Prošetali smo najboljim vintage shopovima u Zagrebu i pronašli sjajne dizajnerske komade

Čim sletim na čvrsto tlo neistražene teritorije, gde god da putujem, u svoje Google karte upisujem dve magične reči: vintage store. To radim toliko dugo i predano da me iskreno čudi kako moj „pametni“ telefon dosad nije dokučio da su vintage adrese i promene geografskih dužina ili širina u korelaciji. Međtuim, koliko god bilo uzbudljivo lutati vintage riznicama u nepoznatim gradovima, postoji nešto neuporedivo u adresama koje krase ulice na kojima si odrastao. Premda ih uzbudljivima i dalje čine nenadani vintage pronalasci na koje nabasaš uranjajući u neistražena blaga, ono što im daje dašak posebnosti jeste što su „tvoji“ – što te za njih vežu odnosi i uspomene, možda i pokoji vintage dragulj koji si kupio davno i koji te čini pomalo nostalgičnim. Ili te podsećaju na to koliko ste se tvoj stil (i ti sam) s godinama promenili.

Vintage shopovi u mom gradu su mesta na koja odlazim po svoj komadić mira – znajući da me niko neće požurivati, da mogu da predahnem od jurnjave, polako pregledam sve što želim, sednem na kafu i usputni razgovor, pa se opet vratim sve dok ne zaključim da mi je dosta, mahnem svima na odlasku i pojavim se kad me iznova „zasvrbi“ manjak vintagea u ormaru. Osim toga, to su verovatno i jedina mesta na svetu gde će mi, kad zaškripe ulazna vrata, doviknuti: Tina, super da si došla, baš imamo nešto za tebe. I to će najčešće zaista biti nešto što mi se sviđa, ništa reda-radi, ništa što bi se svidelo „svakome“.

U nastavku pronađite najbolje vintage shopove u Zagrebu.

Vintage showroom Ivane Karapanđe

Adresa: Zvonarnička ulica 3, Zagreb

Na samom vrhu Ribnjaka smestio se vintage showroom Ivane Karapanđe, naše cenjene stilistkinje koja se nakon nebrojenih godina stilističkog rada posvetila kuriranju svoje riznice vintage i pre-loved komada novijeg datuma, a u čijem izlogu stanuju respektabilna kolekcija Vogue izdanja i buketi sveže ubranog cveća. Na tim kulama od časopisa uredno su poslagane cipele poput jednih divnih Gucci sandala i torbice zlatnih kaiševa koji se sjaje dok se sunčevi zraci probijaju kroz prozor. Dok razgledam šarenilo na vešalicama i vojsku uredno posloženih parova cipela na stepicama uz elegantnu zavesu bubble gum nijanse, Ivana mi govori kako njen studio radi po dogovoru. Nije nam trebalo mnogo da uronimo u sve čarolije koje trenutno ima izložene u prodavnici, pokazuje mi Mary Katrantzou haljinu vibrantnih boja, kožne bordo Prada salonke sa resicama, divne Chanel naušnice, narandžasti Chloé top i Lanvin torbicu i cipele istog dezena. Ovo je toliko dobro da bi ih bez problema nosila u paru, komentarišem premda nisam ljubiteljka sparivanja torbi i cipela. Što naš razgovor duže teče i što dublje uranjamo u tajne ove arhive, to je jasnije da Ivana poznaje svaki komad kao svoj džep te da je svaki koji stoji u prodavnici odabran s posebnom pažnjom. Dok po rukama vrtim jednu divnu Miu Miu torbu razmišljajući o svim kombinacijama uz koje bi mogla da je nosim, pitam Ivanu postoji li neki komad koji je imala u prodavnici, a da joj je posebno prirastao srcu. Na to pitanje je stvarno teško odgovoriti, to se stalno menja, odgovara mi i mogu priznati da je razumem, kada voliš vintage, ali i modu generalno, obično ti je omiljeni komad onaj oko kojeg će srce tek da ti zaigra.

