Venčanje inspirisano Biancom Jagger uključivalo je vintage Chanel i second-hand komade

Kada smo se moj današnji suprug i ja upoznali na dating aplikaciji (gde drugde?), u maju 2018. godine, shvatili smo da, ne samo da smo praktički komšije u Londonu, nego i da smo oboje odrasli na samo 30 minuta udaljenosti u grofoviji Kent. Nekada smo plesali u istim klubovima s lepljivim podovima pa posle završili u istim sumnjivim lokalima brze hrane.

Ali prebacimo na brzinu priču na april 2024. – bezbroj izlazaka, dva preseljenja i jedna pandemije posle – Timi me je zaprosio uz piknik sa šampanjcem na peščanoj plaži ostrva Île aux Cerfs na Mauricijusu.

Što se tiče planiranja venčanja, prvo što smo odlučili bilo je da će se „veliki dan” s našim porodicama i prijateljima održati u Kentu. Jedan od razloga je blizina starijih rođaka – moj otac je u domu za osobe s demencijom u Maidstoneu, dok moja 93-godišnja baka živi u Charingu. Takođe, znali smo i kako ta ceremonija neće biti pravno valjana, jer smo želeli da je vodi pastor iz lokalne crkve Timijeve porodice, a ne neki bezlični matičar iz gradskog veća.

Sve to značilo je da smo morali da planiramo i onaj pravni deo. S obzirom na to da smo oboje veći deo života proveli u Londonu, nije nam bilo teško da donesemo odluku. Civilnu ceremoniju održaćemo u gradskoj većnici u Islingtonu, nedaleko od našeg stana u Finsbury Parku, u istom delu Upper Street gde smo proveli mnoge radosne vikende – duge ručkove s tapasima u La Farola, isprobavajući peciva u Pophamsu i lepa poslepodneva provedena lutajući buvljakom Camden Passage.

Bila je tu još jedna stvar u koju sam bila sigurna: htela sam da većina mog outfita za venčanje bude second hand. Oduvek sam volela vintage modu. Kao tinejdžerka sam satima pretraživala humanitarne prodavnice u svom rodnom gradu, a neke od mojih najsrećnijih uspomena iz odraslog života su volontiranje u Crisis, dhuman itarnoj prodavnici u Finsbury Parku. Tamo sam oblačila lutke i pregledavala dnevne donacije prije nego što bi ih izložili na police. Svaki pre-owned komad ima svoju priču. Kada nosim stari sako svog tate (predivan, krojen tvid iz 80-ih, mornarsko plavi Savile Row sako s veličanstveno strukturiranim ramenima) osećam njegovu prisutnost.

Jasmine Rose

Nije bilo sumnje ni u to da ću nositi odelo, a ne haljinu. „Želim da izgledam kao Bianca Jagger,“ rekla sam svojoj majci gotovo čim smo se vratili s Mauricijusa. Nikada nisam sanjala kako će izgledati moja venčanica, nego sam fantazirala o tom krojenom YSL dvodelnom odelu iz 1971., odelu koje je lansiralo novu i oslobođenu eru u svetu venčanja i mode. Sako sa širokim šeširom bio je toliko chic i effortless – kažu da je Jagger svoj outfit isplanirala u svega nekoliko dana.

Meni je ipak trebalo malo duže. Mesecima sam pretraživala eBay, Etsy, Vestiaire Collective, Farfetch Preowned, kao i platforme za preprodaju venčanica kao što su The Loop i Bridal Reloved (iako je haljine puno lakše pronaći ovim stranicama), pa i sve second hand prodavnice u područjima poput Marylebonea i Notting Hilla, gde je veća verovatnoća da ćete naleteti na high-end komade. Jedne večeri dok sam skrolala po Vestiaireu, što mi je postalo svakodnevna rutina, ugledala sam najlepši Chanel komplet. Bio je to klasični Chanel tvid u kremastoj nijansi boje maslaca, postavljen svilom s utisnutim dvostrukim C logotipom, iz kolekcije Karl Lagerfelda iz 2003. Stigao je nekoliko dana kasnije i, na moju sreću, savršeno mi je pristajao, bez ikakvih prepravki.

