7 životnih lekcija kojima me je naučila 2025. godina

Kada biste me poznavali, znali biste koliko je teško naučiti me bilo kakvu lekciju. Počevši od običnih uputa za društvenu igru, zašto je javljanje na telefon dosta važna stvar ili, ne daj bože, kako da prestanem da jedem šećer. Za nekoga ko želi da u svom životu ima svako iskustvo na ovom svetu (znam da to nije moguće i veoma mi teško pada), moglo bi da se zaključi da sam  poprilično zatvorena za promene. Verovatno i jesam. Volim kad su stvari sigurne, dobre, kvalitetne i daju mi neku vrstu komfora, ali sa uvek otvorenom mogućnošću da se sve to jednog dana izmeni ako se tog jutra probudim i poželim to. Razumete o čemu pričam? Želim da su sve opcije otvorene, dostupne i pristupačne, što je najblaže rečeno, pa… delulu. Zbog toga mi je teško pa pustim nove stvari i ljude u svoje već ustanovljene rutine jer to znači, osim novih iskustava, ljudi i zabavnih novih dešavanja i prilika koje, naravno, obožavam, prilagođavanje. To znači da je sve manje mogućnosti da sve bude podložno promeni dok pod mojim uslovima ostaje isto. Konfuzno, zar ne? Zato će oni koji me zapravo poznaju biti veoma začuđeni i ponosni na mene što sam za ovih 365 dana uspela da naučim čak 7 stvari, ili barem da pokušam da shvatim da neke stvari moraju da odu, dođu, pa i da se završe, bez moje kontrole. 

Biti glasna nije tako strašno

Sećam se tačno onog pogleda koji bi mi majka pre više od 20 godina uputila kada bismo bili negde u javnosti, a ja bih se glasno smejala ili govorila. Oduvek je sve što radim bilo na neki načim previše glasno i ljudi bi se na moj smeh često okretali, namršteni ili takođe nasmejani, ali uvek bi se okretali. Bilo je godina kada sam uspevala da to potisnem i pravim se da ne vidim kako mi neko daje signal da sam opet glasnija nego što “treba”. Bilo je i onih kada bi me svaka takva sitnica previše pogodila i kada bih danima kasnije razmišljala da li je sve što radim prosto previše. Sve je zavisilo od društva, od partnera, od dinamike odnosa u kojima sam bila. U nekom trenutku bi se uvek pojavio neko ko bi mi skrenuo pažnju na moj ton, kao da je to nešto što treba stalno da kontrolišem, krojim, prilagođavam.

Povezano: Grupe za vikanje su novi wellness trend, da li biste se oprobali?

Zato sam dugo mislila da je ćutanje vrsta sigurnosti, a da je glas nešto što je lako pogrešno protumačiti. Ova godina mi je dala toliko prilika da budem glasna, čak i kada to nije izgledalo kao prostor gde glas ima moć. Naučila sam da nadjačam pištaljke, povike, sirene i masu koja se već više od godinu dana bori za pravdu na beogradskim ulicama. U toj buci, prvi put sam stvarno shvatila da glas može da bude put do slobode. 

Stvari moraju da se završe

Nikada nisam razumela to da sve zaista ima kraj. U teoriji mi je to jasno, ali u praksi mi je oduvek bilo teško da razumem da nečega više nema, da nekoga više nema, da nešto jednostavno više ne postoji. 2025. je uspela da mi na ponekad najsuroviji, a ponekad i najbolji način pokaže da mi je onaj kliše “da bi došlo nešto još bolje ovo staro mora da ode” ipak podnošljiva dinamika sa kojom i dalje imam ambivalentan odnos, ali možda 2026.bude godina kada ću konačno biti u miru oko toga da je sve neizvesno i da je kraj apsolutno nepredvidiv. Anksioznost je glavni sastojak ove rečenice i zato dalje neću nastavljati u ovom tonu. Samo što je teško prihvatiti da je dinamika rastajanja normalna, da nije smak sveta, da stvari ne prestaju da postoje time što su se završile. Ono što sam zapravo naučila je da ni ruševine nisu prazne. Sve srušene zgrade nose neku priču u sebi, čak i kada više ne stoje. I sve naizgled izgubljene stvari, sve priče koje su se završile, sve što je otišlo ili prestalo da postoji, zapravo ostaje negde u nama.

