Konačno sam pronašla način da obuzdam svoju zavisnost od scrollovanja

Dobar dan, moje ime je Tina i ja sam zavisnica od scrollovanja!

Da je ovo nekim slučajem sastanak anonimnih zavisnika (u nekoj od serija u kojoj glumim samu sebe), moji supatnici bi zapljeskali odobravajući moj odvažni istup, neko bi me možda i zagrlio, a voditeljka sastanka s beležnicom u krilu zahvalila bi mi na pridruživanju grupi pitajući me potom kako je sve krenulo. Verojatno bih joj odgovorila onako kako to rade političari kada žele da izbegnu pitanje, pričajući o nečemu što nema apsolutno nikakve veze s temom. Istina je da nemam pojma kako je krenulo, no ono što znam jeste da me uranjanje u digitalni ponor posve besmislenog scrollanja dugo vodilo u potpuni očaj. Takođe, poprilično mi je mnogo vremena trebalo da sebi priznam da nemam blagog pojma šta da radim kad ostanem sama sa sobom i svojim mislima. Iz nekog neobjašnjivog straha od dosade prepuštala bih se brzinskim šutevima dopamina naivno se nadajući da će me to ostaviti u dobrom raspoloženju. To se, naravno, nikad ne bi dogodilo.

U svojim višesatnim besciljnim putovanjima virtualnim prostorima „nagrađivala“ bih se videima šeprtljavih štenaca i prasića koji se igraju na livadi, ženama koje slažu skulpture od posteljine, dogodovštinama ovna Francisa, političarima koji ne odgovaraju na pitanja i dubinskom analizom Jasninog Instagram profila ne bih li dokučila šta se s njom dogodilo od osnovne škole. Nakon te francuske salate od contenta sećala bih se samo Francisa, a dosada bi se konačno transformisala u očaj, buket najcrnjih misli i tugovanje za proteklim vremenom. Ono što sam, uz sve to, nakon najgorih sesija doom scrollinga takođe osećala je neka zatupljujuća magla u glavi, kao da sam se upravo probudila iz neplanirane popodnevne dremke i nemam pojma gde sam (i zašto sam).

Uglavnom, u jednom trenutku mi je puk’o film.

Getty Images

Crna rupa scrollovanja i metode koje nisu urodile plodom

Ne raspolažem zvaničnom statistikom (a nisam ni sigurna da ona postoji), no s poprilično velikom sigurnošću bih se kladila da je zavisnost o scrollovanju najrasprostranjenija zavisnost našeg vremena. Postala sam svesna toga kada sam, još pre dosta godina, počela da putujem biciklom na posao. Iz čiste razonode, na putu do kancelarije, brojala bih ljude koji, zbog toga što im je pogled prikovan za ekran, ne pokazuju nikakav nagon za samoodržanjem, a odluku hoće li nešto na njih naleteti putem ili ih izbeći prepuštaju drugima. Primetila sam da se ljudi naprosto ne mogu otarasiti svog telefona i da je on gotovo neprimetno postao produžetak našeg dlana, nešto kao alat koji će tokom generacija transformisati anatomiju naših prstiju da nam bude jednostavnije s njime baratati. U društvu u kojem se osećam sigurno deliti svoje misli (patnje i sumnje) često bih razgovarala o scrollovanju, očaju i učinkovitim metodama da, radi svog mentalnog boljitka, taj screen time smanjim na neke nivoe koje mi neće škoditi. Shvatila sam tada da je otpornost i vreme koje je potrebno da te scrollovanje dovede do očaja poprilično individualno. Neke uopšte ne dovodi do očaja i to je, valjda, OK.

Povezano: Instagram nas je sve prevario, a mi i dalje ne možemo bez njega

Prošlo je mnogo godina pre nego što sam pronašla metodu koja me (bar ponekad!) uspešno udaljava od zavodljivog zova mog telefona. Nema šta nisam probala. Ostavljala bih telefon u najudaljenijoj prostoriji u stanu, zvuk notifikacija nisam čula negde od 2018., postavljala sam i upozorenja da sam dosegnula zadati maksimum (i redovno ga produžavala), razmišljala da se prijavim na neku koloniju u Italiji gde ti na dve nedelje otmu telefon, a vreme provodiš u sađenju bašte s ostalim sapatnicima koji razmišljaju o porukama koje ne mogu proveriti, čitala tuđa iskustva i neke od njih pokušala usvojiti. Jednom mi je, recimo, prijateljica poslala članak o tipu koji je zaključavao telefon u sef i na ekranu postavio poruku: Zašto sada želiš da scrolluješ?. Nemam sef, ali ništa slično tome nije upalilo.

