Aktuelne izložbe u Beogradu koje vredi posetiti

Beograd je grad u kojem sam odrasla, grad u kojem stvaram i sa kojim imam neizbrisivu vezu. U poslednje vreme, kulturno-umetnička scena suočava se sa ozbiljnim izazovima; od nedostatka prostora i finasijske podrške do globalnih previranja koja pogađaju i nas. Uprkos tome, ovaj grad ima neverovatnu sposobnost da iznese novu kreativnu energiju.

Želim da istaknem nekoliko aktuelnih izložbi koje na različite načine i kroz različite medije prikazuju beogradsku umetničku scenu i njenu sposobnost da uvek ostane relevantna.  Ove izložbe donose pravu dozu inspiracije, inovacije i zabave – savršen miks za one koji žele da dublje osete duh grada kroz umetnost, bilo da ste ovde samo na par dana ili želite da nekom novom aktivnošću začinite svoj vikend.

Priče o Duhovima (ghost story)

Projekat Pavla Banovića u saradnji sa Andreom Beganović prati Andreu kroz zgradu Jugošpeda i njen studio, istovremeno dokumentujući njen performans i ovaj nezavisni umetnički prostor. Materijal je nastao u avgustu 2024, tokom jednog od poslednjih dana pre nego što je zgrada oduzeta zajednici od strane vlasti. On takođe prati proces propadanja ovog industrijskog nasleđa, kao i prostorija koje su drugi napustili. Bez ikakvog plana za redistribuciju drugih prostora, postavlja se pitanje: Gde je mesto nezavisnoj kulturi i umetnosti u savremenom, sveproždirućem kapitalizmu?

Čubra je samoorganizovano mesto susreta/kancelarija/radionica/izlagački prostor. Na mestu nekadašnje apoteke u zajednici Gradića Pejton, nastala je iz potrebe radne grupe za fizičkim prostorom koji nastoji da neguje i proširi nezavisnu kulturnu scenu. Kao hibridni prostor u tranziciji, Čubra reflektuje mnoge teme koje projekat „Priče o Duhovima“ istražuje. Izložba je nastala po pozovu Vanje Žunić.

GDE? Čubra

KAD? do 4. oktobra

Nothing to declare

Postoje trenuci u umetničkom razvoju kada forma više ne može da izdrži pritisak sopstvene stabilnosti. Trenuci kada doslednost stila postane teskoba, a savladana tehnika ograničenje. Upravo u toj pukotini, na mestu gde se sigurnost prelama u sumnju, započinje aktuelna izložba Nikše Suzića. Ne kao demonstracija, niti kao kulminacija, već kao ulazak u prostor radikalne nesigurnosti. Ova izložba se ne zasniva na konceptualnoj zatvorenosti, već na stanju koje bismo mogli nazvati limialnim, to jest onim koje se nalazi između prethodnog i budućeg identiteta, između poznatog izraza i još nedefinisane mogućnosti. Suzić se u tom prostoru ne kreće kao neko ko pokušava da ga prevaziđe, već kao neko ko u njemu ostaje, promišlja ga i ispituje njegove granice. Upravo to zadržavanje u nesigurnom, u prelaznom, postaje središnji etički i estetski čin. U materijalnosti radova (beton, drvo, oniks, aluminijum, karton) s jedne strane vidimo svedočanstvo o zanatskoj poznatosti i preciznosti, a sa druge strane o namernom rušenju te stabilnosti. Umesto finalnog oblika prisutna je otvorena gesta, a umesto čvrstih značenja simboli koji sami sebe podvlače crtom ironije, razigranosti ili unutrašnje ambivalencije. Ovde negativ nije samo metoda izrade skulpture, već metafora čitavog procesa: rad nastaje oduzimanjem, odlukom da se krene iz konture, iz nedostatka, iz onoga što nedostaje.

GDE? Kula Cetinjska

KAD? do 28. septembra

Blizu, Daleko

Suprotstavljajući se besprekornoj fluidnosti digitalnog okruženja, dela Bogoljuba Đokovića, nastala na pola veka staroj pisaćoj mašini Olimpija Monika, otkrivaju otelovljeni rad koji stoji u osnovi svakog medijskog stvaralaštva. Koristeći crveno i crno mastilo, ovi radovi transformišu pisaću mašinu u alat materijalnog otpora kroz kreativni izraz, potkopavajući njenu tradicionalnu ulogu uređaja za standardizaciju grafičkog izraza“, Stevan Vuković.

GDE? Galerija B2

KAD? do 27.septembra

Fotografija postavke ”Blizu. Daleko” ©Vladan Cvetković, 2025.

Bijenale mladih 2025

Bijenale mladih 2025 je proces – gde se umetnička imaginacija i kolektivna borba spajaju u nove forme samoorganizovane stvarnosti.