Povezano: Bila sam na premijeri filma Vidra u Sarajevu. Od juče ne mogu da prestanem da razmišljam o njemu

To nasleđe ne iščezava samo zato što oko njega više nema zida. A ljudi koji su otišli… oni ostaju u onom što znamo i pamtimo, u tragovima koje su ostavili, u fotografijama koje čuvamo i u rečenicama koje smo ponavljali stotinu puta. Iako bi bilo najbolje da možemo opet da ih vidimo, ali opet skrećem sa teme i vrtim se u krug. Možda ovo i nije lekcija koju sam u potpunosti naučila. Možda će 2026. biti godina kada ću prestati da paničim oko toga i konačno se pomiriti da ništa nije pod mojom kontrolom. Ali dobro, imam još par nedelja do kraja godine, give me a break.

Uspori, prikoči, odmori

Kod mene je onaj princip sve i odmah dosta bukvalno primenjiv. Zato sam možda najbolja opcija ukoliko vam u sred ručka sine ideja da vam se putuje na drugi kraj sveta. Ako imam pasoš kod sebe idemo odmah, a ako nemam, idemo do mene, pa idemo odmah. Ta osobina se preliva u sve segmente mog života pa se nekad desi da se svi ti segmenti obruše na mene u isto vreme i burnout je neizbežan. Nikada pre, do ove godine, nisam doživela toliki burnout, činilo mi se kao da jedva mogu da stoji, čitam ili gledam bilo šta, a ono što mi je trebalo je doslovno prazna soba bez zvukova i vizuala. Pošto je to previše nalikovalo samici u nekoj ustanovi odlučila sam samo da posle jako dugo godina sebi priznam da mi treba odmor i da na njega zaista i odem. Verujete mi usporite, prikočite i odmorite!

Povezano: Kako se osloboditi toksične produktivnosti za bolje mentalno zdravlje

Umetnost je stvarno mnogo važna

Jedan od najvećih udaraca na ovim prostorima kroz 2025. doživela je upravo umetnost. Umetnici su izgubili mesta za rad, galerije i kulturni centri imaju sve manje finansija, u Srbiji su čak ostavljeni i u potpunosti bez sredstava, što nam je pokazalo da je umetnost i kultura od krucijalnog značaja za opstanak i funkcionisanje jednog društva. A kao neko ko i dalje radi u kulturi (ili barem pokušava), oduvek sam osećala da je kultura kod nas kao neko tiho ostrvo na marginama, a oni koji je stvaraju često završe na toj istoj margini zajedno s njom. To nikada nije bilo iznenađenje, ali je svake godine sve više bilo vidljivo. I dalje verujem da upravo u tim uslovima umetnost ume da pokaže koliko je njen značaj veliki.

Povezano: Aktuelne izložbe u Beogradu koje vredi posetiti

Baš ta upornost nosi i veoma jasnu i poražavajuću istinu, da je njena budućnost pod znakom pitanja. Da možemo da vidimo kako izgleda svet koji polako zaboravlja na nju. I da shvatimo da taj svet nije samo tužan, nego i opasan, jer gubi se ono što nas formira i što nas poziva na kritičko mišljenje. Zato je važnost umetnosti i kulture lekcija koju sam oduvek znala, došla do svog zenita u 2025.godini i postala nešto što mislim da sada zaista svi moraju da čuju: umetnost nije luksuz. Ona je način da preživimo. I kada je nema, nestajemo i mi.

