Naš Vučko - priča o maskoti Zimskih Olimpijskih igara u Sarajevu

Simpatični vuk Vučko, kojeg je kreirao akademski slikar Jože Trobec iz Kranja, i dalje je najpopularniji lik u istoriji olimpijskih igara. Za zvaničnu maskotu sarajevskih zimskih, od kojih je u februaru ove godine prošlo tačno 40 godina, na anonimni javni konkurs 1981. godine stiglo je čak 836 predloga, pri čemu su podaci Međunarodnog olimpijskog komiteta zabeležili samo jednog vuka. Nakon stručnog izbora šest maskota usledilo je javno glasanje putem novinskih kupona u kojem je Vučko ubedljivo pobedio dva puta i postao svetska ikona koja je postala narodna i još uvek je živa.

Priču o Vučku mi je za Vogue Adria ispričao njegov “otac”, Jože Trobec, koji je svoju profesionalnu karijeru neposredno nakon završene slikarske akademije započeo u zlatno doba kranjske Iskre, jednog od vodećih i najuspešnijih preduzeća u Jugoslaviji. Iskra se tada ponosila ne samo proizvodima visokog tehnološkog kvaliteta, već i sofisticiranim dizajnom proizvoda koji su bili u toku sa svetskim trendovima.

„Iskra je bila svetlosnim godinama ispred drugih kompanija u Jugoslaviji. Imala je sopstveno odeljenje za dizajn, na čelu sa Davorinom Savnikom. Odmah po završetku akademije, na njegov poziv pridružio sam se Iskrinom timu u odeljenju grafičkog dizajna. U to vreme nisam imao mnogo praktičnog iskustva u ovoj oblasti, tako da sam tamo mnogo naučio za pet godina u sjajnom timu. Učestvovao sam i u dizajniranju i realizaciji kultnog Iskrinog telefona ETA 80.”

Crtanje je bila Jožetova najveća strast otkad se seća. Čak i u prvom razredu osnovne škole, često je pomagao nastavniku da ilustruje nastavne plakate slovima i brojevima.
„Ali kada je došlo vreme da se upiše na fakultet, kod kuće nisu bili previše oduševljeni mojim izborom da se bavim slikarstvom. Moja majka je često govorila da su inženjeri lepi i uredni … a umetnici pijanci.“ (smeh)

Konkurs za maskotu Zimskih olimpijskih igara u Sarajevu je inače slučajno primetio u dnevnim novinama. Pošto mu se zadatak činio zanimljivim, prihvatio je taj izazov odmah
„Medved Miša, maskota Olimpijskih igara u Moskvi 1980. godine, bio je veoma popularan i komercijalno uspešan u to vreme, pa sam želeo da stvorim lik koji će biti simpatičan, prijatan i komercijalno zanimljiv u isto vreme.“

Pre nego što je razvio ideju za maskotu, prvo je sažeo svoje osnovne polazne tačke. To su bile asocijacije na kontekst u kojem će se Igre održati: Sarajevo, Jahorina … zeleni, šumoviti raznoliki pejzaž Bosne i Hercegovine. U tom kontekstu prvi put mi je pala na pamet slika vuka.

„U isto vreme, bio sam preplavljen sećanjima na detinjstvo, kada sam obožavao bajku o Jahorini i vukovima. Mašta je počela da radi svoje, ali s druge strane sam se svesno želeo udaljiti od “Dizni” izgleda same maskote. Napravio sam prve tri probne skice vuka i ostavio ih sa strane neko vreme.”

Javni konkurs inače nije sadržao posebna ograničenja. Učestvovala su čak i deca koja su sekla svoje omiljene strip junake i masovno ih slala kao predloge maskota.

“Konkursni zadatak nije bio kompleksan. Tokom razvoja Vučka proučio sam još piktograme moskovske olimpijade, pa mi se činilo logičnim da već u fazi konkursa pripremim pored osnovne i tri pozicije vuka u različitim sportskim disciplinama – spustu, klizanju na ledu i hokeju na ledu.”

Njegovi crteži su neko vreme ležali na stolu za crtanje, sve dok ga supruga nije ubedila da sve to spakuje i pošalje za Sarajevo, gde je njegov predlog stigao skoro u poslednjem trenutku.