A-ha momenat i metode koje su (konačno) urodile plodom

Pronalaženje hobija koji me usrećuju

A onda mi je, negde sredinom ove godine, sinulo: Nema smisla udaljivati se od scrollovanja, ako ni tada neću znati šta ću sa sobom. Ono što mi ustvari treba nisu poruke Nemoj da scrolluješ! nego odgovor kako da ispunim svoje vreme i da u tome osećam zadovoljstvo. Sela sam i sastavila spisak aktivnosti u kojima uživam, koje su mi zabavne, ispunjavaju me i, možda najvažnije od svega, drže mi ruke zauzetim. Na njoj su se pronašle tri stavke: teretana, knjige i DIY. Zaključila sam da je reč o spoju hobija koji bi mogli pozitivno da utiču na moje psihičko i fizičko zdravlje, ali da pritom osećam prijatnost, zainteresovanost da učim i napredujem i motivaciju da im se stalno vraćam. Znala sam da ako odaberem hobi koji me istinski ne zanima da ću od njega vrlo verovatno da odustanem čim mi se ukaže prilika.

Povezano: Kraj godine nam ovim trendom vraća veru u društvene mreže

Liz Sunshine

Hobiji koji su se pokazali uspešnim (ili barem donekle)

Teretana se pokazala sjajnom metodom. Telefon ostavljam zaključanim bar sat vremena dok revno pumpam bicepse i gluteuse, i na njega uopšte ne mislim. Knjige su nešto manje uspešan spasilac. Pažnja koju mogu da zadržim listajući stranice verovatno se s godinama drastično smanjila, a često je negde pri ruci i generator bezveznih notifikacija kojeg nismo zaključali. No ono što se zasad pokazalo najuspješnijom metodom je – do it yourself. Na početku čitavog procesa otišla sam na nedeljni buvljak. Od jedne sam gospođe otkupila čitavu kolekciju dugmića, u lokalnoj prodavnici za hobije opremila sam se setom igala, konaca i svih vrsta perlica, izvadila sam iz ormara stare sakoe koje ne nosim i spremila poneku fotografiju s Pinteresta u svoj novootvoreni inspo folder. Obećala sam sebi da se neću zamarati rezultatom jer se u ovu DIY avanturu upuštam zbog procesa, otvorenog uma i radoznala što mi sve taj proces može doneti. Želela sam „projekat“ koji traje. Da našijem dvesta dugimića na revere kaputa, rese na sve tkanine u stanu, pet stotina perlica na stari, već dugo nenošeni sako… Da zaboravim na vreme.

Povezano: 7 jednostavnih načina da osvežite staru odeću bez korišćenja šivaće mašine

Dogodilo se nešto zaista sjajno. Nakon što sam se udubila u proces um mi se „očistio“ kao što se očisti kada neko vreme trčiš pa noge počnu da se kreću same od sebe dovodeći do nekog neobjašnjivog, meditativnog blaženstva. Jedno prišiveno dugme sledelo drugo, a kako se priča gradila i moj upcycled blazer postajao sve zanimljiviji – to sam imala manju potrebu da stanem.

Acielle/Style Du Monde

Spori hobiji koji nas vraćaju sadašnjem trenutku

Zanimljivo je da mi je tako nešto palo na pamet baš u vreme kada slow hobbies ponovno imaju svoj trenutak. Ljudi su verovatno podjednako očajni i pronalaze slična rešenja za izlaz iz stanja koja im ne koriste. Kukičanje, izrada keramike, vrtlarenje, posmatranje ptica, rešavanje ukrštenih reči ili jednostavno ušivanje dugmića na kapute načini su da pronađemo mir u hektičnom svetu i bar neko vreme živimo svesno u sadašnjem trenutku. Reč je i o hobijima koje ni s kim ne deliš jer njihova poenta nije da produkt završi na Instagram feedu već da kvalitetno provedeš vreme, da se odmoriš od scrollovanja, vesti i notifikacija i uroniš u spori proces stvaranja – opušteno i bez upoređivanja, bez potrebe da unovčiš sve što radiš ili da sve što dotakneš bude perfektno. Ako ne znate s čime da krenete, naša koleginica Sonja već je napravila sjajnu listu hobija kojima možete da se bavite kod kuće.

Iako bi to bilo sjajno, moji DIY eksperimenti ne izgledaju tako da ih je kreirala Elsa Schiaparelli u najboljim danima, ali to nije ni važno. Trebalo mi je nekoliko pokušaja da shvatim kako našiti nizove perlica da se ne raspadnu čim trepnem. Nisam sasvim sigurna da sam to dokučila. No ono što jesam je metoda koja „radi“ kada želim da ibegnem crni ponor besciljnog scrollovanja. Ako me u naredno vreme budete viđali u vintage sakoima s hrpom našivenih dugmića (koji će vam verovatno delovati estetski rubno), neka bude jasno da to nije još jedan „običan“ DIY projekat – to je terapija.