Sa Vedranom Kopljarom o konačnom srodstvu, apstraktnoj umetnosti i identitetu

Posle više od dvadeset godina  u  umetničkom svetu mogu dobro da razlikujem zvezde u usponu od zvezda padalica. I još bolje — od kometa koje samo projure kroz umetničku orbitu i nestanu bez traga. Ali ima i onih koji igraju dugu igru: umetnici koji ne traže svetlo reflektora, već stabilan hod. Vedran Kopljar (1991, Slavonski Brod) je jedan od njih. Belgijski umetnik jugoslovenskog porekla koji ne pravi buku — ali pravi razliku. Na njega se pozivaju mlađi, a podržavaju  ga veliki, uključujući i neizbežnog Luc-a Tuymans-a, čiji se šapat u belgijskom umetničkom svetu i dalje računa više nego povici.

Zbog  Kopljara, ali i zbog Pizza galerije u Antverpenu — mesta koje ne pretenduje na prestiž, ali okuplja scenu koja zapravo pulsira novim idejama — dolazim u Belgiju na tačno 24 sata. Umetnički blitz-poseta u Antverpen, grad gde se bruse dijamanti i  gde se krojila modna avangarda — od Dries Van Noten-a do Margiele i Demne. Stžem knap između otvaranja trijenala Bergen Assembly u Norveškoj i preview-a istanbulskog bijenala, koji je, uprkos političkim tenzijama i institucionalnom haosu, ipak uspeo da se otvori.

Antverpen, u čijem je M HKA muzeju Kopljar već imao samostalnu izložbu MEAN 2024. godine,  ima više od šezdeset popisanih galerija. Na novoj izložbi „Voyages Apstrakcija“ u Pizza galeriji ovog septembra — prostoru koji funkcioniše više kao kiosk struktura nego kao galerijski white cube — posetioci ulaze u  Kopljarovu pseudo-turističku agenciju bez geografije.

Izložba MEAN, 2024. Photo: Fabien Silvestre Suzor

Izložba MEAN, 2024. Photo: Fabien Silvestre Suzor

Na izložbi “Voyages apstrakcija” putovanja se nude ne ka mestima, već ka pojmovima — trauma, rod, izgled. Šta te je navelo da “turizam” koristiš kao poetski jezik?

Kao što to obično biva, radi se o susretu fascinacija i interesa koji se stope u složene misli, koje zatim postaju materijal za izgradnju privremenog misaonog sveta u kome mogu da počnem da stvaram radove. U ovom slučaju, to je bila estetika turističkih agencija koja mi je stalno privlačila pažnju i misli. Blizu moje kuće postoji turistička agencija, isključivo za krstarenja, koja noću ostavlja upaljena svetla u izlozima. Tako da kada noću šetam, uvek nailazim na te fatamorgane egzotike. One su istovremeno i agencije potencijala. Ono što nude jesu potencijalna životna iskustva, i kao takve su na neki način spekulativne, što me privlači. Takođe, zanimaju me komercijalni mehanizmi pretvaranja kultura i nacija u proizvode, kroz njihovu transformaciju u blaženu turističku površnost – u reči i slikama

Ta razmišljanja o estetici turističkih agencija počela su da se prepliću s mojim razmišljanjima o identitetu. Tokom većeg dela mog života, identitet je za mene bio veoma konfliktno i problematično polje mišljenja. Moje misli o tome se razvijaju već godinama, ali se problemi ne rešavaju – oni sazrevaju i bujaju. Šta čini identitet? Kako se identitet konstruiše? Koja je uloga jezika u konstrukciji identiteta? I tako dalje…

U nekom trenutku, u mislima mi se pojavljuje ideja ne-geografskog putovanja, a zatim i ne-geografske turističke agencije. I to postaje privremeni svet u kome mentalno obitavam nekoliko meseci, što znači da sve što sretnem povlačim u taj svet i gledam da li se uklapa. Na neki način, to je kao da gradim mentalno gnezdo – koje napustim s vremenom, ali čije mi se pamćenje zadrži kao iskustvo, jer se uplete u moj život.

Tvoj potpis “(& parents)” deluje kao tiha, ali radikalna odluka. Da li je to gest ljubavi, politike — ili nešto treće?

To je preciznija reprezentacija umetničke prakse. Daje izvesnu transparentnost, ali kao ime istovremeno zadržava poetsku neprozirnost. Referiše se na porodični biznis i njegov potencijal — ali ovog puta je potencijal okrenut u suprotnom pravcu. Moji roditelji su od mog detinjstva imali stalno promenljiv porodični posao — prvo tehničko savetovanje, a kasnije najduže kao prodavnica prehrambenih proizvoda u Hobokenu, sa specijalitetima sa Balkana.

To ime mi takođe omogućava da govorim o privilegiji koju imam, a to je imati izuzetno voljene i podržavajuće roditelje, bez kojih moja praksa ne bi bila moguća. U našoj porodici niko ne preispituje previše da li je nešto „normalno“ ili ne – jednostavno radimo stvari i prihvatamo ih ako deluju ispravno.

Photo: Thor Salden

Photo: Thor Salden

U svetu u kojem umetnici sve češće postaju lični brendovi, ti biraš distancu, strukturu. Da li je to strategija — ili tvoja verzija moći?

Možda to nije toliko strategija, koliko adaptacija na ovaj “svet” — da bih mogao da funkcionišem i da budem tolerisan na način koji psihološki i emocionalno mogu da podnesem. Možemo mnoge stvari nazvati moćnim i moguće je ovo videti kao moć, ali u osnovi se radi o beznadežnim pokušajima i trikovima da se makar minimalno subvertiraju i razblaže neravnoteža moći.

Photo: Thor Salden

Tvoje slike funkcionišu kao introspektivne forme — ni pejzaži, ni objekti, ni tela. Kako izgleda proces kada misao pretvaraš u boju?

Dosta smo pričali o strukturama, mehanizmima, itd… Ovde dolazimo do tačke kada možemo da govorimo o radosti činjenja i neprozirnosti. Kada jednom stvorim konceptualni okvir, mogu da uđem u njega u potpuno drugačijem obliku. Postajem slikar, dizajner, vajar, izvođač… Te umetničke forme primenjujem unutar svoje konceptualne prakse.

Ovo je deo mog rada koji funkcioniše kao hobi – nešto što radim iz čiste radosti. Na primer, kada slikam, dolazim u stanje slično onom kada igram košarku – bez svesnih misli, potpuno uronjen u čin. Nema ničeg opuštajućeg i nagrađujućeg kao kada izgubiš unutrašnji glas i postaneš čin.

Nikada ne bih želeo da izgubim neprozirnost i radost amatera. Amatera u smislu osobe koja nešto radi iz ljubavi i uživanja u samom činu. Ali u isto vreme, ja sam profesionalac. Moji roditelji mi često kažu: „Ne možeš i pare i jare”, ali ja uvek pokušavam da imam oboje.