Zašto je dilema između "veganske" i prave kože
trka bez pobednika?

Nedavno sam kupila kožnu torbu za laptop. Ona stara je bila na izmaku snaga, žrtva dugogodišnjeg nošenja i kandži moje mačke, no tek nakon što joj se pokvario zatvarač, odlučila sam da je vreme za promenu. Moj vodeći princip je bio da pronađem nešto klasično, elegantno, visokokvalitetno i vodootporno. Nema boljeg materijala za to od kože. Čim sam u prodavnici videla torbu koja je zadovoljavala sve moje kriterijume, znala sam da je to prilika koju ne bi trebalo da propustim. Ali sa ovom naizgled jednostavnom kupovinom, zgrozila sam mnogo ljudi oko sebe. Delovalo im je potpuno nezamislivo da modni aktivista nosi torbu napravljenu od kože mrtve životinje.

Njihova reakcija nije neuobičajena. Tema kože i dalje dominira u aktivističkim krugovima koji ne prestaju da diskutuju o tome, a debata se posebno zaoštrila kada je reč o održivoj i etičkoj modi. Priznajem, i sama sam godinama osuđivala ljude koji bi kupili pravu kožu, ističući da zaista nema smisla žrtvovati životinje zbog mode. Naročito danas, kada imamo odličnu alternativu: veštačku kožu. Međutim, imitacija kože odavno se smatra lošijom verzijom kože. Nešto što ne traje i u čemu se samo znojimo. Ukratko, bacanje novca. Sama imena za ovaj materijal ukazuju na nešto što je „manje dobro“ od životinjske kože. Lažna koža, veštačka koža, skaj, samo su neke od njih. A tu je i čuvena „eko“ koža. Raširila se svuda od brze do visoke mode. Iako je jeftinija od životinjske varijante, tehnologija je napredovala i danas veštačka koža ima daleko bolja svojstva i kvalitet nego što je nekada imala. Tome je značajno doprinela i promena našeg odnosa prema životinjama. Od svesti javnosti do promena zakona, danas nema mnogo prostora za okrutnost u modi. Ali, da li su njene „veganske“ i „eko“ zamene zaista bolje?

Šta je eko koža?

Ljudi pokušavaju da naprave zamenu za kožu vekovima. Ne nužno zbog brige prema životinjama, već zato što su tražili jeftiniji materijal od kože. Odličan primer je nemački presstoff. Izmišljen još u 19. veku, ova imitacija kože napravljena od celuloze postala je popularna tokom Drugog svetskog rata, u periodu nestašice i racionalizacije tkanine. Iako je jeftina alternativa, ovaj materijal bi se raspao prilikom čestog savijanja ili kontakta sa vlagom. Ipak, 20. vek nam je doneo sintetičku kožu kakvu danas poznajemo. Posle mnogih iskušenja i inovacija, ljudi su konačno uspeli da proizvedu materijal koji se ponaša kao koža – materijal koji je otporan na vodu, fleksibilan, mekan i lak za čišćenje. Sa pojavom fenomena brze mode, postao je popularan izbor za naše cipele, jakne, kaiševe, torbe i još mnogo toga.

Međutim, u većini slučajeva, sintetička koža danas je, jednostavno rečeno, plastična. Uopšteno govoreći, postoje dve vrste lažne kože: poliuretan (PU) i polivinil hlorid (PVC, ponekad poznat i kao „vinil“). PU se pravi premazanjem sloja tkanine poliuretanom (plastikom). U zavisnosti od upotrebe i očekivanih rezultata, tkanina može biti organska (kao što je pamuk) ili poliester. Ovaj materijal je prilično sličan životinjskoj koži i često se koristi u proizvodnji obuće ili nameštaja. PVC ili „vinil“ se takođe nije mnogo drugačiji: obično uključuje više slojeva. Opet, tkanina je prekrivena slojevima na bazi plastike. To je obično čini čvršćom, ali i izdržljivijom.

Da li su „veganska“ i „eko“ koža samo trik kojim nam marketing smiruje savest?

