Razgovarali smo o predstavi koja još nije imala premijeru, a već se traži karta više

Možda teška i ozbiljna, ali sjajna predstava dolazi u pozorište. Premijera joj je 23. marta u Zagrebu, u POGONU – Zagrebačkom centru za kulturu i mlade. To je novo delo Vedrane Klepica, rediteljke i dramaturškinje čije predstave primoravaju publiku da se suoči sa ponekad neprijatnom istinom i čije se predstave uvek završavaju potragom za kartom više i možda još jednim datumom igranja na pozornici.

Things That Burn Easily: Koliko nam treba da – izgorimo?

Predstava Things That Burn Easily kontemplativna je distopija o gubitku i izgaranju, kako onom konkretnom, tematskom, tako i onom simboličkom, koju podjednako zanima ekološka realnost u kojoj smo se kao društvo našli, dakle realnost globalnog zagrevanja, požara i ostalih nepogoda koje su sve prisutnije u našim životima, ali i najelementarniji mehanizam čovekovog opstajanja u kriznim situacijama. Predstava pokušava da razume mehanizme ugnjetavanja i straha iz kojih se nasilje i otuđenje rađaju u takvim situacijama i sistemima organizacije disfunkcionalnog i pohlepnog društva koje nastaje upravo zbog pojedinaca koji su prošli kroz takvo iskustvo. Kako bi bolje razumeli sve one stvari koje lako gore razgovarala sam sa Vedranom Klepicom, autorkom teksta i rediteljkom predstave.

Šta za tebe znači gubitak, na intimnom, privatnom nivou, i onom opštem, globalnom?

Mislim da je gubitak inherentna, nezamenljiva, neizbežna, činjenica u ljudskom životu, u bilo čijem životu. Svi mi kao ljudi u nekom trenutku moramo da se suočimo sa nekom vrstom konačnosti, bilo svojom, ili ljudi oko nas, koji su nam dragi. I mislim da ta inherentnost tog gubitka koji nas prati, zapravo celog života, mislim da ima potencijal u svojoj stravičnosti, a opet negde nas učini boljim osobama.

Negde ćemo postati svesni sopstvene empatije kroz zajednicu u kojoj živimo. Gubitak u Things that burn easily zapravo funkcioniše na nivou jedne zajednice, funkcioniše na nivou činjenice šta gubitak radi ljudima u toj maloj zajednici, ali takođe je preslika teme sa kojom sam se na malo širem nivou bavila na rezidenciji Artem Redea i Stronger Peripheries u Portugalu u 11. i 12. mesecu.

Gubitak načina života sa kojim ćemo se svi uskoro suočiti imajući u vidu da nam se klimatske promene dešavaju i da to zapravo utiče na različite delove sveta. Ja sam se ovde više bavila istraživanjima požara na jugu Evrope, pogotovo u Portugalu gde sam radila mnogo intervjua i gde jednostavno moramo biti svesni činjenice da naprosto neke stvari više nisu za nas, nije moguć povratak na neko vreme pre 15, 20 godina i kako da se nosimo sa tim novim načinom života, sa tom činjenicom da oko nas bukte požari sa kojim vatrogasci više ne znaju da se nose, s obzirom na to da se događaju sve više uragani i šta kao zajednica sa punom svešću možemo da učinimo po pitanju toga.

Koliko je izazovno stvoriti rad koji se bavi nasiljem i otuđenošću?

Zaista je izazovno ako je intimno, jer mora da bude iskreno. A zatim, meni je uvek izazovno ako pokušavam to svoje intimno da povežem sa onim nečim što se događa u zajednici. Sva dobra umetnost mora biti iskrena. Jedino što možemo iskreno da kažemo mora biti subjektivno. Ali moramo da povežemo to ja sa nekom zajednicom u kojoj živimo, a to znači da moramo da dođemo u kontakt sa tom zajednicom i moramo to da razumemo na neki način. Za mene je to pozorište: pre svega dijalog. Kako sa publikom, sa ljudima sa kojima radim, tako i sa zajednicom u kojoj živim. Bez tog dijaloga ono ne postoji. On je najteži, s obzirom na to da je osećaj da svi govorimo potpuno različitim jezicima. Ali kada se uspostavi dijalog, onda je apsolutno najlepši. Taj trenutak kada se uspostavi neka vrsta veze, čim se uspostavi neka vrsta zajednice, mislim da je projekat uspeo.

Kako ispraviti nepravdu, gde počinje odgovornost?

Ja imam vrlo jednostavan odgovor na to pitanje i zapravo se zaista bavim upravo tom temom u projektu Things That Burn Easily, u kojem se događa jedan nasilni zločinački čin i pitanje je ko je taj čin uradio. Ali mislim da borba protiv bilo kakve nepravde ili biti pravedan čovek ne znači nužno i ne učestvovati u toj nepravdi. To zapravo znači postati svestan, ukazati i sprečiti da se neka nepravda dogodi u toj zajednici oko nas, u tom nekom svetu koji se dešava oko nas. Dakle, nije dovoljno samo ne raditi ništa, važno je ukazati na to da se nešto drugo dešava. Mislim da je to veoma važna razlika za mene i neko pitanje koje postavljam i u ovom delu jer mislim da je empatija nešto što se civilizacijski uči, nešto što prenosimo kroz delovanje zajednice i nešto što dobijamo kroz dijalog. Mislim da empatija nije inherentna na taj način ljudima i što zapravo raditi sa ljudima koji su došli naprosto iz krutnih i težih uslova života.

