Long Read
U Alpima su učinci klimatskih promena sve vidljiviji, a zimski sportovi sve se češće posmatraju kritički, uključujući i velika međunarodna takmičenja poput Zimskih olimpijskih igara. Kako se zemlje domaćini nose s odgovornošću za veću održivost? Katarina Fuchs, novinarka nemačkog Voguea, zaputila se u nekad izolovano planinsko selo Livigno, jedno od mesta održavanja Igara 2026., u potrazi za odgovorima.
Zimske olimpijske igre 2026.: kako već sada menjaju nekad izolovano planinsko selo Livigno.
Napomena: Ovaj članak je prvi put objavljen u martu 2024. Neposredno pre početka Zimskih olimpijskih igara u Milanu/Cortini, koje će se održati od 6. do 22. februara 2026., Vogue.de je zatražio ažuriranje građevinskih projekata spomenutih u članku od nadležnih u Livignu. Te informacije, zajedno s podacima o bob-stazi u Cortini d’Ampezzo, nalaze se na kraju članka.
Potpuna tišina. Tek tiho pucketanje svežeg snega, koji pod svakim korakom popušta za širinu dlana. Na krpljama se spuštam sve dublje u dolinu Saliente, okružena surovim planinama koje označavaju granicu između Švajcarske i Italije. Odjednom, u daljini, crna tačka na beloj podlozi. Kozorog koji trči gore-dole po snegom prekrivenoj padini. Pa još jedan. I još jedan. Došli su da ga pozdrave, kaže Epi Bormolini uz smeh, dok ga pratim kroz beli snežni predeo. Tako to uvek rade, njegovi kozorozi. Koliko je tih životinja 68-godišnji planinski vodič s bujnim sedim brkovima video u svom životu? Može se samo nagađati.
Povezano: Sve o Zimskim olimpijskim igrama 2026.
U senci visokih planina Retijskih Alpa i okružen blistavim snegom, čini se kao da je vreme na trenutak stalo. A ipak, samo nekoliko kilometara dalje, ono juri napred punom brzinom. Jer upravo ovde, na ulazu u dolinu Saliente, u Livignu, 2026. godine održaće se Zimske olimpijske igre. Mesto s manje od 7.000 stanovnika na nekoliko dana će postati središte pažnje svetske javnosti, kada se u freestyle skijanju i snowboardu bude dodeljivalo 26 zlatnih medalja. Sneg, koji je Livigno nekad prirodno odvajao od ostatka sveta, postaće glavna atrakcija.
Sve do početka 1950-ih, tada još mirno malo planinsko selo na nadmorskoj visini od 1.816 metara bilo je tokom zimskih meseci potpuno odsečeno od spoljašnjeg sveta. Tek je 1952. prevoj Foscagno postao prohodan tokom cele godine, a 1971., s otvaranjem brane Livigno, u promet je pušten i tunel Munt-la-Schera, koji je Livigno povezao sa švajcarskom Engadinom, a time i sa centralnom i severnom Evropom.
Povezano: Novi hoteli koji menjaju lice Dolomita, baš uoči Zimskih olimpijskih igara 2026.
Od tada se Livigno ubrzano menjao. Od prve skijaške žičare otvorene 1953. godine, danas je izrasla mreža od 33 lifta koji, s kapacitetom od gotovo 50.000 osoba na sat, otvaraju 115 kilometara skijaških staza. Tome se dodaje još oko 30 kilometara staza za skijaško trčanje. Nekada izolovano planinsko selo danas je skijaško odredište za ljude iz celog svijeta. Dok leti većina gostiju dolazi iz Italije, zimi čak 75 posto posetilaca čine stranci. Na 7.000 stanovnika dolazi gotovo 15.000 kreveta, a godišnje se ostvari oko dva miliona noćenja, od čega približno 1,2 miliona otpada na zimsku sezonu, objašnjava Luca Moretti, predsednik turističke zajednice. Broj noćenja gotovo se udvostručio u poslednjih deset godina.