Eko koža je uglavnom marketinški pojam, iza kojeg nije uvek jasno šta tačno stoji. Poreklo dobijanja veštačke kože već je na prvi pogled problematično. Ono što se prodaje kao eko, a često i kao „veganska koža“, zapravo je plastika. Ne samo da dolazi iz neobnovljivih izvora (fosilnih goriva), već je i veoma štetno po životnu sredinu. Takvi materijali oslobađaju mikroplastiku svaki put kada ih nosimo. Istraživanja pokazuju da svake godine 13 miliona tona sintetičkih vlakana završi u okeanu. Kada odbacimo sintetičku odeću, ona će vekovima ležat na deponijama jer ne može da se raspadne. Teoretski, mogli bismo da ga recikliramo, ali plastične ili mešovite tkanine je generalno veoma teško razdvojiti i ponovo ih upotrebiti. Ako želite da pronađete tačne informacije, ubrzo ćete shvatiti da je premalo podataka, a kada je reč o reciklaži tekstila, danas takođe nedostaje transparentnosti. Ali sa velikom sigurnošću možemo zaključiti da će većina sintetike završiti u smeću. Takođe, način na koji se ovi materijali uglavnom proizvode podrazumeva upotrebu otrovnih hemikalija, kao što su ftalati (grupa hemikalija koje plastiku čine fleksibilnom i izdržljivom), a neka lažna koža (naročito vrsta PVC- a) može da oslobodi dioksine, što svakako nije dobra vest kada je u pitanju ljudsko zdravlje.

Ukratko, malo toga je ekološko u eko-koži. Na to mislim kada kažem da je eko koža marketinški pojam: svakako zvuči lepše od plastične kože. Isto važi i za termin veganska koža. Teksas jakna je takođe tehnički veganska (u smislu da ne sadrži materijale životinjskog porekla), ali je niko neće reklamirati na taj način. Pošto brendovi znaju da potrošači najčešće izbegavaju pravu kožu zbog okrutnosti prema životinjama, reč „vegan“ im pomaže da sakriju šta se tačno krije iza ovog materijala. Mislim da su oba imena tipičan primer greenwashinga ili lažnih zelenih tvrdnji kojima marketing pokušava da uveri kupca da donosi ispravan izbor

Zašto je i životinjska koža, takođe, problematičan izbor?

Iako sam donedavno sumnjala u ispravnost njenih tvrdnji, moja majka je i dalje bila u pravu: prava koža obično traje duže od sintetičke alternative. Ako ste ikada nosili oboje, znaćete da ona koji dolazi od životinja takođe bolje diše i vremenom postaje mekša i gipkija. Ipak, koža je proizvod ili, ponekad, podproizvod životinjske industrije koja je jedna od najštetnijih industrija na svetu: odgovorna je za većinu emisija gasova sa efektom staklene bašte, zagađenje vode, degradaciju zemljišta, gubitak biodiverziteta i još mnogo toga. Zbog očigledne povezanosti sa klimatskim promenama, naučnici danas ohrabruju ljude da smanje potrošnju mesa. Razlog tome krije se u načinu na koji uzgajamo, treiramo i ubijamo životinje, a koji je daleko od održivog.

Takođe, koža može poteći od raznih životinja, uključujući egzotične i ugrožene vrste, što je samo po sebi etički problem. Ipak, većina kože dolazi od uobičajenih pripitomljenih životinja, kao što su krave, svinje, ovce ili koze. Koža je često nusproizvod mesne industrije, što znači da se životinja uglavnom ubija zbog mesa, a koža je otpad. Na prvi pogled, to ne zvuči loše. Koža bi ionako bila tu, pa je valja iskoristiti. Ali s obzirom na to koliko je koža skupa, stvari često postaju mutne. Tržište kože je 2022. godine vredelo 242.85 milijardi dolara (u poređenju sa “samo” 17.2 milijardi dolara vrednosti sintentičke kože iste godine), a u idućih nekoliko godina predviđa se značajan rast. Međutim, ono na šta organizacije za zaštitu životinja često upozoravaju, a što je sasvim jasno, jeste da se životinje često ubijaju i muče pre svega zbog svoje kože ili krzna. Pored etičkih problema sa životinjskom kožom, način na koji je proizvodimo takođe može biti opasan. Da bismo očuvali kožu, moramo da koristimo hemikalije, u procesu koji se zove štavljenje. Zbog današnjeg brzog tržišta, proizvođači često koriste jeftine hemikalije sa trajnim rezultatima, kao što su hrom, formaldehid i razne boje. Ove hemikalije su potencijalna pretnja po zdravlje radnika u kožnoj industriji, kao i onih koji nose takve proizvode. Iako je koža biorazgradiva (kao i svaki organski materijal), ove hemikalije je mogu učiniti problematičnom jer mogu da procure u okolinu.

