Uzbudljiva povijest LGBTQ tematike u okvirima domaće kinematografije

Čini se da je užasni period korona virusa i lockdowna ipak sa sobom doneo i neke dobre stvari. Bar kada je u pitanju dokumentarni film, to je bilo vreme kada je ova vrsta umetnosti počela neočekivano da se razvija u sasvim drugačijem, progresivnom smeru, da cveta, sve do dana danas, s obzirom na činjenicu da je realnost naglo postala daleko zanimljivija od bilo kakve fikcije. Nekada se na dokumentarne filmove gledalo kao na nešto što privlači čudnovatu vrstu ljudi, nešto što je na granici vrhunske dosade, apsolutno elitistički i snimljeno za određeni krug pravih poznavalaca sedme umetnosti, prepuno dugačkih, prelepih kadrova uz voice over koji vas uspavljuje. Teme kojima su se bavili bile su odličan materijal za intelektualne večere salonskog tipa, gde se za stolom uz polukrvavi biftek prosipalo mnogo pameti. Međutim, to doba je daleko iza nas. Danas je dokumentarni film postao ozbiljan biznis, izvor ozbiljnih prihoda u kome se vrte cifre sa mnogo nula, a producenti sa samog vrha A liste se bez blama utrkuju ko će pre doći do sočnije priče bazirane na istinitim događajima. 

Stoga uopšte i ne čudi da, iz godine u godinu, Beldocs, beogradsko izdanje festivala dokumentarnog filma, postaje ne samo važna tačka susreta autentičnih autora i autorki već i značajna regionalna smotra ove vrste filmova za koji se već traži karta više. Njegovo sedamnaesto izdanje biće održano od 22. do 29. maja 2024. godine u Beogradu, ali i drugim gradovima u Srbiji i premijerno će predstaviti nagrađivane filmove sa prestižnih svetskih festivala, najnovija domaća ostvarenja, kao i dokumentarce najcenjenijih stvaralaca današnjice. Ono što će sasvim sigurno uzbuditi javnost, a i mnoge koji već dugo čekaju ovaj domaći hit je premijera „Toplog filma” Dragana Jovićevića, čija je projekcija zvanično i otvorila festival. U pitanju je žanr hibridnog dokumentarca koji na sasvim poseban način obrađuje istoriju jugoslovenske i srpske kinematografije iz ugla queer karaktera i junaka, počevši od naslova snimljenih nakon Drugog svetskog rata, kao što su „Život je naš” i „Sofka”, pa sve do savremenog trenutka, kada nastaju urbana street TV serija „Južni vetar” u kojoj je publiku načisto skandalizovao poljubac između alfa mafijaša i njegovog usputnog ljubavnika ili hipsterski spektakl „Kelti”, koji na suptilan način „izvlači iz ormana” članove jedne voždovačke porodice tokom sankcija u Beogradu. 

Topli film

Ako ćemo iskreno, Jugoslavija nije priznavala ovu vrstu sadržaja, u eksplicitnom smislu, sve do pojave čuvenog „crnog talasa”, na neki način prave revolucije u filmskim krugovima ovih prostora, kada je došlo i do izvesne liberalizacije našeg društva. Crni talas je pogurao talog koji je godinama guran ispod tepiha i skrivan od očiju javnosti, pa su tako protagonisti filmova iz tog perioda postali alkoholičari i prostitutke, politički nepodobni likovi i karakteri ”sumnjivog” seksualnog opredeljenja. U čuvenom filmu iz tog vremena, „Buđenje pacova” Živojina Pavlovića, bivši potkazivač ibeovac lista knjigu „Mađarska revolucija”, nađenu na stoliću pored kauča na kojem spava njegov podstanar, student, sve dok ne otkrije dve fotografije: na njima su taj student i porodični prijatelj u vrlo intimnim pozama. Čistunci će reći da je u pitanju pravi primer homofobije, jer na samom kraju, film je krajnje politički nekorektan prema gay populaciji, ali ovo je prvi put da jugoslovenski film kapitulira nad ovom tematikom i priznaje otvoreno da homoseksualci ipak postoje među nama. Scenaristi Gordan Mihić i Ljubiša Kozomara igraju jako važnu ulogu kada su u pitanju LGBT junaci, naročito u „Vranama”, filmu koji su sami i režirali i bili deo i pratećeg programa festivala u Kanu, u kome postoji eksplicitna scena homoseksualnog flerta, koja je do tog trenutka bila nezamisliva. Nakon toga, vrlo brzo „izlazi” i provokativni „Bubašinter” u kome se od početka do kraja razglaba o „toploj braći”. Glavni junak je povučeni mladić koji očigledno ima problema s potencijom, što izluđuje njegovu tetku, jer se ispostavlja da se udala za homoseksualca i sada je u panici da je i njen rođak u istoj vrsti „problema” i želi da ga izvede na „pravi” put. Iste godine u slovenačko-hrvatskoj koprodukciji nastaje kultni film „Maškarada” Boštjana Hladnika koji sadrži veoma provokativni niz scena u kome dominira ona tokom koje glavni junak masturbira na ljubavnika svoje majke. Iako se čini da autori dosta stidljivo i bojažljivo krijumčare ove teme na filmsku traku, ovaj period je poznat i po tome što Dušan Makavejev u svojoj prvoj međunarodnoj produkciji „W. R. – misterije organizma” dovodi pred kamere poznatog njujorškog transvestita Jackie Curtis, prijatelja Andyja Warhola, dok Lazar Stojanović, tadašnja velika nada filmske režije na beogradskom FDU u svom diplomskom radu „Plastični Isus”, zbog koga je zaglavio i u zatvoru, preko svog glavnog glumca i kolege Tomislava Gotovca svima poručuje: „Prava stvar je snimati pedere!”