Zašto ljudi dolaze u Livigno
Reč je o procvatu koji ni sam direktor turizma ne može u potpunosti da objasni. Jasno je da regija i dalje profitira od statusa bescarinske zone, koji je još u Napoleonovo doba uveden zbog izolovanosti stanovništva, no cene noćenja u međuvremenu više nisu neznatno niže u poređenju s drugim skijalištima. „U nadolazećoj sezoni cene će, između ostalog zbog porasta troškova energije i hrane, u proseku verovatno porasti za oko 30 evra po osobi i danu“, kaže Luca Moretti. Ljudi će ipak dolaziti, i to „iako na putu do nas već prolaze kroz Švajcarsku i/ili Austriju, gde već postoji ogroman izbor vrhunskih skijaških područja i resorta“.
Luca Moretti pretpostavlja da su položaj u dolini i s njime povezani dugi sunčani sati na nasuprot smeštenim skijalištima Mottolino i Carosello 3000 presudni za popularnost Livigna. / Photo: Fabio Borga
Pretpostavlja da su položaj u dolini i s njime povezani dugi sunčani sati na suprotno smeštenim skijalištima Mottolino i Carosello 3000 ključni za popularnost Livigna („Sunce nije bez razloga deo našeg logotipa“). I, naravno, relativno visoka sigurnost snega u poređenju s ostatkom Alpa. Naime, Livigno, koji nosi i nadimak „Mali Tibet“, navodno ima jednu od najdužih zimskih sezona u Alpima i to potpuno bez glečera.
Kada Livigno od 6. do 22. februara 2026., zajedno s imenima domaćinima Milanom i Cortinom d’Ampezzo, bude domaćin 25. Zimskih olimpijskih igara, očekuje se oko 30.000 posetilaca dnevno. Tome treba dodati pomoćno osoblje, volontere i goste koji će biti smešteni u 15.000 kreveta. I, naravno, ne treba zaboraviti ni lokalno stanovništvo. Reč je o megadogađaju koji zasigurno neće proći bez posledica za mesto.
Održavanje Zimskih olimpijskih igara je složeno i zahtevno, smatra Luca Moretti. Verovatno je zato Stockholm bio jedina druga kandidatura. Calgary (Kanada), Graz/Schladming (Austrija) i Sion (Švajcarska) povukli su svoje prijave tokom postupka dodele. Razlozi? Nedostatak finansijske potpore od strane vlada i neuspeli referendumi. U Livignu takvog referenduma nije bilo, kaže Luca Moretti, koji je Igre doveo u selo. Da dodela nije naišla na jednoglasno odobravanje svih stanovnika Livigna, to je jasno. Objašnjava: „Nemoguće je sve imati na svojoj strani. Nikada to nisam ni očekivao. Mnogi ljudi ne razumeju kakvu priliku nam donose Olimpijske igre.“
Kako bi Zimske olimpijske igre 2026. trebalo dugoročno da promene Livigno
Za odgovorne u Livignu kratkoročni olimpijski procvat zapravo se ne čini presudnim. Mnogo je važnije ono što dolazi nakon toga: dugoročne infrastrukturne promene koje su, zahvaljujući subvencijama vezanima uz Igre, iznenada postale moguće. Učestvovati, ipak, nije sve.
Jedan od snova, kako govori Luca Moretti, jeste Livigno učiniti gotovo u potpunosti slobodnim od automobila. U tu svrhu bi na tri ulaza u dolinu planirala izgradnja podzemnih parkirališta, dok bi se prevoz unutar mesta odvijao električnim autobusima. Za potrebe Olimpijskih igara planirano je i znatno povećanje učestalosti železničkog prometa između Milana i Tirana, kao i autobusnih linija između Tirana i Livigna, kako bi se dolazak javnim prevozom učinio privlačnijim. Naime, trenutno dolazak u Livigno javnim prevozom nije naročito jednostavan. Bio bi to jako važan korak, naročito ako se uzme u obzir da se, prema procenama, i do 75 posto CO₂-emisija u skijaškom turizmu pripisuje dolascima i odlascima automobilom.