Iz saopštenja organizacionog tima Bijenala mladih 2025: Više ne znamo da li je ovo izložba, akcija, protest ili samo predah između dve runde. Zato ovo Bijenale mladih ne počinje samo jednom temom, niti singularnom formom – počinje stvarnošću. Poslednjih deset meseci u Srbiji obeležili su samoorganizovani studentski pokret i masovni protesti širom zemlje protiv korupcije i nasilja nad svima koji se protive turbo-kapitalističkoj diktaturi pod maskom demokratije. U takvoj atmosferi i uprkos potpunom izostanku budžeta od države, Bijenale mladih ne odustaje i zajedno sa svojim partnerima pruža podršku borbi kroz kolektivni i solidarni angažman mladih.  Umetnost danas nastaje iz prekida i praznina – između neobjavljenih konkursa, ugašenih prostora, privremenih i povremenih ugovora, svakodnevice koja pritiska. Scena se pojavljuje u krhotinama i tragovima.

I upravo u toj pukotini – između onog što propada i onog što još ne postoji – dešava se ovo Bijenale. Ne da bi tek prikazalo umetnost, već da bi je upisalo u stvarnost. Oaze nastaju tamo gde se čini da je sve zauzeto. Na betonu fakulteta pod blokadom niče slobodna privremena teritorija, bez vođe, bez dozvole. Politika počinje redistribucijom osetilnog, a naši prostori i radovi su upravo takvi akti premeštanja granica čulnog. Okupacije su tu gde umetnički gest prelazi u političku taktiku. Privremena autonomna zona više nije teorija – ona se dešava, u hodnicima ustanova, na stepeništu ministarstava, u prašini iza bine. Ma Lagano razotkriva paradoks pasivnog otpora: u sistemu koji očekuje bučnu poslušnost, gde ćutnja postaje najradikalniji govor. To je strategija „kontra-vladavine“ – odbijanje da se uopšte učestvuje u jeziku moći.

Oaze, Okupacije, Ma Lagano – tri načina da se odbije; da se složi; da se krene.

GDE? Umetnički paviljon „Cvijeta Zuzorić“ / Galerija SULUJ / prostor ispred Galerije ULUS

KAD? do 1.oktobra

Youth

Marija Šević regionalnoj publici poznata je verovatno na različite načine, nekima kao dj-ica koja uvek donese savršenu laganu atmosferu za đuskanje do zore, nekima kao jedna od osnivačica umetničkog prostora u10 u Beogradu, a nekima kao umetnica koja je savršeno beleži iskručavu prirodu stvarnosti i običnih ljudskih života. „Na prvi pogled, slike iz serije Youth deluju kao istrgnute iz konteksta. Veliko ratno ostrvo, u gradu ali potpuno sakriveno, nenaseljeno i slabo dostupno, govori o nekoj vrsti Arkadije, mestu gde se odvija neki drugi, bezbrižan život. Vidimo mladiće koji se zabavljaju nekog letnjeg dana, rasterećeni svih briga i obaveza. Atmosfera je letnja, treperava, gotovo da čujemo ciku i dobacivanje u daljini, sunce peče i sve je u svojoj punoj potenciji. Scene imaju nešto gotovo savršeno, nešto što unosi nemir, kao da ta sreća ne može da bude stvarna ili da, ako i jeste stvarna, ne može da bude konačna.“ – Mia David kustoskinja

GDE? Galerija Novembar

KAD? do 12.oktobra

＠marijasevic

Šteta je već učinjena

Stvaralaštvo Nikole Đeloševića polazi od svesti da se smisao ne pojavljuje kao gotova slika, već kao kretanje između proživljenog i skrivenog. Njegovi radovi ne pozivaju na prepoznavanje oblika, već na preispitivanje granica sopstvenog iskustva i na suočavanje sa tišinom u kojoj niče strepnja. Ljudska figura u tom prostoru nosi teret i ranjivost postojanja. Prepoznatljiva, ali bez individualnih obeležja, ona postaje simbol zajedničkog usuda. Stoji između ličnog i univerzalnog, otkrivajući stalno kretanje unutar zadatih okvira. Arhitektonski elementi na njegovim slikama nisu samo prostorni okvir već materijalno sećanje. Njihova monumentalnost otkriva težinu prošlosti, a njihove krhotine prolaznost i neminovne lomove. U njima odzvanja iskustvo zajedničke istorije, ali i usamljenost pojedinca. Prazni predeli i prostori između figura i zidova nose snagu odsustva. Ogoljeni od svakodnevice, oni postaju unutrašnje scene tišine i praznine, upisujući dubinu svakog ljudskog iskustva. Celina Đeloševićevog opusa briše granice između ličnog i kolektivnog, unutrašnjeg i spoljašnjeg. Njegove slike ne nude odgovore, već nas pozivaju da se suočimo sa sopstvenim granicama i pitanjem smisla, u prostoru gde ograničenja postaju prilika za razumevanje i preobražaj.

