Da li se sećate ovih legendarnih logotipa?

Kada god zavirim u neku antikvarnu riznicu ili posetim neki od buvljaka, gotovo nepogrešivo uvek pronađem neki iconic predmet iz nekadašnje Jugoslavije. Danas, u vremenu opšte hiper produkcije, postaje sasvim nezamislivo ili čak i nadrealno da je postojao deo istorije kada da se sve proizvodilo u jednoj jedinoj zemlji sa etikitkom Made in Yugoslavia. Razvoj dizajna u SFRJ odvijao se uglavnom uzlaznom putanjom, sve dok se zemlja nije raspala, a kolektivni zaborav pokušao da proguta sve ono što je bilo pozivitno u Coca-Cola socijalizmu. Na svu sreću oni koji su i dalje ostali jugonostalgični i obožavaoci vizuelne kulture na kojoj su i odrasli, uspeli su da sačuvaju sećanje na ono što zauvek ostavilo traga na ovom prostoru, poput dela primenjinih umetnika – naročito u domenu grafičkog dizajna.

Jedan od takvih entuzijasta spasilaca kulturnog i vizuelnog nasleđa Jugoslavije je i Ognjen Ranković, grafički dizajner, fotograf i saradnik projekta Spomenik Data Base koji arhivira kulturnu ex-YU baštinu, koji je najpre pokrenuo online arhiv dizajnerskog nasleđa bivše države, organizovao izložbe u regionu, a zatim je i izdao knjigu neverovatne vrednosti Yugo logo: Grafička identifikacija u Jugoslaviji. Kako je oduvek bio inspirisan nasleđem jugoslavenske arhitekture i dizajna, njegov projekt nastao manje-više spontano, nadovezujući se fotografsko istraživanje u kojem je beležio brutalističku i modernističku arhitekturu u regionu. Kada sam ga upitao kakva su bila razmišljanja u samom nastajanju knjige, autor bez rezmišljanja priznaje činjenicu da postoji jako malo savremenih publikacija koje obrađuju Jugoslaviju kao celinu i da je to prevashodno bio motiv da se upusti u štampanje ove knjige. S druge strane, kako se inače u svom radu fokusira na dizajn u printu i da ga mnogo više zanima offline nego online prostor, ovakva vrsta štampanog materijala je bila logičan korak.

Yugo logo sadrži više stotina impozantnih grafičkih rešenja ili logotipa različitih ex-YU preduzeća, od oblasti turizma, preko tekstilne industrije, do banaka i kulturnih organizacija. Projekat je započet još 2019. godine, a rad na samoj knjizi Rankoviću je pomogao da sagleda naše nasleđe iz različitih perspektiva, jer mi poverava da mu je Yugo logo definitivno pružio bolje uvide kako stvari nisu isključivo crne ili bele. Ono što je sigurno je da u mnogim sferama života stvari u tadašnjoj Jugoslaviji bile na znatno višem nivou, nego što je to danas. Bar kada su radne etike i sistem vrednosti u pitanju. Većina ovih grafičkih simbola, nastajalih pre više od pola veka, smatra se izuzetno kvalitetnim rešenjima i po savremenim standardima. Njihov uticaj na današnji dizajn, ali i na uspostavljanje kolektivnih estetskih kriterijuma, nikako nije zanemarljiv, što temu celog istraživanja – iako naizgled arhaičnu – čini veoma aktuelnom i baca neko novo svetlo na celokupnu istoriju YU dizajna.

Zaista je fascinantno kako se nekada vodilo računa kako će nešto da izgleda, jer kada zavirite u Yugo logo vidite da je logo za Franck dizajnirao Boris Ljubičić 1982., logo za Ronhill sedamdesetih kreirao je Davor Tomičić, logo Startasa Dušan Bekar 1980. godine, a davne 1955. isti autor je potpisao znak za Bagat, dok je na primer prepoznatljivi vizuelni identitet dnevne novine Politika možda i najstariji u ovoj riznici, dizajniran daleke 1914. godine, a kreirao ga je Milivoj Jednak. Zatim, čuveni logo Lera dizajnirala je 1969. godine Julija Glogoški Pavelić, a bogami uopšte ne čudi da je do danas preživeo i logo za slovenačku kompaniju Iskra iz Kranja budući da su ga krajem šesdesetih dizajnirali Miljenko Licul i Ranko Novak. Uz Milana Vulpea jednog od začetnika grafičkog dizajna u Hrvatskoj i Ivana Dvoršaka, renomiranog slovenačkog grafičkog dizajnera i jednog najistaknutijih jugoslavenskih fotografa druge polovine XX veka, poseban fokus je stavljen na neverovatni opus prof. Miloša Ćirića koji je bio čuveni beogradski vizualne umetnik i univerzitetski profesor grafičkog dizajna, autor više od 1.000 znakova, desetak gradskih grbova, dizajneru puno knjiga, nebrojeno plakata… Međutim, kako u samom predgovoru knjige objašanjava Sanja Rotter, industrijski dizajner u socijalističkoj Jugoslaviji bio je anonimni arhitekta odnosno radnik u industriji kao i svaki drugi, dok je grafički dizajner često bio školovani umetnik koji je stalno ili povremeno zalazio u komercijalu. Autorstvo se, uz određene izuzetke nekih pojedinaca i kolektiva, retko ili nikada nije isticalo.

Yugo logo knjiga, okarakterisana već kao svojevrsni “hall of fame”, nije samo običan arhiv odštampan na papiru, već je u pitanju impresivni artefakt, mini remek delo koje nas podseća na vreme koje ne možemo da vratimo, ali ne i da zaboravimo na vizionare logo kulture koji su najbolji mogući način ostavili dubog trag i jasnu lekciju za buduće generacije da se ispod nekog nivoa jednostavno ne ide.

Photo: Nataša Njegovanović