Ni klasično olimpijsko selo u Livignu se ne planira, sportisti i sportistkinje trebali bi da budu smešteni u postojećim, obnovljenim hotelima. „Imaćemo osam novih hotela, od kojih će jedan do dva biti hoteli s pet zvezdica. Nešto što u Livignu dosad nije postojalo“, izveštava Luca Moretti. Pet od tih osam hotela biće obnovljeni objekti, dok će tri biti novogradnje. Gosti se, prema rečima direktora turizma, ne moraju bojati ogromnih hotelskih betonskih kompleksa: „Imamo lokalne građevinske propise koji subvencioniraju renoviranje u odnosu na novogradnju. Osim toga, nije dopušteno graditi zgrade više od 13 metara.“ Kapacitet kreveta, maksimalno 16.000, pritom ne planira da se povećava, „kako se ne bi ugrozio šarm Livigna“, naglašava Moretti.
No, jedan drugi građevinski projekat uopšte se ne uklapa u tu sliku. Kako Moretti navodi, trenutno se razmatra ideja izgradnje gondole koja bi povezala skijališta Mottolino i Carosello 3000, protežući se poprečno preko cele doline. Nešto što bi vizuru Livigna zauvek promenilo i to ne na pozitivan način. Ostaje za videti u kojem smeru će se taj projekat razvijati i da li bi uopšte bilo moguće realizovati u strogom vremenskom okviru Olimpijskih igara. I finansijski.
Koje troškove i koristi donose Zimske olimpijske igre
Organizacija Olimpijskih igara, uostalom, nimalo nije jeftina. Prema izveštaju Veća za spoljne odnose (Council of Foreign Relations), sama kandidatura pred Međunarodnim olimpijskim odborom (uključujući planiranje, honorare savetnika, događaje i nužna putovanja) stoji između 50 i 100 miliona američkih dolara. A kad je kandidatura jednom uspešna, gradove domaćine čekaju dodatni, znatno veći troškovi. Zimske olimpijske igre u Sočiju 2014. godine, na primer, navodno su vredele čak 59,7 milijardi dolara.
Zaključno s februarom 2024., za Olimpijske igre 2026. u severnoj Italiji ukupno je planirano 111 zahvata: 58 za sportske objekte i 53 za infrastrukturne projekte. Ukupni troškovi? Procenjuju se na oko 3,6 milijardi evra. „Mnoge zemlje pravdaju takva ulaganja nadom da će njihovi učinci nadživeti same Olimpijske igre“, navodi se u izveštaju Veća za spoljne odnose. Osim toga, u raspravama o troškovima i koristima Olimpijskih igara često se ističe da se turizam u godinama nakon Igara povećao. U prilogu CTV News Vancouver o Olimpijskim igrama 2010. u Whistleru stoji: „Kad su Igre završile, ljudi su nastavili da dolaze.“ Prema rečima tadašnjeg gradonačelnika Whistlera, ankete su pokazale „da je nivo prepoznatljivosti Whistlera u Evropi i širom sveta značajno porasla“. A i turistička zajednica destinacije British Columbia poručuje: „U deset godina nakon Olimpijskih igara doživeli smo neverovatan rast tržišta poput Kine, Meksika i Južne Koreje, tržišta koja ranije nisu nužno bila naše jače strane.“
Kada Livigno od 6. do 22. februara 2026., zajedno s imenima domaćinima Milanom i Cortinom d’Ampezzo, bude domaćin 25. Zimskih olimpijskih igara, očekuje se oko 30.000 posetilaca dnevno./ Photo: Getty Images
No upravo iz perspektive održivosti takvi nepredvidivi učinci ne mogu opravdati izgradnju predimenzioniranih sportskih objekata koji nakon Igara ostaju prazni i neiskorišćeni, takozvanih „belih slonova“ koji ne samo da uništavaju prirodu, nego i gutaju ogromne količine javnog novca. Čini se da su toga svesni i odgovorni za Zimske olimpijske igre 2026. Tako je raspored takmičarskig lokacija prilagođen postojećoj infrastrukturi. Luca Moretti objašnjava: „Odlučili smo da koristimo sve što već postoji na mestima održavanja, kako bismo potrošili manje novca i ne uništavali prirodu.“ Tako se, na primer, za biatlon odustalo od Livigna i odlučilo za Antholz, jer tamo već postoje potrebni objekti i jer su tamo već dvaput održana svetska prvenstva. Freestyle skijanje dodeljeno je Livignu jer, prema Morettijevim rečima, taj sport tu ima dugu tradiciju. „Osim toga, naš način života ovde, životni stil Livignascia, više je freestyle nego u drugim alpskim skijalištima“, dodaje uz smeh.