GDE? Galerija 73

KAD? do 23 .septembra

Sabirni centar, rad Nikole Đeloševića

(slo)žena priča

Umetnice: Dea Džanković, Ivana Ranisavljević, Jelena Prljević i Sanja Solunac

Iz teksta Sanje Solunac: U jezgru umetničkog projekta „(slo)žena priča” leži kolektivno istraživanje ženskog identiteta kroz prizmu ličnih i kulturoloških narativa, u kojem svaka od nas doprinosi svojim jedinstvenim vizuelnim jezikom. Ova saradnja proizašla je iz želje da se istraže složeni odnosi između unutrašnjeg ja, spoljašnjih očekivanja i društvenih normi, otvarajući prostor za dijalog o feminističkim temama koje su od suštinskog značaja za društvo.

Naše umetničko stvaralaštvo ne samo da preispituje duboke emotivne slojeve, već i stvara mostove između ličnih iskustava i kolektivne svesti. Kroz različite forme, od kolaža i video radova, foto-dokumentacije do interaktivnih performansa, pozivamo publiku da se angažuje u promišljanju tema koje se tiču rodnog identiteta, normi i predrasuda koje oblikuju naše društvo. Umetnost ovih radova funkcioniše kao ogledalo koje reflektuje svedočenja i izazove ženskog iskustva, istovremeno pokrećući važna pitanja o pozicijama moći, percepciji i društvenim dinamikama. Naša zajednička praksa ističe snagu umetnosti kao sredstva za osvešćivanje, osnaživanje i emancipaciju, stvarajući prostor za introspektivno iskustvo i otvorenu diskusiju. Kroz ovu izložbu, želimo da inspirišemo publiku da preispitaju sopstvene narative i angažuju se u promišljanju o temama koje su često nevidljive ili potisnute, podstičući ih da pronađu svoj glas u složenom mozaiku ženskih pozicija.

GDE? Umetnički prostor u10

KAD? do 4.oktobra

Smešne priče o velikoj ljubavi

Ciklus „Smešne priče o velikoj ljubavi” umetnice Dunje Ćorlomanović nastao je tokom umetničke rezidencije u Dizeldorfu 2024. godine. Inspirisan naslovima pesme Piccola storie de grande amore grupe Zabranjeno pušenje i knjige Milana Kundere Smešne ljubavi, ovaj rad istražuje intimni narativ kroz prizore poznatih i nepoznatih prostora, portrete bližnjih i autoportrete obeležene simbolima, ličnim predmetima i elementima popularne kulture. Neusklađene perspektive i nelogični odnosi figura i prostora naglašavaju iracionalnost stanja „nosioca velike ljubavi”. Humor funkcioniše kao anestetik, pretvarajući patos i skrhanost u anegdote, dok infantilna fantazija i asocijativna erotika oblikuju napetost između ranjivosti i ironije.

GDE? Galerija ULUS

KAD? do 26. septembra

Dunja Ćorlomanović, nisam ti rekla da želim miran život i da postoje nadimci koje ne izgovaramo, akril na platnu, 2025

Izložbe van Beograda koje vredi posetiti

Veliki sam fan ideje decentralizacije umetnosti i često razmišljam o tome koliko gradovi u unutrašnjosti Srbije imaju da ponude. To nisu samo zanimljive lokalne priče, arhitektura ili hrana, već i umetnički sadržaji koji mogu da iznenade i inspirišu. Smatram da umetnost ne bi trebalo da bude rezervisana samo za velike centre, već da postane deo svakodnevnog života, nešto što se podrazumeva i što rado stavljamo na svoje to do liste kada otkrivamo novi grad. Ako vas ovih dana put nanese u Novi Sad, predlažem da jedna od nezaobilaznih stanica bude Muzej savremene umetnosti Vojvodine, mesto koje uvek nudi sveže i relevantne izložbe.

Vreme jede pogled – Izbor iz zbirke slikarstva Muzeja savremene umetnosti Vojvodine

Izložba Vreme jede pogled – Izbor iz zbirke slikarstva Muzeja savremene umetnosti Vojvodine, čija je kustoskinja Jovana Trifuljesko, okuplja više od stotinu radova nastalih od četrdesetih godina prošlog veka do danas. Koncipirana je u formi depoa i dominantno predstavlja dela vojvođanskih autora u različitim medijima i stilovima – od klasičnog ulja na platnu do slikarskih objekata. Najviše je zastupljeno slikarstvo šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih godina, uz dela iz kasnijih decenija. Naziv izložbe ukazuje na dijalog prošlosti i sadašnjosti: svaki novi susret publike sa zbirkama menja način na koji se radovi tumače, brišući prethodni pogled i stvarajući novi. Akcenat se stavlja na „pogled“ kao čin aktivnog posmatranja, a lavirintarna struktura postavke podstiče upravo takvo iskustvo. Izložba ne teži da pruži apsolutni pregled istorije slikarstva, već otvara proces istraživanja, očuvanja i prepoznavanja fonda. Time funkcioniše kao „nulta tačka“ dijaloga muzeja sa publikom.

GDE? Muzej savremene umetnosti Vojvodine

KAD? do 31. oktobra

Jožef Ač, Oranica i nebo, 1983.