Pogledali smo novi film Wes Andersona koji je podelio Kan

Wesa Andersona u pravilu ili volite ili ne podnosite — često vrlo strastveno. Ja, recimo, spadam među skeptike, pa me premijera njegova najnovijeg filma u Kanu nije posebno uzbudila, barem ne u poređenju sa ostatkom programa. Moje iznenađenje bilo je tim veće kada se The Phoenician Scheme ispostavio kao jedan od mojih festivalskih favorita. Još veće iznenađenje usledilo je nakon projekcije: u razgovorima sa publikom ispostavilo se da su upravo Wesovi najverniji fanovi ostali zbunjeni ili čak razočarani, dok smo mi skeptici izašli iz bioskopa potpuno šarmirani. Paradoksalno, s obzirom na to da je reč o možda najwesandersonovskijem filmu dosad.

Povezano: Sve što znamo o novom filmu Wesa Andersona koji uskoro stiže u bioskope

The Phoenician Scheme prati globalnog biznismena Zsa Zsu Kordu, kojeg tumači Benicio Del Toro, kako pokušava da zaključi svoj najveći, i najmutniji, poslovni poduhvat dosad. U tome mu pomažu ćerka Liesl, časna sestra koja od pete godine živi u manastiru, i profesor Bjorn, službeno entomolog, neslužbeno špijun. Radnja se odvija prvenstveno u Fenikiji, uz kratke izlete u Marseille i džunglu, ali sve to uokviruje još jedan narativni sloj: Zsa Zsa se, nakon niza bliskih susreta sa smrću (od avionskih nesreća do živog peska), nađe na suđenju u raju, gde mu advokata glumi Willem Dafoe, a boga, naravno, Bill Murray.

Izgradnja ta dva sveta svakako je najimpresivniji deo filma. Andersonov već prepoznatljivi vizualni craft ovde je doveden do zrelog, gotovo zenitnog izraza. I izvedbe, čak i one najkraće, tradicionalne su pamtljive i razigrane. Del Toro kao da je rođen za ovu ulogu, Michael Cera konačno(!) sarađuje sa Andersonom, a tu su i prijatna iznenađenja poput Charlotte Gainsbourg kao Kordine bivše supruge. Možda i najduhovitiji Andersonov film, The Phoenician Scheme ujedno je i odgovor na česte kritike o nedostatku rasne raznolikosti u njegovim dosadašnjim delima, dokazujući da u rediteljevoj karakterističnoj estetici za različitost ne samo da ima mesta, već može biti upravo ono što je čini još boljom.

Filmove poput Rushmorea, Grand Budapest Hotela i Tenenbaumsa posebnima je činilo to što su uspeli da spoje rigidnu, gotovo lutkarsku formu sa trenucima iznenadne emocionalne istine. Upravo taj kontrast sa hladnim deadpan izrazom raspršenim iskricama stvarnih osećaja daje i efekat i značenje. Tako i u The Phoenician Scheme istinska priča leži u odnosu oca i ćerke koji, suočeni sa vlastitim ograničenjima, uče da gledaju jedno drugo i svet oko sebe novim očima.

Kada govorimo o rediteljima sa jakim autorskim pečatom, često dođe trenutak kada njihov stil počne da parodira sam sebe — Bergman snima Bergmana, Buñuel Buñuela, i tako redom. Wes Anderson je taj prag uspeo elegantno da pređe. The Phoenician Scheme je zreo rad zrelog reditelja koji se, u svom najviše “wacky” filmu dosad, zapravo bavi uspešnim, profesionalno etabliranim čovekom koji je — poput njega samog — svet pred sobom dugo video kao “nešto što treba izravnati”, da bi sada pokušao ponovo da ga vidi onakvim kakav stvarno jeste.