Vratio se fenomen koji je bio sastavni deo mog detinjstva

Sedim na krovu garaže porodične kuće u Valjevu, imam možda trinaest godina, gledam u nebo puno zvezda, zamišljam, po mojoj tadašnjoj proceni, oskara vredne scenarije svog budućeg života, pa se često i zaplačem jer neki Marko, Nikola ili Jovan iz osmog dva u stvarnosti nikada neće moći da ispuni očekivanja iz mog kompleksnog zapleta. Neće me nikada voleti, nećemo nikada trčati plažom zajedno, dok moje bose noge u trku bacaju pesak na moju lepršavu haljinu čiji su rubovi slani od okeana, nikada me neće vrteti u naručju dok se smejem… U tim momentima ozbiljnog očajavanja sam često puštala još tužniju muziku kako bi čitav doživljaj bio potpun. Želela sam tu patnju, tu čežnju i scene koje bi zauvek bile fundamentalni deo priče o mom filmskom liku. To je nešto što bi otkrilo zašto sam takva kakva jesam u ovom momentu, zašto sam tiha, misteriozna i povučena, sve je to jer sam bila povređena i još uvek čeznem za isceljenjem. Posle petnaest godina od tih osnovnoškolskih zamalo atralnih projekcija znam da je moj, sada veoma cinični, mozak uvek spreman da se šali na račun onoga što sam nekada bila. Mada, realnost je da bi moja priča o trčanju po plaži dok me u naručju neko vrti sada pre pripala žanru dokumentaraca o ekstremnim sportovima, mada sam i sa trinaest godina mogla to da vam kažem, nije da su znakovi ukazivali na moju fitnessom obojenu budućnost. Takođe, biti misteriozna i tiha za mene je već u žanru fikcije. Ali ono što je uveliko naša stvarnost (barem nas kojima je screen time otprilike 15 sati dnevno) jeste potreba za čežnjom i romantizovanjem patnje za nekim ili nečim. Možda će vam se iznad glave upaliti lampica kad kažem yearning jer smo očigledno opet u našoj kolektivnoj čežljivoj eri.

Povezano: TikTok profili koji bi se svideli i vašoj mami

Before Sunrise, Imdb

Šta je zapravo yearning?

Yearning je jedna duga, rastegnuta nit emocije koja spaja želju i odsustvo pojma za kojim čeznemo. To je osećaj koji postoji samo u pukotini između “moglo bi” i “nikada neće”. Psihološki gledano, to je mešavina anticipacije, idealizacije i neostvarenosti. Taj prostor u kom zamišljamo nešto što uglavnom nije stvarno i često nikada neće ni biti, ali naš mozak za izgubljenim prilikama i izmaštanim scenarijima pati kao da su se upravo dogodili. Studije anticipativne nagrade pokazuju da samo zamišljanje ljubavi ili bliskosti može izazvati veći nalet dopamina nego stvarno vreme provedeno sa tom osobom. I zato smo toliko posvećeni yearningu, jer je sama ideja često u nama izaziva bolji osećaj od realnosti. Old news, svi znamo da je daydreaming nešto čemu možemo toliko da se prepustimo, pa i da izgubimo tlo pod nogama (dešavalo mi se). Čežnja, međutim, može da aktivira i obrasce slične blagoj apstinenciji: nemir, opsesivne misli, fizičku napetost. A tu je i halo efekat koji ume da se nepozvan useli u naš život. Halo efekat je psihološki obrazac u kojem jedna osobina osobe toliko utiče na naš utisak o njoj da zbog nje automatski pretpostavimo i druge pozitivne osobine, iako za to nemamo dokaze. Evo jednog slikovitog i primera sa kojim će sigurna sam većina moći da se poistoveti. Onaj zgodni lik koji šeta psa ispred zgrade i kojeg iz nekog razloga srećete češće nego inače i koji uvek pridrži vrata čak iako ste tek na početku stepenica ima potencijal da bude u središtu vašeg halo efekta. Ako vam je neko fizički privlačan ili deluje ljubazno na prvi pogled, možete nesvesno da zaključite da je i pametan, pouzdan, emotivno zreo, zabavan… čak i kad te osobine niste videli u realnosti. Isto važi i obrnuto, ali se najčešće koristi u kontekstu idealizacije.

Povezano: Imamo odgovore na 5 najguglanijih ljubavnih pitanja ove godine

Zašto smo baš ove godine svi ponovo ušli u taj mod?

