Ovogodišnji PhotoVogue postavlja pitanje „šta znači biti žena?” a neposredno pred proglašenje pobednica izdvajamo one koje najaktuelnije odgovaraju na pitanje kako se predstave o ženama oblikuju, potvrđuju i osporavaju kroz kulturne i društvene narative
Teodora JeremićNovembar 3, 2025
„You are my favourite person in the world. I am here, and I got you” – rečenica je koja mi se dugo vrtela po glavi nakon što sam u jednom dahu odgledala seriju „Dying for Sex”, za koju odgovorno tvrdim da je nešto najbolje, najsnažnije i najvažnije što se desilo televiziji u poslednje vreme. Rolerkoster emocija u kom se dve žene suočavaju sa smrtnošću, ali i lepotom življenja, i sa puno ljubavi, iskrenosti, i pažnje raspakuju strah, bes, sumnju, nesigurnost, ljubav, podršku. Međutim, pored toga suočavaju se i sa svim onim što je ženama nametnuto i što se očekuje, a što obično oteramo dođavola tek kad je možda prekasno. Susan Sontag je lepo to zaključila u svojoj legendarnoj zbirci eseja „O ženama” (takođe preporuka) da biti žena gotovo uvek znači biti glumica. Performiramo svoje uloge za poglede sa strane i žongliramo između mnoštva njih koje se trudimo da obavljamo jednako dobro i posvećeno. Problem sa tim nije samo što je taj posao zahtevan nego što nam je i manevarski prostor od samih početaka prilično ograničen jer su, kako se ispostavlja, naše uloge predviđene unapred. Od ranog detinjstva devojčice su gotovo istrenirane da opsesivno razmišljaju o tome kako izgledaju; zadata su nam pravila šta „dobre devojčice” nikako ne rade, upozorene su da su ružne kada plaču, ali i kad viču ili se ljute, ili generalno izražavaju bilo koju vrstu nezadovoljstva, skreće im se pažnja šta jednoj devojčici priliči šta ne, šta za njih jeste, šta nije. Tokom života situacija se samo dodatno komplikuje, i generalno se čini da svi bolje od samih devojčica i žena znaju šta znači biti žensko i kako to ispravno treba raditi.
U tom i takvom svetu, veoma rano počinjemo da stvaramo naše male zajednice i saveze, mikrosvetove u kom su najznačajnija tačka oslonca obično druge devojčice, kasnije žene, sa kojima delimo sva iskustva i terete i zato su ženska prijateljstva, kao i partnerstva, nemerljiva sa bilo kojim drugim odnosom u životu žene, i ona u kojima najčešće i izgovaramo i čujemo rečenicu sa početka. Žene oko nas su naše sabornice, sadrugarke, saveznice sa kojima pričamo o partnerima, o upalama i infekcijama, o kosi koja opada, o ožiljcima koji neće da odu, o dobrom seksu, o lošem seksu još više, o potrebama, o planovima, o strahovima, o kamencu, o receptu za tortu za pet minuta, o šnalama, lampama i gaćicama sa Temua, o uštedama, o dugovima, o smrti, o ukrasima za jelku … spisak je predug. Ženski svet je iskren, ranjiv jer je neprestano napadan sa svih strana, ali zato i beskrajno ojačan međusobnom solidarnošću i povezanošću.
Vodeći se time, ovogodišnji PhotoVogue Global Open Call posvećen je ženama i pokušava da zaviri u njihov svet, ali ne spolja, nego da ponudi pogled iznutra. Women by Women proslavlja sve načine na koji se žena može biti i na koji žene (i svi koji se identifikuju sa ženskim identitetom u svoj njegovoj raznolikosti) predstavljaju i vide sebe i jedna drugu. Prikazuje način na koji se narativi tumače i rekonstruišu, a ženska perspektiva potvrđuje kao raznolika, mnogostrana, fluidna i pre svega samoodređena.
U svetu u kojem svedočimo sve većem suzbijanju autonomije žena, od reproduktivnih prava do slobode izražavanja ovakav pogled je neophodan jer je za svaku grupu reprezentacija najvažniji alat za promenu i čin otpora. S tim na umu, odabrali smo sedam autorki iz šireg kruga konkursa PhotoVogue koje odgovaraju na pitanje šta znači biti žena danas i šta je najvažnije pri tome očuvati. Da se vratimo još jednom na Sontag. „Žene imaju i drugu opciju. Da budu mudre, ne samo ljubazne; kompetentne i uspešne, ne samo od pomoći; snažne ne samo graciozne, ambiciozne samo za sebe, ne za sebe u odnosu na partnera i porodicu”, a odabrane autorke upravo sve ove mogućnosti i istražuju.