Zatim je usledio iznenađujuće težak zadatak pronalaska topića koji bi se nosio ispod (nisam bila toliko odvažna kao gospođa Jagger da idem bez košulje), koji bi odgovarao tačno onoj nežnoj ecru nijansi. Sve je bilo ili pretamno ili prebelo, što bi u poređenju s odelom izgledalo previše upadljivo. Brzo sam shvatila da će pronalaženje pravog komada biti dovoljno teško samo po sebi, a kamoli nabavljanje iz nekog second hand izvora. Ustalom, pomislila sam, ovo bi moglo da bude moje „nešto novo“.

Tako sam odlučila da naručim Cami NYC topić s čipkom preko Revolvea i počela da istražujem lokalne firme koje se bave bojenjem odeće. To me je dovelo do Mariane Leyve, koja vodi Studio Kühü, studio za prirodno bojenje, održivu modu i dizajn tekstila u Camdenu. Mariana ručno boji tkanine – obično za kreativce, brendove i buduće mlade – koristeći prirodne materijale poput cveća, voća i kore drveta. Mariana je majstorski uskladila topić s mojim odelom koristeći mešavinu fustika (žutog duda) i jasmina. Obojila je i svileni šal koji sam pronašla na Etsyju kako bi podigla ceo izgled, za one trenutke kada neću nositi sako.

Zatim su na red došli modni dodaci. Dugo sam pokušavala da pronađem šešir sličan Biancinom – prevelik i ukrašen 3D cvetovima s velom srednje dužine – ali bez uspeha. Šeširi za svadbu, čini se, još nisu ponovo u trendu, tako da tržište preprodaje jednostavno ne postoji, kao što na primer postoji za popularnije dodatke, poput rukavica i velova. Na kraju sam otišla u VV Rouleux, galanteriju u Maryleboneu, i dizajnirala sopstvenu veo-traku za glavu inspirisanu mladama poput Yasmine De Solages i Zeene Shah.

Želela sam da mi torbica bude strukturirana i razigrana, kako bi ceo outfit delovao modernije i u skladu s 2025. godinom. Toliko dizajnera to radi sa svojim dodacima – Shrimps, Olympia Le Tan, Anya Hindmarch, Cult Gaia, Clio Peppiatt, Judith Leiber, Simone Rocha – a mnoge od njih možete pronaći na platformama za iznajmljivanje modnih dodataka. Za oko mi je zapeo Florence Clutch Cult Gaiee, jer sam smatrala da bi zeleni akril stabljike kale upotpunio zeleno Hugo Boss odelo mog supruga, ali na kraju sam se odlučila za Clio Peppiatt Petal Bag koju sam iznajmila preko By Rotation.

Ovo bi bilo moje „nešto pozajmljeno”, ali pozajmila sam i svoje Astrid & Miyu bisere u obliku školjke od kume. Moj verenički prsten s rubinom i dijamantima pripadao je mojoj prabaki Dorothy, a dobila ga je od svog prvog verenika koji je poginuo u Prvom svetskom ratu. Posle se udala za mog pradedu Cecila 1919. godine i imali su osmero djce. Prsten je prenela na moju baku Rosu, koja ga je prosledila mojoj majci Wendy, koja ga je dala Timiju pre nego što smo otišli na Mauricijus. Timi i ja smo svoje venčano prstenje (koje su izradili londonski no waste zlatari, Maya Magal) razmenili dve nedelje kasnije na ceremoniji u Kentu.

Put do Islingtona bio bi previše naporan za mog tatu, pa je Timi pozajmio jednu od njegovih ružičastih džepnih maramica (tata je oduvek voleo šarene dodatke pre nego što se razboleo – čarape, kravate i svilene šalove u svim duginim bojama), a ja sam dodala privezak za buket s Etsyja s fotografijom njega i mene kad sam bila beba, koji je takođe imao privezak u obliku potkovice (moje „nešto plavo”) da osetim kao da je s nama tog dana.

Nakon ceremonije, uputili smo se u obližnji pub s naših 30-ak gostiju, gde nam je moja kuma Olivia ispekla predivnu svadbenu tortu kao iznenađenje, s biskvitom od čokolade i biserno-belom kremom ukrašenom sitnim jestivim biserima.

Dan je u potpunosti bio oličenje nas samih, a ti domaći, već nošeni i pozajmljeni detalji učinili su ga još posebnijim.

Vogue.co.uk