Bila sam na premijeri filma Vidra u Sarajevu. Od juče ne mogu da prestanem da razmišljam o njemu

Jutro u kojem sam izgubila oca bilo je isto kao i svako drugo. Njegov telefon je bio pod jastukom, cipele na polici, jakna na čiviluku.  Sve je delovalo mirno, nepomično, gotovo banalno u svojoj svakodnevici. Kada su došli pogrebnici i doneli kovčeg koji je premali za njega i koji nisu mogli da zatvore, apsurd je dostigao vrhunac, a smeh se otrgao gotovo iskonski. I baš zato je svaka sitnica postala kao mastilo koje svaki sekund te situacije urezuje u moje pamćenje. Sećam se svakog pokušaja da se poklopac spusti i neprijatnosti pogrebnika kada to ne uspeva. Tražeći pogled nekoga od nas ukućana kao potvrdu da je sve okej ili klimanje glavom koje će im dati barem malo razumevanja. Svako ko ima više od trideset godina, verovatno zna taj osećaj ili barem ima jednu (polu)smešnu priču vezanu za neki tragičan događaj. Međutim, kad smrt uđe u život dok si još dete ili tek na pragu adolescencije, svet stane. Odjednom shvatiš da odrasli nisu svemogući, da kuća može da izgubi svoj temelj, i da si ti ostavljen da se sam nosiš sa tim. Upravo taj trenutak zaustavljenog sveta stoji u središtu Vidre, novog filma Srđana Vuletića, kroz lik šesnaestogodišnje Hane.

Na prvi pogled, Hana vodi običan tinejdžerski život. Ima simpatiju, Balšu, drugarice koje su i previše opsednute dečacima i majku sa kojom ima kompleksan odnos. Sve to pada u senku kad njen otac, bivši pilot, umre jutro nakon poziva da sa Balšom posmatra pomračenje sunca na Skadarskom jezeru. Njegova poslednja želja bila je da bude sahranjen u pilotskom odelu, ali porodica, zarobljena u tradiciji i očekivanjima sredine, odbija da je ispuni. Umesto tihe žalosti i dostojanstvenog rastanka, nastaje gungula porodičnih rasprava i kolektivnih pritisaka, što nekako simptomatično prati taj balkanski kontekst samog suočavanja sa smrću i onih tehničkih delova koji istu prate. Hana, zarobljena između svoje tuge i tuđih pravila, odlučuje da pobegne, prvo od kuće, a zatim i od same sebe. Ona ipak odlazi sa Balšom i njegovim popularnim drugom Lukom da gleda pomračenje sunca na jezeru.

Courtesy of Sarajevo Film Festiva

Vuletić Hanu izlaže još jednoj, možda jednako poražavajućoj traumi. Balša, dečko u kojeg polaže poverenje i očekivanja, pokazuje svoje pravo lice. Njegova ljubomora prerasta u nasilje, pokušaj silovanja i osvetu. U jednom od najpotresnijih delova filma, nakon što pokuša da siluje Hanu, Balša pokušava da ubije sopstvenog druga, uveren da je imao nešto sa Hanom. To nasilje, naglo i brutalno, gura je u još dublju dezorijentaciju u kojoj gubi tlo pod nogama. Ono što je trebalo da bude utočište, zabava i beg od stvarnosti od koje trenutno želi da bude što dalje, pretvara se u pretnju, a njen beg postaje pitanje opstanka. Spas pronalazi u kolima dve žene koje je povezu kući, gde je čeka policija jer ju je porodica prijavila kao nestalu. U ovom delu filma ulazimo u Hanin univerzum, u samu srž njene mašte, u trenutak u kojem njen mozak kroz traumatiski odgovor pokušava da reši krizu. Hanu metaforički guta jezero i izbacuje je bolju i jaču, upravo kao što joj Luka odgovara na pitanja šta će se desiti sada kad su na jezeru.

Snaga filma leži u kontrastu između svakodnevnog i katastrofalnog. Vuletić na taj način jasno pokazuje da adolescencija nikada nije laka, a kada se spoji sa traumom gubitka, prerasta u iskustvo koje ostavlja ožiljke za ceo život, što ovaj film stavlja među primerke veoma uspešnih coming of age filmova. Film je istovremeno i priča o odrastanju i o tome kako društvo oblikuje i sputava privatnu bol. Ritam filma, iako bi se nekima možda mogao učiniti kao da pripada sporijoj kategoriji, zapravo na momente biva veoma dinamičan. Proces tugovanja i ono klasično dobro staro bežanje od problema uspevaju da drže pažnju do samog kraja i da dobro barataju sa elementima iznenađenja. Tek kada nasilje izbije kroz Balšu, film zapravo ubrzava, uvlačeći gledaoce u haotičnu i brutalnu stvarnost u kojoj Hana nema gde da se skloni. To kontrastiranje tempa između stajanja i eksplozije, precizno ocrtava unutrašnji svet glavne junakinje.

Kroz scenario Stefana Boškovića jasno se oslikava sukob tradicije i individualne želje. Očeva poslednja volja da bude sahranjen u pilotskom odelu nije samo neobičan zahtev, već simbol slobode izbora i otpora rigidnim običajima. Porodica, koja to odbija, postaje oličenje društva u kojem zajednica uvek ima poslednju reč, čak i nad intimnim, ličnim željama. Film tu postaje šira kritika balkanske svakodnevice: pojedinac retko ima pravo da odlučuje sam, a svako ko se tome suprotstavi rizikuje da bude proglašen čudakom ili izdajnikom. Jedan od najjačih aduta Vidre je ton. Uprkos težini teme, film nikada ne potone u patetiku. Humor se pojavljuje u savršenim trenucima, kao sitna ironija, kao način da se podnese besmisao života. Smrt, tradicija, nasilje i tinejdžerska ranjivost dobijaju kontrapunkt u scenama koje podsećaju da život, koliko god tragičan bio, nikada nije lišen bizarnosti. Upravo taj humor razbija tragičnost i joj daje realističan okvir, jer tuga nikada ne dolazi sama, često joj prva pratilja bude upravo ta groteskna svakodnevica.

Vidra je film o odrastanju kroz bol koja učini da nam svet stane i kako smo često zbog toga prinuđeni da ga pokrenemo sami. Da barem kroz svoju maštu iz toga jezera izađemo kao bolja i jača verzija sebe. A ta mala vidra koja kroz nas u dubini jezera protrči uspeva da svoj boli koja nas u životu čeka suprotstavi barem malo poetičnosti, bizarnosti i snage.