Keerthana Kunnath, Indija, „Not What You Saw”
U društvu kao što je indijsko, u kojem su rodne uloge izuzetno striktno podeljene, a ideje o lepoti i ženstvenosti oblikovane prilagođavanjem zapadnim standardima i muškoj perspektivi, bodi-bilderke iz južne Indije prkose tradicionalnim rodnim ulogama i normama lepote prihvatajući fizičku snagu – koja je istorijski i kulturno povezivana s muškarcima. One izazivaju tradicionalnu predstavu ženstvenosti, preispituju konstrukte roda i lepote, dok savladavaju složene fizičke i emocionalne izazove izgradnje svog tela, osporavajući duboko ukorenjena očekivanja o tome kako žena treba da izgleda i koja zanimanja se smatraju „pristojnim”.
Irina Werning, Argentina, „The Offering”
Un pelito más fácil je mala nevladina organizacija koja izrađuje perike za žene i devojčice koje prolaze kroz lečenje od raka. Organizacija takođe obučava žene u ranjivim situacijama da prave perike — pomažući im da ostvare prihod i povrate osećaj kontrole nad sopstvenim životima. Frizure se često rade direktno na ulici, gde žene doniraju čak i samo pramen kose, a ti mali darovi potom se pažljivo usklađuju po boji i teksturi i spajaju u celovite perike. Kolektivni čin borbe — građen dlaku po dlaku. „Tako se žene brinu jedna o drugoj — tiho, kreativno, bez traženja aplauza i publike”, kaže Irina.
Kiana Hayeri, Afganistan, „No Woman’s Land”
Kada su u avgustu 2021. Talibani zauzeli Kabul, prostori u kojima su se žene nekada slobodno okupljale od parkova do kancelarija danas su im zabranjeni. Uprkos tim sveobuhvatnim ograničenjima, Avganistanke pronalaze suptilne, ali snažne načine otpora. Njihov prkos se ne ogleda u javnim protestima, već se odvija tiho, iza zatvorenih vrata: u domovima, u skrivenim učionicama i trenucima ukradene radosti koji potvrđuju njihov nesalomivi duh.
Luisa Dörr, Meksiko, „Escaramuza”
La Escaramuza „Perla de Occidente” je prva škola za žene za charrería, sport koji je dugo bio rezervisan za muškarce. Osam žena izvodi smela, sinhronizovana jahanja u haljinama inspirisanim adelitama, ženama koje su se borile u Meksičkoj revoluciji, a njihovo prisustvo u ovom sportu vraća istoriju u ženske ruke, izaziva tradiciju i slavi žensku snagu u nacionalnom sportu Meksika.
Jana Margarete Schuler, Nemačka, „Between Blood and Glitter”
Osim što je poznat kao melting pot u kom se kultura i umetnost SAD i Meksika prepliću, Ciudad Juárez na meksičkoj granici ima i mračnu reputaciju zbog poražavajuće statistike prema kojoj je za tri decenije ubijeno preko 2500 žena, a na stotine se je još uvek vodi kao nestalo. U gradu u kom je femicid tragična svakodnevica, grupa rvačica, „Luchadoras”, ulazi u ring svakog vikenda, a u borbama učestvuju različite generacije žena. Kako Jana kaže: „Njihove borbe su više od zabave. One se bore za slobodu.”
Priscillia Saada, Francuska, „Moons”
Sa primesom humora, „Moons” je projekat koji beleži spontane trenutke savremenog majčinstva u kojima majke nose svoju decu. Nasuprot idealizovanoj slici majčinstva koju neretko susrećemo na društvenim mrežama, Priscillia prikazuje snažne, dinamične žene u pokretu, slaveći ih dok istovremeno osporava društvene norme i poziva da preispitamo kako doživljavamo i prikazujemo majke u savremenom svetu.
Raajadharshini, Indija , „Seaweed Women of Rameshwaram”
„Nakon višesatne vožnje do udaljenih sela i šetnji kroz obalne šume, stigla sam do mirnog ekosistema gde žene rade u harmoniji sa okeanom poštujući ga i učeći od njega”, govori Raaj. Tamil Nadu, jedna je od glavnih regija u Indiji za uzgoj morskih algi koji su pre nekoliko decenija pokrenule multinacionalne kompanije. Danas ovaj posao obavljaju gotovo isključivo žene, koje su savladale znanje o plimi i oseci, sezonskim promenama, morskoj ekologiji i tehnikama uzgoja, pretvarajući ovaj posao u ključni izvor prihoda, ali i otpora.
