe razliku u materijalima – sarajevski beton u poređenju sa španskom ciglom – i u inspiraciji koja iz njih proizlazi.
S obzirom da u ovom gradu pronalazi kreativno nadahnuće, ne čudi me što mu se uvek rado vraća. Kao svoje omiljene delove grada navodi modernističke forme krovova i predimenzionirane brojeve na zidovima na Alipašinom polju, a mnogo vremena provodi na Grbavici, u Pofalićima i socijalnom. „Volim kontrast socijalističke arhitekture i novih kapitalističkih elemenata, poput neonskih znakova i LED ekrana,“ kaže, dodajući da njegova inspiracija nije bazirana na jednoj stvari, nego na više malih delova koji savršeno funkcionišu zajedno. Za mene Sebastianove slike deluju gotovo opipljivo, ili pak kao fotografije – kada bi mogli da fotografišemo očima i time prenesemo osećaj koji taj trenutak budi u nama.
The Morning Will Change Everything
„Zanimljivo je što osećam takvu emotivnu i estetsku povezanost s ovim gradom, koja se udomaćila u mojoj kreativnoj praksi. Ljudi su uvek tako topli, i tako mi je drago što u sklopu izložbe sudelujem sa galerijom Manifesto, gde će se u toku vikenda odviti niz razgovora u kom će sudelovati moji internacionalni i lokalni prijatelji,“ podelio je umetnik svoje uzbuđenje zbog nadolazeće izložbe. Za ovu izložbu, Sebas je sudelovao sa bosanskohercegovačkim snimateljem Mariom Ilićem, koji je snimio propratni film, a na putu ga prati i dugogodišnji saradnik, fotograf José Delou.
Velika izložba Sebastiana Velasca nosi ime Jutro će promijeniti sve, naslov inspirisan istoimenom pesmom grupe Indexi. „Volim muziku iz ovog regiona, posebno rock i new wave scene iz 70-ih, 80-ih i 90-ih. Ova pesma me naročito dirne, način na koji počinje orguljama – budi takvu jedinstvenu nostalgiju, mešajući sreću i tugu na način koji me transportuje u drugo vreme,“ rekao mi je umetnik, navodeći me da razmislim o subliminalnim elementima umetnosti bivše Jugoslavije i načinu na koji ona budi ista osećanja i u onima koji su u tom periodu živeli u našim krajevima, u meni koja sam ovde odrasla dugo nakon raspada države, ali i u strancima koji nemaju nikakve familijarne veze sa našim prostorima. Tu moć muzike bivše Jugoslavije da nas transportuje u drugi period i da istovremeno priziva i tugu i radost oduvek smatram poprilično sablasnom, jer ne mogu da razumem kako je osećaj nostalgije za nečim što ni nisam doživela uopšte moguć. Ali činjenica da je to nešto što razume i ovaj španski umetnik me je neobično utešila. „Taj osećaj rezonuje sa mojom slikarskom praksom. Diraju me pejzaži, predmeti, ili čak određeno doba dana. To je slična emocionalna konvergencija koju pokušavam da uhvatim u svojim delima kako bih povećao dvosmislenost vremena i prostora,“ rekao mi je Sebas.
Wherever I May Roam
Osvanulo je novo jutro nakon mog razgovora s Sebasom i iako se nije sve promenilo (još uvek), promenio se moj pogled na grad. Njegova umetnost mi je pomogla da shvatim da čak i obične, brutalističke stvari mogu imati jedinstven šarm, posebno kada nose osećanja i uspomene. Sebas vidi sve što i mi, ali slike prikazuje na način koji ih čini magičnim, gotovo filmskim.
Izložba Jutro će promijeniti sve nastala je u saradnji sa Historijskim muzejem Bosne i Hercegovine, uz podršku Ambasade Španije i galerije Manifesto, a produkciju potpisuje Charlotte Pyatt. Izložba će u muzeju biti otvorena od 4. aprila do 29. maja.
Intro photo: Jonathon Mannion
VOGUE RECOMMENDS