Iako sam isprva pretpostavila da se njena opsežna vintage kolekcija razvila iz fundusa nastalog tokom dugog stilističkog staža, Ivana me razuverava. Ovo je, kaže, bio prirodan evolucijski nastavak. Kuriranju vintage odeće i dizajnerskih pre-loved komada nesumnjivo je pomoglo njeno ogromno znanje modne istorije (kao i ostalih segmenata mode), ali i brojni odlasci u Pariz, koji naziva mekom vintagea— uz Los Angeles i London. Naravno, svemu tome treba pridodati i poštovanje prema kvalitetu, koji u njenom svetu vredi mnogo više od slepog trčanja za prolaznim trendovima. Svaki komad koji se nalazi u ovoj vintage oazi na vrhu Ribnjaka tamo je sa svrhom, ni jedan nije zalutao slučajno. Baš zato, u njega najčešće zalaze već verni kupci koji znaju da cene komade koji strpljivo čekaju na vešalicama, svesni da ovde mogu da nabave nešto autentično i estetski drugačije od onoga što inače viđamo na gradskim ulicama. Imajući na umu Ivaninu sjajnu stilističku karijeru, ne čudi što je i njena vintage riznica mesto na kojem ljudi različitih stilova mogu pronaći nešto za sebe. Sasvim iskreno da kažem, podjednako mogu da se zamislim sa boho Gucci torbom sa resama, kao i sa onim zlatnim Chanel minđušama.

Ulični ormar

Adresa: Jurišićeva ulica 16, Zagreb

Prošlo je već gotovo 14 godina otkako je, u neobično tihom dvorištu Jurišićeve ulice, svoja vrata otvorio Ulični ormar. Od tada do danas oko šarmantnog stočića okruženog cvećem, koji od samih početaka dočekuje kupce, popilo se bezbroj kafa, razmenilo pregršt anegdota i mudrih misli, pričalo o vremenu, politici, prošlim vremenima, o koječemu, pa ponekad i o modi. Kada bi ta tradicionalna uvertira došla kraju, nekada pre, a nekada kasnije, preselili bismo se između šarenih vešalica, što bi neretko rezultiralo sjajnim ulovima. Nikada nisam znala šta bih u Ormaru mogla da nađem — ali gotovo bih uvek otišla sa nečim posebnim. Iz pažljivo probrane selekcije Radmile Grba i Andreje Latinović Kler u ovih 14 godina sam u svoj garderober preselila svakojaka čudesa. Teško je danas i setiti se svih, ali bilo je tu i turbana i šešira, i Levi’s farmerki, oldschool trenerki (kakve se danas zaista retko nalaze), i fenomenalno očuvanih haljina iz 70-ih, a do mene je stigao i jedan indigo plavi kombinezon sa zlatnim dugmadima koji mi je mali od sam ga kupila i jedan plavi strukirani sako na pruge sa potpisom Žuži Jelinek. Komad koji nisam mnogo nosila, ali koji brižno čuvam jer u sebi nosi duh starog Zagreba. Stvari koje sam kući donosila ponekad bi kod mene završile samo zato što sam se zaljubila u priču, ponekad zato što dosad nisam videla išta slično, ali najčešće zato što sam znala da kupujem komad koji nepromenjeno izgleda već decenijama.

Malo je reći da se u Uličnom (kako ga odmila zovemo) osećam kao kod kuće. Prvi put sam u njega zakoračila verovatno u prvim nedeljama nakon otvaranja, oduševljena što moj grad konačno ima mesto u kojem stanuje vintage u punom smislu te reči – od odeće i aksesoara iz nekih prošlih era, preko raznih memorabilija koje krase police do muzike koja se više retko može čuti na radio stanicama. Koji vam je najdraži komad koji ste dosad imale u prodavnici?, pitam Radmilu prisećajući se male crne haljine sa Valentino potpisom ili pak kreacija domaćih dizajnerki poput Keti Balogh ili Mirjane Marić, ali Radmila me pomalo iznenadi odgovorom: Znaš šta, mislim da je to limitirano izdanje britanskog Voguea koje je u celosti posvećeno krunidbi kraljice iz 1972. godine, a koje nam je na jednoj aukciju kupio prijatelj. I dok ga oprezno listam, pazeći da ne pocepam neku stranicu, Radmila mi skreće pažnju na još jedan predmet sa divnom pričom, spomenar s kraja 19. veka koji je jedna učiteljica poklonila svojoj učenici, a u kojem, uz crtež golubica i njen potpis stoji krasopisom ispisana misao: Ideal nek ti bude na svome biti svoja. Od 2011. do danas, Ulični je postao pravi mali muzej uspomena, ali i jedno od retkih mesta na kojima se možete podsetiti kako je moda izgledala nekada dok svet nije bezglavo jurio, a odeća postala potrošna kao set drvenih šibica. Dok ružičastim zidovima nežno odzvanja Miles Davis ili Chat Baker, shvatam zašto mi je ovo mesto toliko priraslo srcu. Osim što između njegovih vešalica lutam od samih početaka, ovo je jedno od retkih mesta u gradu na kojem mi se ne žuri, kafe se piju polako, ne požuruju se ni razgovori sa zalutalim sugrađanima koji nekoga traže na pogrešnoj adresi, a haljine se biraju i isprobavaju kao da imamo svo vreme sveta- Ulični je savršeno mesto da te, u maštanju o prošlim vremenima, preplavi ona nežna nostalgija, da bar na trenutak uzmeš predah od sveta koji juri samo par desetaka metara dalje.

