Tema ovogodišnjeg Vienna Design Weeka me je dobila na prvu, saznala sam više

Odmah tu u komšiluku je u toku Vienna Design Week koji je ove godine ponovno potvrdio status najvažnijeg austrijskog multidisciplinarnog dizajnerskog festivala. Festival je okupio više od 200 događanja širom Beča, uključujući izložbe, radionice, predavanja i ture, a završava ove nedjelje, 5. oktobra pa ako vam se skok do Beča uklapa u raspored, toplo bih vam preporučila.

Tema Vienna Design Weeka

Jedna od glavnih ovogodišnjih izložbi Fokus: Ageing, koju je kurirala Sandra Nuut, estonska kustoskinja iz Museum of Applied Art and Design u Tallinu, odmah mi je privukla pažnju. Pojam koji se tako često spominje u beauty industriji, nije tako čest u svetu savremenog dizajna (osim ako ne govorimo o antikvitetima, ali sada to nije slučaj). Dizajn ima složen odnos s vremenom i starošću, započela je Nuut svoja razmišljanja o dizajnu i starosti. Dok se masovno proizvedeni dizajnerski predmeti često cene zbog svojih glatkih i netaknutih površina, neki dizajneri pronalaze inspiraciju u prolasku vremena. Ti dizajneri prihvataju starenje kao kreativnu snagu, nastavila je objašnjavajući u uvodu za izložbu koja je okupila zanimljive radove autora iz celog sveta koji ovog puta, razmišljaju o starenju malo drugačije. Starenje je u njihovoj službi podsticaj (beauty industrijo, preuzmi!). Dizajneri ovog puta dopuštaju prirodi i okruženju da oblikuju materijale, prihvataju transformaciju i crpe iz oporodičnog znanja i kulturnog sećanja. Ovde su znakovi propadanja, rđe, habanja i slično resursi za rad, a ne nedostaci ili bore koje treba izgladiti, dodala je Nuut.

Studio Kiki Astner, photo: Nicloe Marnati

Podeljena u tri poglavlja Rad s prirodom, Prihvatanje promene i Saradnja s prošlošću i sadašnjošću, Nuut je okupila međunarodne dizajnerske pristupe koji se bave starenjem na poetski, eksperimentalni i konceptualni način. (Izložbu možete pogledati do 5. oktobra, od 11 h do 20 h, svakog dana, u festivalskoj glavnoj dvorani na adresi Wiedner Hauptstraße 52).

Najzanimljiviji radovi

Neki radovi zanimljivo pristupaju temi, poput Oma-Trolley, Flore Sommer, Valentina Bauera i Valentine Sturn. Klasična kolica, dugo cenjena zbog praktičnosti, a danas stigmatovana kao simbol starenja, ponovno su osmišljena s novim oblicima, dodatnim funkcijama i svežom estetikom, zadržavajući pouzdanu praktičnost. Ili recimo Secret Garden, dizajnerke Liucije Kostive; interaktivni tepih-pokrivač koji istražuje odnos savršenstva i nesavršenstva. Posmatrači režu površinske niti, otkrivajući skrivene slojeve i životinjske motive koji simbolizuju divlju prirodu ispod kultivisanog sloja, objasnila je Kostiva. Rad Conserved, Studijappl pak rekontekstualizuje heklane stolnjake, čipke i trake – tekstil koji je nekad izrađivan s pažnjom, a danas često zaboravljen, dok je ručni rad gotovo izumro. Kristali soli rastu preko ovih nežnih tkanina, simbolički očuvavajući tih trud njihovih ženskih tvoraca. Instalacija lustera prikazuje ovu domaću veštinu kao refleksiju o transformaciji, starenju i zanemarenom majstorstvu žena, objasnili su dizajneri. Svećnjak zanimljivog mladog dizajnera iz Litve, Vilijusa Dringelisa, spaja digitalnu tehnologiju i tradicionalni zanat. Folijski otisci iz urbanih i kućnih prostora digitalno se obrađuju i kombinuju sa različitim materijalima, stvarajući jedinstven kolekcionarski dizajn, rekao je dizajner o predmetu koji me je vizualno baš podsetio na starenje.

Nature Series, Ejla Miletić

Posebnu pažnju mi je privukao rad Ejle Miletić – skulpturalni ansambl sveća, postavljenih na kamene baze. Kako se sveće polako tope, ostavljaju tragove na kamenu, i time pozivaju na promišljanje starenja kao tihog procesa transformacije. „Podsticanjem usporavanja i pažnje, delo naglašava prolaznost kao kontrast kulturi brzog trošenja. Svaki rastopljeni oblik postaje suptilan portret vremena i promene“, objasnila je Ejla, mlada umetnica koja živi i radi u Amsterdamu poslednje četiri godine. Koji korak dalje istraživanja, i saznala sam da u sklopu svoje prakse SADA space, smeštena između dizajna, zanata i rituala, Ejla proučava prolaznost vremena. Kako? „Moji radovi, ručno oblikovani u pčelinjem vosku, istovremeno su predmet i proces: menjaju se s vremenom, tope, ostavljaju tragove i nestaju. Skulpturalne sveće deluju kao simbol zajedničke prisutnosti i bliskosti.“

Courtesy od Vienna Design Week

„Ideja se rodila pre tri godine“, kaže mi Ejla, „nakon neuspelih pokušaja meditacije i upoznavanja s trataka praksom – promatranjem plamena kao metode koncentracije. Oduvijek sam osećala da vreme prebrzo prolazi i da ga ne mogu sustići; sedeti u tišini činilo mi se nemogućim. No, pritom sam počela da razmišljam o sveći: kako meri vreme, kako ostaje ravna dok vreme nije, i koliko mi je teško da sebi dopustim pauzu.“ Na Ejlina razmišljanja su snažno uticali Ivan Illich i Byung-Chul Han svojim idejama o saverenom upravljanju slobodnim vremenom. „Pređašnja praksa linoreza i slikanja mi pomagala da „iskoračim“ iz vremena, a tada sam shvatila da i meditativna praksa mora biti telesna, vezana uz ruke i materijal. Sveće su tako postale moj medij i alat za vizualizaciju prolaznosti i tragova koje vreme ostavlja“, rekla mi je Ejla o svom poetičnom pristupu.