Ipak, ni Livigno neće proći bez troškova. Samo za sisteme veštačkog snega organizatori trenutno procjenjuju izdatke do 15 miliona evra. U planu je izgradnja dva akumulacijska jezera visoko u planinama, u već postojećim prirodnim udubljenjima, čija voda bi se leti koristila za gašenje požara, a zimi za veštački sneg. Dugoročno se očekuju energetske uštede, jer voda za sneg više ne bi morala da se pumpa iz doline ka gore, objašnjava Luca Moretti. Jer iako je, zahvaljujući nadmorskoj visini Livigna, verovatnoća prirodnog snega relativno visoka, beli pokrivač ni ovdje nije zagarantovan.
Zbog toga se u Livignu već duže vreme primenjuje takozvani snow farming, metoda u kojoj se preostali sneg na kraju zime tokom leta svojevrsno „skladišti“. Sneg se pritom nagomilava i najprije prekriva izolacijskom piljevinom, a potom i posebnim tkaninama koje reflektuje sunčeve zrake. Oba služe za sprečavanje topljenja snega. „Zapravo nam je naš koncept snow farminga doneo mnogo bodova prilikom dodele Olimpijskih igara“, otkriva Luca Moretti. Po njegovom mišljenju, reč je o jednoj od najboljih praksi za budućnost.
Kako zimski sport može ostati održiv u budućnosti
A o budućnosti skijaški sport i turizam moraju hitno da počnu da razmišljaju. Brojne studije upozoravaju da bi već za 20 do 30 godina skijališta u Alpima mogla postati neupotrebljiva. Klimatski uslovljen nedostatak snega dodatno podstiče primenu tehnologija koje troše ogromne količine energije i u isto vreme proizvode znatne emisije, čime se klimatske promene dodatno ubrzavaju. Začarani krug.
RedaktionsNetzwerk Deutschland u članku iz januara 2023. citira Savez nemačkih žičara i vučnica, koji je za prethodnu godinu naveo prosečnu potrošnju energije od 18 kilovatsati po osobi i skijaškom danu, „što je otprilike jednako 900 sati rada na laptopu i kuvanju 18 obroka za četveročlanu porodicu“. Zabrinjavajuća je i potrošnja vode i prostora koju zahtevaju topovi za veštački sneg. Prema Austrijskoj ekonomskoj komori, za zasneživanje jednog hektara skijaške staze potrebno je oko tri miliona litara vode.
Klimatska bilanca privatnog skijaškog odmora? Čini se poražavajuće. A tu je i profesionalni skijaški sport, koji se ne odvija samo tokom Olimpijskih igara, već svake godine. Prema Deutschlandfunku, ugljenikov otisak Svetske skijaške federacije FIS iznosi „gotovo 58.000 tona CO₂, što odgovara godišnjim emisijama otprilike 5.400 prosečnih stanovnika Nemačke“. No, postoje i javne kritike da su te brojke umanjene. Naime, u računicu navodno nisu uključeni podaci koji bi zapravo trebali da budu deo potpune CO₂-bilansa, poput smeštaja i ishrane sportista i sportistkinje, zbrinjavanja otpada i potrošnje energije za pripremu skijaških staza.
