Kako su žene unele promene u filmsku industriju boreći se ujedinjeno i solidarno

Živeti u senci belih slova je blještav i pomalo nedostižan san. Zaštićen od stvarnosti, krvav ispod kože. Od samih početaka biti na vrhu Hollywood Hillsa muška je stvar. Bila reč o zabavi za celu porodicu ili pukoj projekciji, kalup je bitan – od uskog struka do dobrog braka. Kontrolisan, nasmejan, savršen život spolja.

U dvadesetim godinama prošlog veka filmovi su kratki, mogućnosti ograničene, a mašta je tu da polagano razvija najveći američki izvozni proizvod. Samo je tada moguće da Alice Guy kao sekretarica Léona Gaumonta vežba baratanje kamerom i snima na stotine kratkih filmova. U istoriju će ući kao prva rediteljka, ona koja je otvarala feministička i afroamerička pitanja, pre nego što su žene imale pravo glasa. Na zidu njenog američkog studija Solax stajao je moto „Budite prirodni“. Danas ga vidimo u naslovu dokumentarca Pamele B. Green. Alice je borbena, nikad ne odustaje, priznanje za svoj rad dobija nakon smrti. Žene su tada retko bile navedene kao saradnice, mnogi su filmovi izgubljeni, evidencije se nisu vodile, a novac menja sve. Sa većim prilivom, najednom se menjaju pravila igre. Industrija prihvata žene u razvojnoj fazi kad su potrebni srce, ruke i lopata. Međutim, pitanje autoriteta je nešto sasvim drugo, trajna opsesija koja se podjednako iz filma može prelivati na savremenu tech industriju. Čiji se glas može čuti i ko je na vrhu piramide? Kontrola i moć u slučaju filma prvo je u rukama ozloglašenih studija, a kasnije producenata.

Studijski ugovori nisu samo ograničavali stvaralačku slobodu, ulazili su u postelje Lane Turner, Glorije Swanson i Judy Garland. Bile same ili u braku, glumice su prepuštene slučaju, prisiljene na pobačaje, prisiljene na izednačavanje borbe za život sa publicitetom od kojeg studija ne odustaju. Marilyn Monroe prva je rekla „ne“ 21st Century Foxu. Tvrdi pregovori i osnivanje sopstvene kuće MM Productions napokon joj otvaraju vrata drugih uloga, poput one u filmu „Neki to vole vruće“ ili „Neprilagođeni“. Monroe želi da izađe iz kalupa koji joj je nametnut, da robovlasnički odnos zameni poštenim, jednakopravnim tretmanom. Sa druge strane, biti žena u Hollywoodu, a pritom afroameričkog porekla, značilo je kudikamo težu poziciju onda i sada. Te glumice ne predstavljaju ideal. Pola veka za njih su rezerviane uloge sobarice, sluškinje ili prostitutke. Halle Berry jedna je od onih koja menja tu paradigmu i osvaja istorijskog Oscara za film „Monster’s Ball“. Ne prolazi bez kritika. Za neke je tek bela žena u crnoj koži. Srećom, ne osvrće se previše, osniva sopstvenu producentsku kuću 606 Films, a kasnije i HalleHolly. Poigrava se žanrovima, od akcijskog vesterna u seriji „Bruised“ do horora „Never Let Me Go“.

Jedan od prvih čekova koje je ispisala Marilyn Monroe ispred svoje producentske kuće

Današnje teško izborene pozicije bilo u producentskim kućama, bilo u kompleksnim filmskim hijerarhijama možemo, između ostalih, zahvaliti Dawn Steel. Ona se probija u produkciji filmom „Flashdance“ i postaje prva žena na vrhu Columbije. U memoarima „They Can Kill You, But They Can’t Eat You“ otkriva svu težinu penjanja i ostajanja na vrhu. Bila su to okrutna vremena, kako priznaje, kad se činilo da mesta ima za samo jednu ženu i da su sve ostale samo pretnja. Mehanizam koji nam i danas zvuči bolno poznato. Čvrsta kičma umesto srca i lopate jeste generator promene, ali po koju cenu? Ipak, saradnja Dawn Steel sa Norom Ephron promeniće način na koji gledamo romantične filmove i razbiti pokoji tabu o ženskom filmu za žensku publiku – od „Romanse u Seattleu“ do „Kad je Harry sreo Sally“. Uticaće na novije generacije kojoj pripada glumica i producentkinja Reese Witherspoon, i te kako svesna da svaka ekonomska kriza zapravo briše srednjostrujaški žanr, porodičnu dramu i romantičnu komediju. Nezadovoljna scenarijima, Witherspoon već u svojim tridesetima prvo osniva Pacific Standard, u sklopu kojeg producira uspešna ostvarenja kao što su „Divljina“ i „Nestala“, da bi novom producentskom kućom Hello Sunshine preduzetnički vrlo spretno prešla na televiziju i podcaste. Svesna ere streaminga po savršenom #MeToo tajmingu, ide iz projekta u projekat. „Male laži“, „The Morning Show“ i književni klub koji po dosegu debelo prestiže „Oprah“ i „Read With Jenna“ – glumica je postala preduzetnica. 

