Grupe za vikanje su novi wellness trend, da li biste se oprobali?

Navikli ste da ne vičete, a pogotovo vrištite, da ne podižete glas kako ne biste delovali agresivno ili smetali nekome, ali istina je da je vikanje dobro za mentalno zdravlje i opštu dobrobit, i to u trenu. Nešto poput meditacije, korišćenje vikanja kao ventila može da bude korisno.

Kad bismo vam rekli da postoji univerzitetska četvrt u Švedskoj gde svake večeri u 10 sati iz svih zgrada odzvanjaju glasni vriskovi, da li biste se uplašili, ili biste želeli da odete tamo? Zanimljiva tradicija nazvana The Flogsta Scream, prema području gde se izvodi svake noći, je ritual za izbacivanje besa, frustracije, ali i za zabavu i oslobađanje od stresa, koju je osmislila grupa studenata, a zatim prenela ovaj terapijski, kao i zabavni običaj mlađim generacijama. Oslobađajuća moć vrištanja nije ništa novo, ali da li znamo stvarne korene ovog spontanog odgovora koji angažuje um i telo?

Zašto vičemo i često ne možemo to da kontrolišemo?

Vikanje je zapravo primarni komunikacijski medij rasprostranjen kod svih primata – čak i majmuna – razvijen pre jezika i ima specifičnu evolucijsku funkciju, signaliziranje opasnosti. Kada neko vrišti, često je to odgovor i način da se svesno ili nesvesno izrazi osećaj opasnosti i nelagode koji osobu stavlja izvan zone komfora. Kada se neko svađa ili je u konfliktnoj situaciji, podizanje glasa znači stavljanje u poziciju agresije kako bi se odbranili od percipirane opasnosti, i tada postaje teško kontrolisati emocije i ton glasa.

Vrištanje je trenutni odgovor na negativne emocije; zapravo, razlozi za to obično su povezani sa strahom, osećajima besa, boli, opasnosti i frustracije, ali takođe se može vikati u trenucima iznenađenja i nagle sreće, kada je svakodnevna ravnoteža poremećena nečim izvanrednim u pozitivnom smislu. U svom negativnijem i traumi povezanom smislu, podizanje glasa znači na neki način izraziti bol.

Na primer, prema studiji Univerziteta u Oslu, postoji šest vrsta vikanja koje odgovaraju šest osnovnih emocija. Ne vrištimo samo u besu, već je ova reakcija često odraz bola, straha, radosti, tuge i strasti. Kada ne možete da vrištite, to znači da niste u stanju da izrazite te emocije, a potisnuta trauma može da stvori unutrašnje rane koje je teško zaceliti. Zato postoje rituali, poput „joge lavljeg daha“, i prakse koje koriste terapijsko vikanje.

Vikanje je dobro za vas, a tome svedoče i „grupe za vrištanje“

Vikanje je oslobađajuće, bez sumnje. Katarzično iskustvo ispuštanja svih napetosti čak i samo na mentalnom nivou pruža veliko olakšanje, gotovo kao i plakanje. Te dve emocionalne reakcije imaju slične efekte na psihofizičkom nivou. Oboje oslobađaju endorfine i daju osećaj privremenog olakšanja, dok plakanje čak snižava nivoe kortizola u krvi, hormona odgovornog za stres i upale u telu.

To potvrđuje dr. Rebecca Semmens-Wheeler, profesorka psihologije na Univerzitetu Birmingham City, koja kaže: To može da pokrene eksploziju endorfina u telu, hormona sreće koji mogu da podignu raspoloženje onih koji se osećaju pod stresom, ali to nije dugoročno rešenje. Osim studenata u Flogsti u Švedskoj i sobe za bes, sve više ljudi ponovno otkriva praksu terapijskog vikanja, toliko da su prošle godine formirane prve „grupe za vikanje“, pretežno sastavljene od ženskih članova.

Nije teško zamisliti zašto su žene najsklonija grupa za okupljanje radi ispuštanja besa s obzirom na odgovornosti, društvene razlike i frustracije koje svakodnevno čine život ženskog roda izazovnim, posebno u smislu emocionalnog rada.

vogue.it