Da li nas je svet koji gori naterao da volimo drugačije zvezde?

Navikla sam da se zvezde, posebno u Hollywoodu, rađaju iznenada, poput eksplozije, negde između kasne srednje škole i prve depresivne selidbe na faks. Postanu slavni, lepi i nedodirljivi taman kad mi otkrivamo akne i probleme sa identitetom. Godinama ih onda pratimo kako se menjaju, greše, snimaju loše (ili odlične) filmove, ponovo se uzdižu, i sve to dok se i sami menjamo, grešimo i rastemo uz njih. Slava je uvek bila rezervisana za mlade. Ili se bar tako činilo. Ali u poslednje vreme, nešto se menja. Nova vrsta zvezde tiho preuzima scenu, one koje su već dugo tu, ali ih je tek sada „stigla slava“. Samo neki od njih, a oni za kojima je svet u poslednje najviše poludeo su Pedro Pascal, Colman Domingo i Walton Goggins. Glumci sa decenijama rada iza sebe, sa karakterističnim licima, glasovima, stilovima i nekom dubokom, tihom harizmom. I sad ih odjednom svi vole. S pravom!

Photo: Phil Oh

Stavićemo na stranu to što sam ja oduvek bila ta osoba u društvu koja nekako uvek završi sa opsesijom nekim dosta starijim celebrityjem jer moja fasinacija ovom temom ovog puta nije došla iz neke teorije ni trenda, već potpuno prirodno. Budimo realni, Pedro Pascal je sigurno 70 % mog TikToka na svaka dva meseca kad algoritam odluči da me podseti da večiti zaddy ne ide nigde. Štaviše, što je stariji, to izgleda bolje i to ne samo fizički, iako se nećemo praviti naivni, to jeste veliki plus, nego i u tome kako nosi sebe. Nema tenzije, nema pretencioznosti, samo to neko fino „znam ko sam“ držanje. Pedro Pascal je zaista savršen primer za ovu tematiku. Njegovo lice ste verovatno videli još pre deset godina, ali tada nije bilo edita sa njegovim smehom, niti titula “internet daddy”. Igranje agenta u Narcosu bilo je prvi znak da je tu nešto više. A kad se upleo u Game of Thrones, a zatim The Mandalorian i The Last of Us, sve se zakotrljalo. I to ne na onaj usiljen, instant način gde ti PR tim skroji karijeru. Pedro je postao popularan jer je ljudima stvarno prijao, toplinom, dozom melanholije, samoironijom i činjenicom da deluje kao da mu je konačno zabavno.

Photo: Getty Images

Slična je priča sa Colmanom Domingom. Posle decenija u pozorištu, nezavisnim filmovima i upečatljivim sporednim ulogama, čini se da je tek sada došlo istinski njegovo vreme. Njegova uloga u Rustinu mu je donela Oskarsku nominaciju, a deluje kao da se tek zagreva. GQ ga je nazvao “najzabavnijim muškarcem u Hollywoodu”, i to nije prazna etiketa, on tačno zna šta radi, ima šta da kaže, ali nikad ne deluje kao da pokušava da te impresionira.

I Walton Goggins se savršeno uklapa. Gledali smo ga u svemu i svačemu, od Justified do The Righteous Gemstones, ali tek kad se pojavio kao glamurozni, polu-bizarni prodavac tableta u Falloutu, cela stvar je kliknula. A White Lotus ga je lansirao na sve naše feedove. On je sad lik o kom ljudi pričaju na Twitteru, koji ima fanart, koji se citira. Zamišljen je kao supporting guy, ali u 52. godini je zapravo postao zvezda. Ali zašto sad? Šta je to što publiku danas toliko privlači kod zvezda koje su već prošle sve što mlade zvezde još pokušavaju da prebrode? Možda je u pitanju zasićenje. Umorni smo od savršenih lica, istih paterna, dosadnih pitanja na intervjuima koji se čini mi se samo iznova recikliraju za svakog novog glumca koji se pojavi u industriji.

Možda tražimo autentičnost. Ljude za koje su istinski zaljubljeni u ono što rade i konačno doživljavaju priznanje za to. Ili možda naprosto tražimo muškarce koji znaju kako da obuku sako bez stiliste.

To su sve pitanja na koja je nemoguće dati odgovor, prosto se desio neki shift, a ako ste kao i ja na fakultetu svake godine kao izborni predmet uzimali socijalnu filozofiju, ili skraćeno ako ste mazohista, ostaje vam da lutate večitim lavirintom kojeg opsedaju možebitnosti. Kad smo već kod možda, možda smo i mi stariji, možda su se potrebe industrije primenile i konačno smo spremni da gledamo ljude na ekranu koji sa radošću prihvataju svoje godine, nisu više samo neki klinci koje je otkrio neki producent ili reditelj, a nisu ni deset svetlosnih godina dalji od nas i jašu konje u nekim crno belim teksaškim pustinjama sa kojima nemamo ništa zajedničko. Ima nečeg utešnog u gledanju nečijeg uspeha koji nije eksplodirao sa 19, nego se krčkao godinama, pa procvetao taman kad se činilo da možda i neće. To nije samo inspirativno,to je realno. Jer većina nas zapravo živi upravo tako: bez velikog “trenutka”, već u nizu pokušaja, upornosti, čekanja da neko konačno primeti naš trud ili talenat. Starimo, i to je činjenica. Skinuli smo ružičaste naočare jer nas je svet koji gori naterao na to. Previše vesti, previše cinizma, previše izdanih očekivanja. Teško je u ovakvim vremenima imati strpljenja za idealizovane, romantične slike na ekranima, likove bez bora i problema, koji sve razreše u trećem činu i izgledaju kao da mirišu na badem, sveže urađen tretman lica i pravdu. Umesto toga, tražimo nešto sirovo. Nešto što ima grešku, ali i moć i istinu. Nešto što nam daje smisao, koliko god to zvučalo bizarno, jer znamo da je život trka između Kojota i Ptice Trkačice. Ali u toj jurnjavi nam treba taj kratki „rush“, taj impuls, koji dobijemo od ljudi za koje nam se čini da žive autentično i koji će nas barem na sat ipo podsetiti da možda ni mi nismo zakasnili.