„Mladen Kolobarić, kreativni direktor Zimskih olimpijskih igara u Sarajevu 1984. godine, kasnije je izjavio da bi moj prijedlog, čak i da je možda stigao sa zakašnjenjem, u svakom slučaju bio prihvaćen, jer je Vučko navodno veoma odskakao u širokom izboru koji su imali pred sobom. Našalio se da bi bili spremni čak i da ‘varaju’ kako bi moj vuk pobedio, jer je mišljenje stručnog žirija o njemu bilo jednoglasno.” (smeh)

Među 836 takmičarskih predloga, žiri je u prvom finalnom izboru izabrao 6 maskota: ježa, olimpijsku grudvu snega, planinsku kozu, jagnje, lasicu i vuka Jahorinka, kako ga je Jože prvobitno nazvao.
„Glasanje se odvijalo kuponima u dnevnim novinama širom republika bivše Jugoslavije. Vuk je pobedio sa više od polovine svih primljenih glasova, ali zbog žalbe jednog od učesnika takmičenja, autora predložene maskote ježa, bili su primorani da ponovo sprovedu tender.“

Vuk je ponovo ušao u uži izbor zajedno sa lisicom i maskotom grudve. Jahorinko odnosno Vučko je tako prema mišljenju stručnog žirija i javnosti ubedljivo pobedio dva puta, pri čemu konkurencija, po Jožetovom mišljenju, nije bila toliko jaka.
“Lasica Oskarja Kogoja je bila izuzetno elegantna i lepo oblikovana, ali nije imala karakter. Maskota naime mora imati važnu funkciju povezivanja i u sebi nositi specifičnu pozitivnu poruku. Mora imati ličnost i dušu.”

U medijima je odjeknulo kada je vuk pobedio. S jedne strane, bilo je dosta euforičnog pozitivnog entuzijazma, a s druge strane, deo javnosti je izrazio ogorčenje i zabrinutost da će Jugoslavija ovom maskotom poslati negativnu poruku svetu, jer je vuk trebalo da bude opasna, agresivna i krvoločna životinja. U prvoj verziji, Jahorinko odnosno Vučku je iz donje vilice virio zub, ali nakon ponovne pobede na konkursu Jože nije morao mnogo da menja i prilagođava njegov izgled u daljim fazama realizacije.

“Vuk ne napada tek tako. On je životinja koja se bori za život, a sport je takođe borba. Ante Sušić, tadašnji gradonačelnik Sarajeva, rekao mi je na jednom od skupova: „Jože, ako dovedete ovog vuka među narod – svaka vam čast!“ Na ovom sastanku smo rekli da ćemo ga učiniti malo pristupačnijim tako što ćemo mu ukloniti zub. Od vizuelnih prilagođavanja, to je bilo sve, a organizatori su promenili ime Jahorinko u Vučko – mali vuk, jer su se igre održavale ne samo na Jahorini, već i na drugim mestima.“

Vučko je tada zauzeo i pozicije u kojima ne izvodi sportske discipline. Jednostavno se prijateljski pozdravlja sa prekrštenim prstima ili se simpatično smeška i kikoće. Te pozicije je Jože dodatno pripremio samoinicijativno, iako nije imao mnogo vremena za izradu svih piktograma i njegovih prikaza.

“Proces je trajao dobra 3 meseca i bilo je prilično užurbano. Bilo je 9 piktograma na kojima izvodi zimske olimpijske discipline, te neke takozvane atmosferske pozicije, gde drži palčeve za sreću svih učesnika Igara. Takođe smo specijalno pripremili njegove slike za plakate, za koje sam nacrtao Vučka olovkama u boji.“

Organizacija Zimskih olimpijskih igara Sarajevo 1984. godine bila je izuzetno složena i uključivala je brojne domaće stručnjake. Deo kreativnog tima u pripremi vizuelnih materijala bili su, između ostalih, animator Nedeljko Dragić, lutkar Ivica Bilek, grafički dizajneri Branko Bačanović i Čedomir Kostović, te scenograf Meta Hočevar. Glas za uvodnu melodiju u reklami Vučku je pozajmio Zdravko Čolić. Ali Jože je radio samo direktno sa Bilekom, jer su organizatori želeli da Vučko od početka postane trodimenzionalan.
„Dugo sam tražio stručnjake širom Slovenije da ga otelotvore na takav način da trodimenzionalna slika izrazi njegov pozitivan karakter. Radili smo sa modelarima u Iskri i sa lutkarima Lutkarskog pozorišta u Ljubljani.“

Ali njihov trud se nije isplatio, jer nisu uspeli da pogode pravu ličnost Vučka, njegovu dušu, kako je Jože naziva.