Kroz uzbudljivu istoriju tretmana LGBT tematike u okvirima domaće kinematografije, u „Toplom filmu” vode nas dvojica mladih glumaca – Đorđe Mišina i Đorđe Galić, iz čije perspektive pratimo kako se, tokom svih burnih istorijskih dekada, menjao odnos društva prema onima koji se ponašaju i osećaju drugačije, posebno u vremenu sveprisutne homofobije i opšte konzervativnosti. Doduše, pomalo nejasno, njihove uloge deluju proizvoljno, katkad i na ivici cringea (uprkos tendenciji filma da sve ima prizvuk campa), s obzirom na to da njih dvojica u većini kadrova skoro pa i statiraju, ne sudelujući u pojedinim razgovorima koji imaju za cilj da pojasne određene fenomene domaćeg filma. Istini za volju, pravo je osveženje, a i ekskluziva ponovo videti neke od njihovih sagovornika posle dužeg odsustva iz javnog i televizijskog života, poput Želimira Žilnika, Srđana Dragojevića i Jovana Markovića, te Mladena Đorđevića, Stevana Filipovića i Milice Tomović, glumaca Gorana Jevtića i Miloša Timotijevića, kritičara i teoretičara kao što su Nebojša Jovanović i Saša Radojević, Nenad Bekvalac i Aleksandar Radivojević i aktiviste Predraga Azdejkovića. U filmu se poslednji put na filmu pojavljuje i čuveni Milan Jelić, glumac i reditelj, ujedno i pionir queer estetike, autor legendarnih ostvarenja koja će sasvim sigurno biti upamćena kao posebni trenuci domaće kinematografije.

Neverovatno je koliko je nekadašnja kinematografija nesvesno bivala poligon subverzivnosti, ne obazirući se na bilo čije kritike, budući da iz današnje vizure izgleda gotovo nezamislivo da neko snimi takve filmove i ostane živ. Teško je zamisliti nekog od sadašnjih autora, poput jednog Milana Jelića, koji se na tako opušten način poigrava sa stereotipima društva krajem osamdesetih godina, gradeći živopisne karaktere u filmu „Špijun na štiklama”, u kome glavna junakinja Livadinka Kukurić, direktorka novoosnovane diskografske kuće „Dijamantska igla”, ubacuje svog službenika Narcisa Zeca, prerušenog u čistačicu, u konkurentsku diskografsku kuću „Disko hit”, kako bi se dočepala ekskluzivnih snimaka svetske estradne zvezde Kerin. Ili ko bi danas mogao da dođe na ideju, poput Želimira Žilnika tokom devedesetih godina, kada snima svoj kultni film „Marble Ass”, koji će kasnije osvojiti i nagradu Teddy Award u Berlinu, o seksualnoj radnici sa ulice pod nadimkom Merlinka. Taj pseudo-dokumentarac na jeziv način suprotstavlja dva lica sredine početka svih užasa u Srbiji u kome glavna junakinja, transvestit i prostitutka, živi u predgrađu Beograda sa svojom prijateljicom Sanelom, trans-ženom i, takođe, prostitutkom zaljubljenom u bodi-bildera sa kojim se „venčava”. Merlinka pak sanja o luksuzu, ali je ujedno puna razumevanja i podrške prema svima. Privodeći ih kao svoje mušterije, ona obuzdava nasilnike, trošadžije, usamljene nesrećnike i napaljene mladiće koji bi svoju agresiju u suprotnom ispoljili nad devojčicama, nezaštićenim majkama i bespomoćnim staricama. 

Podsećajući nas na ove, ali druge filmove iz domaćeg queer dijapazona, „Topli film” nam predstavlja celu plejadu izuzetne i neustrašive grupe autora koja se odvažila da se suprotstavi tendencijama političke agende, koja očigledno nikada nije blagonaklono gledala na ovakve stilove života. Posmatrajući ovaj film kao celinu, stiče se utisak impresivnog istraživanja i želje autora da kreiraju jedan neizbrisiv trag zastupljenosti queer života u jugoslovenskom filmu. Nakon toliko godina neko je zaista uspeo da sumira sve te živopisne, retke, slojevite, kontroverzne filmske junake koji su na domaćem terenu imali petlju, svako na svoj način, da slave slobodu ljubavi i prikažu drugačije oblike seksualnosti. Ovaj izuzetno važan zapis queer vremeplova predstavlja raskošnu proslavu provokativnosti i autentičnosti, ali istovremeno i važan iskorak u samoj kinematografiji, ne samo kao začetak otvaranja našeg društva ka temama koje nas kolektivno „žuljaju” već i kao opomena filmskim autorima da ozbiljnije obrate pažnju kada se bave karakterima koji pripadaju LGBT zajednici. 

Premijera „Toplog filma” na samom otvaranju jednog od najznačajnijih festivala dokumentarnog filma u regionu, ujedno se čini i kao prilika, ali i obaveza da svi zajedno, kao društvo prepuno strahova i nesigurnosti od svega što je drugačije, još jednom preispitamo čega se tačno plašimo kada toliko žmurimo na filmove koji se bave ljudima za koje mnogi misle da ni ne postoje u stvarnosti.