U brojnim studijama se navodi da skijališta u Alpima najkasnije za 20 do 30 godina više neće biti pogodna za skijanje. / Photo: ultramarinfoto
Veronica Vecchi, predsednica infrastrukturnog društva za Olimpijske igre 2026., javno je najavila da će održivost biti u centru nadolazećih Zimskih olimpijskih i paraolimpijskih igara. Nešto što sportisti i sportistkinje već dugo zahtevaju. Mnogi od njih u međuvremenu su se udružili u neprofitnu organizaciju Protect Our Winters kako bi skrenuli veću pažnju na održiv zimski sport. „Trenutno još imamo luksuz da razmišljamo o tome kako bi klimatske promene mogle da utiču na outdoor industriju. Još uvek možemo uticati na ishod, umesto da samo reagujemo na već donesene odluke. Ali ako sledeće dve decenije budemo sedeli skrštenih ruku, nećemo morati da se brinemo o danima, turizmu ili zabavi. Brinućemo se o stabilnosti našeg sveta, naših radnih mesta i našeg gospodarstva“, stoji na nemačkoj internet stranici ove globalne mreže.
Sabrina Cakmakli je profesionalna freestyle skijašica, učestvovala je već na tri Zimske olimpijske igre i želi da nastupi i 2026. za Nemačku (20. februara 2026. Sabrina Cakmakli nominovana je za reprezentaciju Nemačke, nap. uredništva). Kao sportistkinja i aktivistkinja u okviru organizacije Protect Our Winters često se, kaže, nalazi u unutrašnjem sukobu: „Naravno da želimo da naš sport postane održiviji i da se zalažemo za klimu, ali s druge strane provodimo 300 dana godišnje na skijama, zbog čega jako puno letimo širom sveta i time smo deo problema.“
Veliko dešavanje poput Olimpijskih igara, prema njenom mišljenju, može biti održivo „ako se sva infrastruktura, sve zgrade i sve ono što se eventualno mora izgraditi, nakon toga koristi produktivno i učinkovito“. U Livignu je ranije bila više puta, „ali već nekoliko godina ne, pa ne znam da li i dalje izgleda jednako malo i simpatično kao nekada“. Za nju lično i za njenu sportsku disciplinu, naravno, sjajna vest je to što će se tamo za takmičenje graditi halfpipe i snowpark, jer bi „dugoročno gledano to moglo značiti da u Evropi dobijemo još jedan trenažni centar, čime bismo u budućnosti mogli da se poštedimo dalekog putovanja“.
Zimske olimpijske igre 2026.: zašto je Italija ponovo na meti kritika
Organizatori Olimpijskih igara u Italiji još uvek moraju svoje reči da pretvore u (održiva) dela. Obećanja nisu ispunjena, zaključuje bivši skijaški trkač i olimpijac Felix Neureuther u aktualnoj ARD-ovoj dokumentarnoj emisiji. Za njega su to „Igre raspršenih takmičenja“. Obrazloženje da su takmičarske lokacije, zbog postojeće infrastrukture, odabrane na velikim udaljenostima kako bi se izbegla neodrživa novogradnja, više ne pije vodu u svetlu novih događanja.
U Antholzu će se postojeći biatlonski stadion ipak proširivati, a u Cortini d’Ampezzo planira se izgradnja nove bob-staze procenjene vrednosti od 80 miliona evra i to uprkos negodovanju Međunarodnog olimpijskog odbora. Još je u decembru 2023. u zvaničnom saopštenju sa Olympic Summita navedeno da, iz ekonomskih i održivih razloga, dolazi u obzir isključivo „postojeća, potpuno funkcionalna staza van Italije“. U opticaju su tada bili Innsbruck-Igls, St. Moritz i Königssee. O motivima desno orijentisane italijanske vlade da ipak progura novogradnju u Italiji u ovom trenutku se može samo nagađati.