„Sve dok me Kolobarić nije pozvao i preporučio lutkara Ivicu Bileka. Razmenili smo kontakte, a ja sam u tu svrhu odmah poslao neke od svojih crteža za Sarajevo.“

Prilikom sledeće posete Sarajevu, Bilek ga je sa prvim plišanim Vučkom dočekao već na aerodromskom terminalu. “Suze su mi krenule od sreće, jer je on Vučkov karakter pogodio do tančina. Sa Ivicom sam se sprijateljio sve do njegove smrti.”

Vučko je specifična ikona ne samo zbog izuzetnog priznanja, koje i danas ima kao najpopularnija olimpijska maskota, već i sa grafičke tačke gledišta. Njegova slika je veoma primenljiva od malih do velikih razmera, između ostalog, jer se sastoji od osnovnih geometrijskih oblika, što je čak omogućilo i ručnu reprodukciju Vučka sa priborom za crtanje na osnovu mreže. Ali kod tako masovne primene maskote, korisnici često nisu poštovali grafičke smernice. Jože se seća i mnogo „izobličenih“ Vučka.

“Kod tako česte upotrebe lika kao što je (bio) ovaj, teško je imati sve pod kontrolom. Vučka sam i iz tih razloga tehnički sastavio od čistih geometrijskih elemenata – krugova, ravnih linija i krivina. Pri tome sam se oslanjao na praktično iskustvo u kompaniji Gorenjski tisk, koja je masovno proizvodila ambalažu za velike jugoslovenske kompanije i njihove proizvode.“

Tamo je došao u kontakt sa prvim računarima koje su tehničari koristili za sečenje omota. U njih su unosili tačke koje su se povezivale u linije, što je Jože smatrao izuzetnim, pa je i Vučka konstruisao po ovom osnovnom geometrijskom sistemu – ali ne sa računarom.
„Sve sam nacrtao ručno. Sa šestarom, mehaničkom olovkom i drugim pomagalima za crtanje.“

U obliku ili sa likom Vučka započela je proizvodnja mnogih različitih proizvoda, koje još uvek možemo pronaći u mnogim domovima. Termometri, radio-aparati, privesci, značke, čaše, šolje… Samo tokom trajanja Olimpijade prodato je čak 126.000 plišanih Vučka, zahvaljujući kojima je hrvatska fabrika izgradila čak novu proizvodnu halu. Ali sa Jožetovim autorskim pravima bilo je komplikacija uprkos višestrukim pozivima za sklapanje ugovora, čak i od strane finansijskog direktora organizacionog odbora igara.

„Agencija za autorska prava podnela je tužbu protiv Vučka tri puta zaredom neposredno nakon Olimpijade, ali je bila neuspešna. Nakon toga usledio je Kolobarićev poziv. On je istupio sa predlogom da se pregovara za 16 miliona dinara. Toliko je koštala nova Zastava 101 ili garaža u to vreme. Posavetovali smo se i na kraju dogovorili, jer bi tužba trajala unedogled. Odleteo sam u Sarajevo u petak, večerao sa Kolobarićem na Baščaršiji, a u ponedeljak je novac bio na računu. I odmah sam kupio…”

Stojadina?
„Ne, garažu.“ (smeh)

Jože svoje lične uspomene na atmosferu u Sarajevu tokom Olimpijskih igara opisuje kao veoma pozitivne i prijatne, iako su kao autoru maskote u početku “zaboravili” da mu pošalju zvaničan poziv na događaj.

“Nekoliko dana pre otvaranja imao sam intervju za novine Oslobođenje, u kojem me novinar pitao šta ću gledati na Olimpijadi i u Sarajevu. Iskreno sam odgovorio da ne znam, jer još nisam primio zvaničan poziv. Već rano ujutro članak je izazvao burnu reakciju. Sa ženom sam odmah primio telegram sa pozivom, najvišom mogućom akreditacijom za slobodan ulaz na sve događaje i VIP lože, smeštajem u hotelu Holiday Inn i stjuardesom koja nas je dočekala već na aerodromu i sve dane vozila po Sarajevu gde god smo želeli.”

Vučko je fenomen, lik koji je postao deo narodne tradicije, međunarodno prepoznatljiv. Nije otišao u zaborav kao mnoge maskote za razne događaje, koje su samo trenutna atrakcija i brzo postanu prošlost. Ali Jože i dalje nema odgovor na to zašto je Vučko p(ostao) tako popularan i bezvremenski.

„Ljudi su ga jednostavno prihvatili kao svog. Vučko je po zvaničnim podacima Međunarodnog olimpijskog komiteta zaista još uvek najpopularnija maskota svih vremena ovog najvažnijeg sportskog događaja. I znate šta kažu u Bosni? ‘Jedina stvar oko koje se svi slažemo – to je Vučko.“