Zašto toliko milenijalaca izgleda i deluje mnogo mlađe nego što jesu?

Pre nekoliko dana, bila sam u supermarketu, uzimala malo pakovanje unapred pomešanih martinija za uživanje na suncu, kad sam osetila da šef prodavnice stoji tik iza mene. „Imate li ličnu kartu?“ upitao je duboko uzdahnuvši. Nisam imala. „Ali imam 30 godina“, rekla sam, pokazujući na svoje lice. „Vidite? Trideset.“ Nasmejao se kao da sam preterano samouverena osnovnoškolka koja testira granice. „Da, ne bih rekao“, rekao je, zgrabivši limenke. „Žao mi je, ne ide.“

U tom trenutku najradije bih prevrnula policu sa žitaricama i razasula Shreddies svuda. Misliš da sam tinejdžerka? Gledaj me kako se ponašam onda. Ali imam 30, pa… proradila je moja sposobnost samokontrole.

Ljudi vole da kažu „shvati to kao kompliment!“ kad te pomeštaju sa nekim mnogo mlađim, ali ja to više tako ne vidim. Diplomirala sam pre gotovo deset godina. Radim kao novinarka i urednica skoro jednako dugo, bila sam u više veza i prošla kroz intenzivna životna iskustva. Imam sopstveni Hetty usisavač. Objavila sam knjigu. Sećam se AOL-a! Kad mi neko kaže da izgledam mlađe nego što jesam, ono što zapravo čujem je: Ništa od toga ne vredi. Još te ne shvatam ozbiljno. Ne da ljudi u dvadesetima nisu ozbiljno shvaćeni, ali ja sam druga osoba nego što sam bila s 24, 25, pa čak i 26 godina. Želim da se to i vidi.

Ne mislim da fizički izgledam mlađe od 30. Ali (poput drugih milenijalaca) moguće je da zračim nekom „mlađom energijom“. Ruke su mi prekrivene stick ’n’ poke tetovažama iz dvadesetih. Izgledam potpuno prirodno u udobnoj dukserici i farmerkama. Osim toga, visoka sam 158 cm. Način na koji pričam i držim se nije se puno promenio poslednjih godina. Nisam jedina: moji prijatelji, koji su otprilike mojih godina, lako bi mogli da prođu za pet godina mlađe. Moja verenica je muzičarka s punim radnim vremenom, izbeljene plave kose i sklona motocross jaknama. Kao dete, nisam zamišljala da će tridesete izgledati ovako. Moji su srednjoškolski profesori su imali trideset. Definitivno ne izgledamo kao oni, a ni ne ponašamo se kao oni.

RDNE Stock project

Mnogo se već govorilo o nemogućnosti milenijalaca da „odrastu“. Kritikuju nas jer nemamo kuće ili decu dovoljno rano (ko uopšte to može bez dva solidna prihoda i/ili nasledstva?). Živimo s prijateljima ili cimerima kao „prerazvijeni studenti“ mnogo duže (mnogi moji prijatelji samci ne mogu da priušte samostalno stanovanje). Stvari poput braka ili karijere u kojoj ostaješ decenijama čine se da su izgubile sjaj za mnoge. No čak ni to ne objašnjava zašto ne izgledamo kao tridesetogodišnjaci nekad ili zašto ja ne mogu da kupim ružičasti martini u lokalnom supermarketu.

Nisam jedina koja razmišlja o ovome. TikTok je prepun videa o tome zašto milenijalci ne stare „normalno“ („why don’t millennials age?“ trenutno ima oko 19,4 miliona pregleda). Neki pretpostavljaju da je to zato što su estetski zahvati poput filera i botoksa danas jeftiniji i dostupniji. Drugi se šale da je to zato što „imamo depresiju pa smo ceo dan u kući, i ne dozvoljavamo suncu da nam ošteti kožu“. Treći pak misle da je razlog u kamerama na mobilnim telefonima i činjenici da sebe vidimo više nego ikad, pa više pazimo na izgled i odeću. A možda starimo sasvim normalno, samo ne mislimo da je tako pa se ni ne ponašamo u skladu s tim.

Verovatno postoji bezbroj razloga za ovu vremensko-telesno-mentalnu zbrku. Jedna od mojih teorija je da je naša slika „prave odrasle osobe“ jednostavno zastarela i ne uzima u obzir promene u stilu i kulturi. Naši roditelji i bake i deke nisu objavljivali foto-dumpove, nosili athleisure na poslu ili slali kolegama lol u tridesetima. Međutim, referentni okviri stalno se menjaju, i ovako danas izgledaju i ponašaju se ljudi u tridesetima. Ne počneš odjednom da se šišaš na kratko i govoriš reč „moderno“ čim napuniš određene godine. Ostali smo zarobljeni u viziji o tridesetogodišnjaku koja više nije relevantna. Sigurna sam da ni pripadnici Gen X nisu odmah izgledali kao očevi. Trebalo je vremena da se svi naviknu na to.

Pre nego što nastavim, moram da naglasim ovo: potpuno sam svesna da su godine uglavnom besmislene i da dodeljivanje etiketa nekome na osnovu proizvoljne brojke zapravo umanjuje njihovu individualnost. Znam da većina ljudi ne „oseća“ svoje godine, jer naprosto osećaju sebe (isto je i kod mene). I mnogo me više zanima nečiji um nego koliko ko ima godina. Ali to ne znači da me ne intrigira kako sada izgledam drugima, sada kad sam u tridesetima. Povremeno se bojim da ću završiti kao lik iz filma The Curious Case of Benjamin Button, kao kad proguglate glumca iz detinjstva pa izgleda isto i kao odrasla osoba, samo nekako čudnije i s bradom. Jesu li milenijalci poput dečjih glumaca? Zarobljeni, zamrznuti u vremenu, zauvek?

Jedna od najstrašnijih stvari u postojanju jeste to da se svet neprestano okreće i vreme nezaustavljivo juri napred. I svi mi ponekad poželimo da viknemo „stani, još nismo spremni!“. Ali svemir nas ne čuje i ionako ga nije briga. To je velika tragedija i poklon života. Svi idemo napred. I jednog dana uskoro, pripadnici Gen Z probudiće se kao ljudi srednjih godina, a generacija Alpha imaće svoju decu, i njihovi bake i deke neće nositi pantalone na crtu i kardigane niti lepiti novac na božićne čestitke. Nositi će Juicy Couture, Post Malone Crocs i slati emojije lobanje kao reakciju na poruke svojih unuka.

Vogue.com