Produkcijski angažman holivudskih zvezda nije novina ovog našeg zbunjujućeg, narcističkog milenijuma. Nemilosrdnosti šoubiznisa 90-ih doskočile su vešto Sandra Bullock, Salma Hayek i Sofía Vergara. Bullock je produkcijskom kompanijom Fortis Films iskoristila kapital Warner Bros kompanije. Počelo je skromno, filmom „Magija“, da bi pokupila ono najbolje romantičnim komedijama „Mis tajni agent“ i „Dve nedelje za zaljubljivanje“. Hayek ima ponešto drugačiji put, ali i raznovrsnost. Njenu Ventarosu ne zanimaju samo hitovi. Poigrava se sapunicama, animacijom, ljubavnim filmom, art filmom. Tu su „Frida“, „Ružna Betty“ i Džubranov „Prorok“. Vergara je, sa druge strane, u okviru LatinWE uglavnom usmerena na traženje talenata, ali i nju, kao i poslovnog partnera Luisa Balaguera, zanima televizija pa su producirali seriju „Griselda“ za Netflix. Standardnu zlobnu mantru da je život u Hollywoodu gotov sa napunjenih 40 pobijaju glumice, ujedno i producentkinje, koje će u nedostatku uloga i projekata početi da stvaraju vlastite. Bile obeležene etiketom plavuše sa Harvarda ili zacementirane u karakternoj glumi, tu su da bi trajale. Ali iako se stvari menjaju, i dalje ostaje blještavi san iza slova Hollywood Hillsa – onaj o potvrdi spolja. Kako nas vide i kako želimo da nas vide? Šta smemo, a šta ne sa 20, 30 ili 40? Duga kosa, kratka suknja, previše izbeljivanja zuba, postizanje boljeg tonusa na jogi ili u teretani?

Snažne žene polagano i sistemski ipak decenijama menjaju filmsku industriju – kao glumice i producentkinje. Sarađuju. Otvaraju prostor. Vraćaju se. Ne srame se pauze. Osvajaju nagrade, poput Jennifer Coolidge; neke nikad ni neće otići, kao Nicole Kidman, a neke otkrivaju izuzetan komički potencijal, poput Meryl Streep. Ali jedan od najzanimljivijih povrataka u velikom stilu je onaj Demi Moore. Najplaćenija glumica 90-ih savršeno je ogledalo kolizije između reči i dela u body hororu „Supstanca“. Dovodeći svoje telo u ekstreme filmovima „G. I. Jane“ i „Striptizom“ ukazuje ne samo na očekivanja industrije prisutna kroz istoriju nego i na sve što smo u stanju da sebi uradimo ne bismo li skroz pogrešno „ja“ projektovali na „telo“. Privlačnost i dalje u nekoj meri uslovljava gledanost, barem nas tako uveravaju, stoga se iz današnje pozicije čini neverovartnim da Michelle Pfeiffer u filmu „Duhovi prošlosti“ na početku milenijuma menja taj obrazac sa svega 43 godine, kao što će uostalom i Diane Lane koju godinu posle u filmovima „Nevera“ i „Pod suncem Toskane“ sa svega 36 godina. Srećom, tlo se zatreslo. Godine, iako i dalje prisutne kao trajna holivudska opsesija, napokon više nisu sredstvo brisanja i diskreditacije. Televizijski format ukinuo je ono što smo dugo smatrali svetim pismom – da je punokrvna ženska uloga moguća samo ako je meso mlado.