Ako pitate nauku, ovo je najjednostavniji način da smanjite stres i pošaljete mozgu pozitivnu poruku

Bez želje da se upadne u zamku jeftinih viralnih fraza, osmeh je, čini se, uvek dobra ideja. Neuronauka potvrđuje da svi oni motivacioni citati imaju smisla. U svojoj svakodnevici trebali bismo da dajemo važnost smejanju, budući da je to jedna od najefikasnijih navika za podsticanje proizvodnje endorfina i dopamina te za snižavanje kortizola. Dakako, to ne znači da treba da sakrivamo tugu. Može se dogoditi da jednostavno nemamo volje za smeh. Ovo je samo podsetnik na dobrobiti smejanja iz strogo naučne perspektive.

Osmeh je važniji nego što mislimo

Kako objašnjava Lourdes Ramón, psihološkinja i voditeljka odeljenja za savetovanje u Klinici Palasiet, „mozak pridaje ogromnu važnost onome što se događa na licu. Osim mišića oko očiju, druga najvažnija stvar na licu za mozak su usta. Nismo svesni koliko je to moćno“, kaže, osvrćući se na objašnjenje koje neuronauka daje o onome što se događa u mozgu kad se nasmejemo.

Poziva se na jedno konkretno istraživanje. „Studija sa olovkama pokazuje kako mrštenje ili osmeh menjaju način na koji doživljavamo svet. Odabrana je grupa ljudi i zamoljeni su da drže olovku u ustima. Kad bi je držali tako da oponašaju osmeh, slike su im se činile simpatičnijima. Kad su olovku držali među usnama, oponašajući ljutito lice, iste slike više nisu izgledale tako prijatno. Kad se mrštimo, aktiviramo amigdalu u mozgu, koja je povezana sa emocijama. Ako se tada dogodi stresna situacija, reagovaćemo snažnije. Od tada je sprovedeno mnogo sličnih istraživanja i pokazalo se da, kad vidimo nasmejane ljude, postajemo kreativniji, raste nam kognitivna sposobnost. Neuronalni odgovor na nasmejano lice mnogo je snažniji nego na ozbiljno ili ljutito lice. Insula, deo mozga snažno povezan sa našim identitetom, aktivira se kad vidimo nekoga ko se smeje ili kad se sami smejemo, jer mozak posvećuje veliki broj neurona upravo licu“, objašnjava stručnjakinja.

Drugim rečima, mozak nastoji da uskladi naše raspoloženje sa izrazom lica, pa stara izreka „nasmej se uprkos svemu“ može biti dobra strategija kad nam je raspoloženje na nuli i želimo da vidimo dan u lepšem svetlu. I ne, to nije puka floskula.

Kad se smejemo, dodaje Ramón, „dolazi do povećanja endorfina, neuropeptida, dopamina i serotonina. Kada ovi enzimi deluju zajedno, mogu smanjiti stres, sniziti broj otkucaja srca, povećati produktivnost i smanjiti anksioznost. Time pomažu našim neuronima da svet doživljavaju kao lepše mesto“.

Smeh je tajna dugovečnosti

Društveni odnosi su svojevrsno životno osiguranje, a isto važi i za smeh. Prema istraživanju koje su sproveli naučnici sa Univerzitetu Wayne u SAD-u, a objavljeno u časopisu Psychological Science Online First, osobe koje se češće smeju žive u proseku četiri do pet godina duže od onih koje to čine ređe. Doktorka Eugenia Cervantes potvrđuje da se smehom smanjuje i kortizol. Dodaje i da su kineski taoisti verovali u moć osmeha da izleči dušu i produži život.

Psihološkinja Laura Palomares iz Avance Psicólogos naglašava da je osmeh, baš kao i zevanje, vrlo zarazan. „Kad se nasmejete u društvu, stvara se lančana reakcija i oko vas nastaje prijatna atmosfera“.

A šta ako ne želim da se smejem?

Koliko god vam govorili da se, kad ustanete na levu nogu, isplati izaći napolje i pozdraviti dan sa osmehom, jer to može promeniti raspoloženje, ili čak da se nasmejete pred ogledalom kako bi se efekat pojačao, istina je da postoje dani kad jednostavno nemamo volje za osmeh. I to treba poštovati, objašnjava stručnjakinja iz Klinike Palasiet. „Znanje o ovome čini nas svesnima koliki resurs imamo u jednom jednostavnom osmehu. Ali važno je razumeti da imamo moć izbora.

Možemo odlučiti da li ćemo se osećamo bolje kako bismo lakše prošli kroz dan ili određene okolnosti, ili dopustiti sebi da osetimo emociju koja se pojavi, bila to tuga, ljutnja, umor… jer postoje dani kad nam je potrebno upravo to. Oslobađajuće je znati da možemo razviti alate i strategije koje nam pomažu u svakodnevnom životu i da možemo biti ko-kreatori sopstvene stvarnosti“, zaključuje ona.

vogue.es