Planinski vodič Epi Bormolini nekad je bio aktivan i u lokalnoj politici, a danas savetuje Opštinsko veće Livigna o pitanjima zaštite okoline. Na internet stranici Italijanskog nacionalnog olimpijskog odbora predstavljen je kao jedan od „People of Milano Cortina“. Tamo piše da je danas 68-godišnjica već proživeo najmanje pet života: „Bio je sportista iz strasti, krijumčar iz nužde, planinski vodič iz poziva i političar iz iskustva. A zatim sin, otac, suprug i deda.“
Sam Epi Bormolini tamo govori o tome šta za njega znači živeti u Livignu, u pograničnom području visoko u planinama: „Uvek imati pogled usmeren na druge ljude, stalno biti u razmeni i pritom očuvati sopstveni identitet. Zajednici Livignascia uspelo je otvoriti se svetu, a da pritom ostane verna sebi, u isto vreme zaštićena i izolovana planinama.“ S tom će izolovanošću 2026. godine, barem privremeno, verovatno biti gotovo.
Na kraju naše ture na krpljama pitam ga šta on, zaljubljenik u prirodu, planinski vodič s posebnom sklonošću prema kozorozima, misli o Olimpijskim igrama. Kao savetnik lokalne politike, naravno, nije posve neutralan, smeje se svojim dubokim, hrapavim glasom u bradu. „Ali vidim to kao priliku“, kaže Epi Bormolini. Koliko će kozoroga videti nakon Olimpijskih igara 2026.? To niko ne zna.
Kaže se da je planinski vodič Epi Bormolini već proživeo najmanje pet života: „Bio je sportista iz strasti, krijumčar iz nužde, planinski vodič iz poziva i političar iz iskustva. A potom i sin, otac, suprug, deda.” / Photo: Giulio Masperi
Update (decembar 2025.)
• Na strani doline skijališta Mottolino prošle zime je svečano otvorena nova donja postaja žičare. U isto vreme je stara žičara zamenjena modernom kružnom gondolom s 10 mesta i grejanim sedištima. Takođe, u skijalištu Mottolino stari šestosed „Monte Sponda“ zamenjen je automatskom osmosednom žičarom sa grejanim sedištima. Prema navodima odgovornih, reč je o prvoj osmosednoj žičari u Lombardiji.
• Radovi na žičari koja treba da povezuje obe strane doline započeli su i treba da budu dovršeni do zimske sezone 2026./2027.
• Na srednjoj postaji te iste žičare, koja će se nalaziti dole u dolini, planirana je i izgradnja podzemne garaže.
• Još jedna garaža, takođe podzemna i prekrivena skijaškim stazama, treba da se nalazi u blizini postaje Mottolino i neposredno je pred dovršetkom. Nakon otvaranja trebalo bi da nudi oko 500 parking mjesta.
• Treća garaža gradi se ispod Aquagrande (vodenog sportskog centra u Livignu, čiji je spoljašnji prostor takođe obnovljen prošle godine i sada, među ostalim, uključuje i Alpsku event-saunu sa 100 mesta), s ciljem znatnog smanjenja prometa i dugoročnog pretvaranja grada u zonu bez automobila.
• Obnovljeni hotel Spöl, namenjen isključivo odraslima (Adults Only), prvi je hotel sa pet zvezdica u Livignu.
• U februaru 2024. započeli su građevinski radovi na „Cortina Sliding Centre Eugenio Monti“, novoj veštačkoj ledenoj stazi za sankanje, bob i skeleton u Cortini d’Ampezzo. Nakon završetka, već su u novembru 2025. na stazi održane prve trke Svetskog kupa. Suprotno prvobitno procenjenim troškovima izgradnje od gotovo 80 miliona evra, projekat se trenutno procenjuje na 120 miliona eva. Tome se dodaju godišnji operativni troškovi od oko milion evra.