Mango Sticky Rice Vintage

Adresa: Ulica kneza Ljudevita Posavskog 15, Zagreb

Da je Nidžara Mustafić kojim slučajem otvorila Mango Sticky Rice u vreme mog studiranja na Fakultetu političkih nauka, samo nekoliko desetina metara dalje, verujem da bih mnogo više vremena provodila među njenim vešalicama nego na terasi Tvornice. Međutim, u doba mojih studentskih dana takvih prodavnica u Zagrebu jednostavno nije bilo. Grad je tek morao da sazri da bi vintage dragulji pronašli svoju publiku i da bi se sa „nečijih starih stvari“ skinula stigma koja ih je tada pratila. Nidžara Mustafić je svoju malenu radnju u ulici Ljudevita Posavskog otvorila 2018. godine, nakon što je tokom studija i rada kao au pair u Londonu otkrila ljubav prema vintage modi. Mango Sticky Rice ime duguje njenoj ljubavi prema istoimenom tajlandskom desertu, a želja joj je bila da stvori pravu malu poslasticu u ulici koja svake godine postaje sve živahnija. Iako prostorno skroman, Mango Sticky Rice uvek iznenađuje bogatstvom sadržaja. Na uredno poređanim vešalicama nižu se kaputi i sakoi, haljine svih dužina, boja i dezena, dok posebnu draž daju modni dodaci poput šešira širokih oboda (posebno Cahun ili Kobali), torbica i cipela. Nidžara se posebno ponosi retkim komadima sa potpisima slavnih dizajnera bivše Jugoslavije, poput Keti Balogh, Mirjane Marić, Rikarda Gumzeja i Žuži Jelinek, sačuvanih u gotovo savršenom stanju — kao da su izrađeni juče. Upravo je ta moda najbolji svedok toga koliko su se vremena promenila od tada do danas i kako te relikte prošlosti treba čuvati kao podsetnik na vremena kada smo stvarali pažljivije, ali i čuvali brižnije. Neosporno je, naime, da takav divan hommage dolazi sa prstohvatom nostalgije.

Osim što je riznica pomno birane vintage mode, Mango Sticky Rice postao je i mesto susreta koje ulici daje posebnu toplinu. Redovni posetioci i slučajni prolaznici okupljaju se za malim stočićem ispred izloga, gde se spontano rađaju razgovori o modi, modnim ulovima i planovima, ali i o najrazličitijim, sasvim neočekivanim temama. Upravo je to bio Nidžarin cilj: stvoriti prostor u kojem se ljudi povezuju, promovisati vrednosti etičnosti i održivosti u modi i pružiti priliku mladim dizajnerima i umetnicima da predstave svoje radove široj publici – čak i ako nemate nameru da kupite ništa, uvek možete pogledati kakva je umetnost izložena u prodavnici i koji dizajner u tom trenu predstavlja svoju novu kolekciju. Kada je pitam koji joj je komad omiljen, kaže da će se toga teško setiti jer su kroz prodavnicu prošli brojni sjajni komadi, ali da joj je nakit nekako najviše pri srcu. Dok to govori pokazuje nam lepe parove vintage naušnica koje brižno čuva u mekanim vrećicama. U prodavnicu svako malo neko proviri, pa makar da i usput samo pozdravi. Slučajni susreti na vratima pretvaraju se u neočekivane desetominutne razgovore, a neretko, ako je vreme lepo, sedeti pred izlogom znači da biste tamo mogli dočekati zalazak sunca. To znači da ćete se svako malo vratiti unutra ne bi li „bacili oko“, čisto da se uverite da niste nešto propustili. Ja uvek shvatim da u prvim rundama nisam dovoljno pažljivo gledala. Iako smo ovoga puta u Mangu bili „na službenoj dužnosti“, Miu Miu salonke sa početka milenijuma, koje su očito čekale samo mene, nisam mogla da pustim. Da sam se vratila još koji put, verovatno bih pronašla još koješta, ali neosporno je da ću to uraditi čim osetim da je srećan dan za thrifting.

Photo: Sanja Jagatić