Koliko ste ličnog iskustva utkali u rad, pa makar to bilo i iskustvo posmatranja?

Utkala sam nam sve svoje lično. Apsolutno ne postoji dobra umetnost koja nije lična. Naučnici, istraživači, novinari, bave se pregledom, prikupljanjem podataka, analizom onoga što se dešava oko nas. I naravno, mogu se baviti još mnogim drugim stvarima koje uključuju neke vrlo lične stavove. Ali mislim da umetnost zaista, zaista ne funkcioniše prvenstveno bez neke vrste subjektivnog iskustva, deljenjenm tog subjektivnog iskustva sa drugima. I mislim da je to na kraju potpuno beznačajno, bez tog subjektivnog iskustva. Ono što je neophodno za ovo je neka vrsta iskrenosti i ranjivosti. I naravno, hrabrost.

Šta misliš, postoji li lek za pohlepu društva kao bolesti? Da li je izlečiva?

Da, mislim da apsolutno postoji lek za pohlepu. Mislim, pohlepa je ljudsko iskustvo, pohlepa je ljudska osobina. Dokle god čovek postoji, nikada neće biti potpuno iskorenjena, ali pohlepa je neka vrsta rezultata nezdravih zajednica koje ne mare jedna za drugu.

Mislim da zajednice kojima su zadovoljena potrebe i zaista mislim one osnovne ljudske, životne, ekonomske, egzistencijalne, psihološke potrebe, mislim da pojedinci takve zajednica nemaju toliko veliku potrebu da budu pohlepni, mislim da nemaju toliko potrebu da otuđuju tuđe ili osvajaju teritorije koje nisu njihove. Za mene je pohlepa jednostavno znak transgeneracijskog nasilja koje se dešava i koje treba da se oduči, i na kraju krajeva pohlepa je svakako odlika tužnih ljudi. Tužni ljudi kojima zapravo nedostaje konkretno prisustvo partnera, zajednice, porodice, šta god porodica značila. Stvarno ne mislim na nuklearnu porodicu, mislim na zajednicu prijatelja, istoumne ljude koji zadovoljavaju te privatne potrebe.

Nakon Vedraninog pojašnjenja motiva i povoda za stvaranje ovakvog dela, moramo znati šta gledamo na sceni: da predstava Things That Burn Easily prati komad skromne zemlje, daleko od veće civilizacije i grada, na kojem u relativno skromnim uslovima žive ljudi koje je zahvatila prirodna (ali i ljudska) katastrofa. Osim što smatraju da im se dogodila nepopravljiva nepravda, neki od tih ljudi veruju da treba da postoji sistem odgovornosti koji će pokušati barem delomično da nadoknadi te posledice. Ili ako ništa drugo, prostor utehe koji će podeliti sa drugim članovima te zajednice. Drugi opet u to ne veruju. Njihov skepticizam oblikuje stroge okvire sveta u kome je svaki drugi pojedinac potencijalna pretnja i u kome jedina pouzdana sigurnost dolazi iz izolacije od drugih, u povlačenju iz kompleksnijih društvenih sistema, i u autonomnoj izgradnji sopstvenih mehanizama preživljavanja. Takva dva principa, otuđena i umrežena, duboko isključuju jedni druge, a kada se pojavi nova velika pretnja na horizontu, cela njena tragedija će eskalirati u nepodnošljivoj nekompatibilnosti suprotstavljenih aktera pogođenih njime. Vedrana je objasnila ovu kontradiktornost ideja:

Ja sam u Things That Burn Easily zapravo napravila jedan sukob ideja, šta znači živeti u zatvorenoj zajednici koja nije globalistička, koja nije savremena u ovom načinu na kojem mi živimo, koja je nekako, na neki način samoodrživa, ali koja nosi sa sobom sve frustracije jedne male zatvorene zajednica koja ne može da pobegne sama od sebe. I suprotstavila sam nju novim idejama globalizma u kojima mi svi živimo i u gde opet nismo pronašli nekakvu sreću ili idealnu situaciju u kojoj smo se našli. Pokušavam da razmišljam o tome kakav je svet između ta dva: veoma otuđenog u kome smo navikli da živimo u ovom trenutku i zatvorenom, fašističkom onom koji još uvek vidimo u mnogim sferama društva, ali iz koje smo pobegli poslednjih decenija, barem u ovom nekakvom, kakvom, takvom zapadnom svijetu.

Ovo je predstava za suočavanje sa realnošću, sa okolinom, sa društvom sa ciljem višeg i većeg dobra.

Autorski tim predstave čine rediteljka i autorka teksta Vedrana Klepica, autorka scenskog pokreta je Magdalena Reiter, scenografkinja i kostimografkinja Petra Pavičić, muzički autor Hrvoje Nikšić, dizajner svetlosti i videa Luka Matić, glumci Vladimir Aleksić, Hrvojka Begović i Lea Jevtić i producentkinja Silvija Stipanov.