Trpeti ne pokazuje da ste jaki

Ne podnosim taj inherentno patrijahalni i kapitalistički postulat veličanja trpljenja i mučenja. Kako su se naše bake porađale u njivi pa im ništa nije bilo? je tip pitanja zbog kojih bih mogla da ili dobijem nervni slom ili objašnjavam 24h bez prestanka koliko je glupo, neosetljivo i nepotrebno posmatrati svet na taj način. Ako ćemo se držati ovog primera koji veoma dobro prikazuje to o čemu govorim, podaci pokazuju da je u 19. veku više od pola miliona žena godišnje umiralo u trudnoći ili na porođaju, jer praktično nije postojala moderna medicina. Danas je taj broj znatno manji. Pre samo nekoliko decenija rizik je bio dvostruko veći nego danas. Ta poređenja služe samo da normalizuju bol i potcene iskustvo žena. Ako govorimo generalno, zaista nema ničeg plemenitog u patnji. Niste više vredni ako se mučite niti ako ste trpeli nešto što vas je dovelo do granica izdržljivosti. Ovaj primer primenjiv je i na mnogo manje dramatične stvari poput toga da trpite nepoštovanje i neprijatnosti na poslu, nedovoljno ste plaćeni na projektu, ili vidite da vam je brak pred raspadanje i da mu nema popravke. Počeci su teški, a doneti odluku da počnete nešto iznova još teže. 2025. naterala me je da se vratim na neke početke, da shvatim da postoje bolji putevi, i da svaki napredak koji smanjuje bol i rizik znači da smo konačno počeli da štitimo naše živote, a ne da ih romantizujemo.

Društvene mreže nisu stvarne

I sami znate da ćete za instagram izabrati onu fotografiju na kojoj vam je glava okrenuta na “dobru stranu” ili na kojoj vam se podočnjaci ne vide toliko iako niste dobro spavali te noći, a da je izbor slika za photo dump sa odmora nekada i celodnevna aktivnost. Ali zašto nas onda mozak ubeđuje da drugi de facto uvek žive bolje živote od nas, da se više zabavljaju, imaju zategnutiju zadnjicu, više vremena za sebe, mirniju decu i više novca? I zato je važno podsetiti se da su društvene mreže bukvalno dizajnirane tako da nas prevare. Da nam pokažu svet kroz filter, kao katalog najlepših, najprobranijih i najimpresivnijih trenutaka koji nemaju mnogo veze sa time kako ljudi stvarno žive. Moja lekcija za ovu godinu je da na to više ne nasedam. Da Instagram konačno naučim da gledam kao na katalog kuriranih fragmenata, nečiji moodboard, a ne pravi život. Da ne upoređujem svoj haos sa tuđom idealizovanom verzijom. I da sebi dam malo mira svaki put kad algoritam pokuša da me ubedi da negde tamo postoji bolja, srećnija i urednija verzija života.

Povezano: Kraj godine nam kroz ovaj trend vraća veru u društvene mreže

Prihvati da ćeš nekada u nečijoj priči i ti biti negativac

Ovim ne želim da kažem da treba povređivati ljude i prihvatiti da ste to jednostavno vi i da je to svršen čin. Naprotiv, stvari su mnogo kompleksnije od toga, a to je čitava lekcija koju treba savladati. Kao što već znamo, odnosi su komplikovani, porodični, ljubavni, prijateljski, poslovni. Nekada će vam vaši postupci biti nešto što vam je u datom trenutku izgledalo kao jedina moguća i logična opcija, nećete videti drugačiju perspektivu, ne zato što ste sebični već zato što je nekada to nemoguće. Stvari će se desiti, reči će biti izgovorene, a premotavnja u stvarnom životu nema. Ja sam oduvek bila ona koja je želela sve da popravi, da sve svima objasnim, da se opravdam i što bolje drugima predstavim svoju viziju, svoju zamisao i tok misli kako bi im bile jasne moje odluke, reči i postupci. Drago mi je da me je 2025., doduše veoma nasilno i strogo, naučila da takve odluke nekada mogu da dovedu do apsolutnog ponora i iscrpljivanja. Možda nikada neću naučiti da prihvatim da moje reči neko ne razume, ili ne želi da čuje i da ću zauvek u nečijoj priči biti ta osoba koja je došla u pogrešno vreme ili na pogrešno mesto i rekla baš tu jednu pogrešnu stvar. Ali ono što sam naučila jeste da pustim i da prihvatim, možda se nekada pojavi prilika da se stvari isprave, a ako ne, to mora da postane stvar sa kojom mogu da živim.