Nažalost, to je samo deo priče. Zbog neophodnog uzgoja životinja kako bi se dobila koža, ovaj materijal danas doprinosi i uništavanju šuma. Otisak ugljenika je takođe visok, često viši nego kod veštačke kože. Na primer, organizacija Collective Fashion Justice je procenila da prilikom proizvodnje torbe od kravlje kože dolazi do ispuštanja dodatnih 100.5 kg CO2e u atmosferu. Ovo je više od vožnje automobilom od Zagreba do Praga. Poređenja radi, ista torba napravljena od lažne (PU) kože izazvaće dodatnih 14,4 kg CO2e. Pored toga, proizvodi od kravlje kože dolaze sa i do 14 puta većom potrošnjom vode, u poređenju sa sintetičkom kožom. Procenjuje se da je za izradu torbe od kravlje kože potrebna jednaka količina vode koju prosečna osoba popije u 23 godine života.

A šta je s kožom iz biljnih izvora?

Poslednjih godina, zbog povećane svesti o visokoj ekološkoj ceni kože, mnogo energije se ulaže u stvaranje održivije alternative. Ovde dolazi do pojave kože biljnog porekla, što je sve češća pojava. Neki od najpopularnijih primera su Piñatex (izrađen od listova ananasa), koža od jabuke, i Muskin (na bazi gljiva). Tu su i verzije kaktusa, kukuruza i drugih biljaka. Ovi materijali su još uvek u fazi razvoja i skupi su, posebno u poređenju sa plastikom. Međutim, mnogi brendovi ih prihvataju. Postoje dobri razlozi za to: ovi materijali potiču iz obnovljivih izvora, organskog su porekla, ne povređuju životinje i imaju mnoge karakteristike kože.

Možda nam se čini da smo pronašli odgovor koji će razrešiti dilemu oko životinjske i lažne kože, dok ne pogledamo izbliza problem. Ovi materijali su još uvek u ranoj fazi razvoja i u većini slučajeva moramo da ih koristimo sa nekom vrstom plastike da bismo ih sačuvali. Takođe, samo zato što je materijalna baza održiva, ne znači da nije tretirana opasnim hemikalijama. Drugim rečima, ovo nije savršeno rešenje, iako je svakako značajno poboljšanje. Sa povećanjem interesovanja za takve materijale i povećanim ulaganjem u tehnologiju, broj inovacija će se takođe prirodno povećati. Za sada, iako postoje primeri biljne kože bez plastike (na primer, brend Stella McCartney je prošle godine uveo 100% biljnu kožu), takve održive alternative su, nažalost, i dalje izuzetak.

I šta sada? Postoji li dobro rešenje?

Jesam li spomenula da je ona torba za laptop s početka priče second hand komad?
To je nekako uvek moj lični izbor kada se odlučujem na kupovinu kože. Po mom iskustvu, dobri kožni proizvodi zaista traju i smatram ih investicijom. Kada ih kupujem polovne, ne povećavam potražnju za novim proizvodima i ne doprinosim decidirano problematičnoj životinjskoj industriji. Nažalost, second hand opcija nije uvek dostupna, i ponekad je ustinu teško naći dobro očuvan komad koji će zaista trajati godinama. Koliko god da volim ovu opciju, istina je da sama second hand roba nije dovoljna. Ali ono u šta sam poprilično sigurna jeste da treba poći od toga da kupujemo manje ali kvalitetnije. Koju god kožu da odaberete, važno je da se potrudite da odaberete dobar kvalitet i da je dobro održavate kako biste joj produžili životni vek. I životinjska i plastična koža su problematične za okolinu uglavnom zbog preprodukcije. Najveći problem nije u pojedinačnim komadima odeće, već u neodrživom sistemu modne industrije, koji se zasniva na velikim količinama koje se proizvode i stalnoj želji za novim. Iako je dilema naizgled nerešiva, kojim god putem da krenete i koju god opciju smatrate „bezbolnijom“, uvek se trudite da odaberete kvalitet koji će trajati.