Kada samo i zašto kolektivno kliknuli na dugme bring back yearning? Nisam sigurna da li odgovor opet leži u onom sada već predvidivom i pomalo dosadnom folderu pod nazivom “hipertehnološko i prebrzo vreme i konstantna potreba za sporiji životom” ili u nečemu sasvim trećem, ali yearning je tu da ostane, barem dok ne prođe cuffing season, tad smo valjda svi spremni za hoe fazu. Filmovi i serije su oni koji ponovo slave spor tempo emocija, napetost pogleda, sve te sitne trenutke koji nikada ne prerastu u nešto konačno ili ako i kad prerastu to bude najbajkovitija priča koja bi i trinaestogodišnjoj meni bila nerealna za poverovati ili u potpunu tragediju i razočaranje. Vraćanje filmovima poput Before Sunrise, Little Women, Atonement, Pride and Prejudice je nešto što svakako radim gotovo svake godine, ali nisam očekivala da će ove godine za mojim nostalgičnim, čežljivim i uplakanim stolom sedeti i čitav TikTok. Izgleda da nas yearnera, kako nas internet sada popularno naziva, ima više nego što sam mislila, a da su neki od mojih omiljenih filmova sada postali globalni emocionalni kompas. Čitav TikTok fenomen #boyswhoyearn je dodatno pojačao taj povratak. Muškarci koji gledaju zamišljeno kroz prozor, nose kapute koji se njišu na vetru i hodaju kao da su u trećem nastavku nekog indie romana. Ah, kako sam želela da taj dečak iz osmog dva, čijeg se imena sada više ni ne sećam, bude baš to (tada nisam znala za termin performative male, ali šta bi mi falilo da sam tako mlada naučila tu lekciju? Verovatno svašta ali ostavićemo to u jednom od brojnih izmišljenih scenarija).

Povezano: 7 životnih lekcija kojima me je naučila 2025. godina

Pride and Prejudice, Imdb

Poenta koja mi se čini da na nije na mnogo mesta istaknuta je da mi možda i ne želimo da čeznemo za nekim. Iako je film In the mood for love predivan, on je i jedan od najtežih i emotivno iscrpljujućih filmova, a upravo on je glavni predstavnik yearning fenomena. To je naporno, nepraktično i obično znači da emocije nisu uzvraćene, da je veza zabranjena ili komplikovana. Ono što stvarno želimo je da neko čezne za nama. Da budemo predmet tuđe napetosti, tihe patnje, onog pogleda sa drugog kraja sobe. Treba nam osećaj da smo glavni lik, ne nužno bol glavnog lika. 

Čini mi se da naznake nekog odgovora, ako ste od onih koji se još uvek u ovom stadijumu  mojih misli nadaju nečemu nalik odgovoru na sva pitanja koja sam otvorila ili vam je samo zanimljvo da zajedno lutamo bespućima, mogu biti u činjenici da smo ove godine po prvi put prestali da se bojimo “prevelikih emocija”. Posle nekoliko godina kolektivne iscrpljenosti, prigušenosti i cinizma, ljudi su se odjednom vratili emocijama koje su “previše”, koje su neuredne, koje zahtevaju da se kočnice otpuste. Yearning je savršen za to, jer je siguran oblik intenziteta, gori, ali bez opasnosti da stvarno izgoriš. To je drama bez posledica. Film u kojem smo ranjivi, ali publika aplaudira. Ukoliko ne odemo predaleko, što je opasnije nego što mislimo. Zato oprezno!

Povezano: Filmovi koji me podsećaju da uživam u svom single životu

Drugi pokušaj odgovora je to da mislim da smo opet naučili da cenimo počinjanje, a ne završavanje. Serije su pune likova koji vise na ivicama svojih emocija, ne zato što ne mogu da pređu na “sledeći korak”, nego zato što je početak emotivno uzbudljiviji od nastavka. A ta ivica je najinspirativnije mesto za biti. Zar ne volimo svi tu početnu euforiju kad još uvek ne znate gde sve priča može da ode? Tu se mašta uključuje, tu raste intenzitet, tu je srce pod pažljivom napetosti. I treće, yearning nas na neki način oslobađa odgovornosti. Ako samo čeznemo, ne moramo da delujemo. Ne moramo da rizikujemo. Ne moramo da se pokažemo. Imamo emociju koja izgleda grandiozno, ali ne zahteva logistiku. To je idealna valuta za generaciju koja voli velike unutrašnje živote, ali ne i praktične komplikacije. Konačno je došlo mojih pet minuta!