Prva Valentino Couture revija nakon Garavanijeve smrti održana je u Kaiserpanorami

Volela bih da imam dovoljno reči da opišem svoj duboko sentimentalni odnos s modnom kućom Valentino. Pre samo dve godine, sedela sam s Garavanijevom najboljom prijateljicom i desnom rukom brenda više od dve decenije, Georginom Brandolini u njenom stanu u Rimu, slušajući o zlatnom dobu u kome su živeli. Imamo toliko uspomena, govorila je. Smeha i suza. Ogromnog divljenja i ljubavi. On je moja porodica. Ovih dana, nakon vesti o Valentinovoj smrti o tome sam učestalo razmišljala, ujedno iščekujući prvu Valentino Couture kolekciju s potpisom Alessandra Michelea. Očekivano, ona je započela njegovim pismom kao posvetom nasleđu – kako Garavaniju, tako i svima onima koji su kroz istoriju oblikovali rimsku kuću.

Valentino Garavani preminuo je svega nekoliko dana pre revije visoke mode, u trenutku kada je sav posao ušao u završnu fazu – predaleko odmakao da bi mogao da se povuče ili promeni. Ipak, osećam potrebu da se obratim, svesan duga koji nosim. Ono što danas radimo, odvija se unutar istorije koju nismo sami stvorili, u kući koja je odavno nastanjena, bogatoj tragovima i gestovima. Jedno blistavo prisustvo nas vodi – prisustvo koje je oblikovalo prostor u kojem je kreativna vizija mogla da procveta i postane, za sve nas koji radimo u modi, i orijentir i cilj. Raditi unutar tog prostora znači prihvatiti i njegovu težinu i njegovu milost. To znači priznati da svaki oblik postoji samo u odnosu na ono što ga je učinilo mogućim, da je svaki kreativni čin – ujedno i čin čuvanja… Za mene je Valentino bio mitska figura, prisustvo, trajna referenca koja ostaje i ishodište i mera. Taj mit ne pripada prošlosti: on uspostavlja jezik, otkriva svet, čini nastanjivim prostor bogat značenjem. Njegova snaga leži u sposobnosti da prevaziđe slučajnost istorijskog vremena, a da pritom ne bude potrošen, da se izdigne iznad svakodnevnog i postane princip koji uspostavlja poredak. U Valentinu je mit dobio konkretan oblik: ideju stvaralačke lepote koja i danas govori, izvan smene sezona. Biti pozvan da čuvam to nasleđe, makar i na određeno vreme, za mene je poziv koji se ne može odbiti. Ući u tako veliku istoriju, makar na onoliko vremena koliko nam je dato, znači prepoznati sebe kao deo kontinuiteta koji prethodi pojedincu i nadživljava ga. Kao kariku u lancu u kojem ono što se prenosi dobija smisao upravo zato što se ne zadržava, već poverava kretanju koje ga prevazilazi, napisao je Alessandro.

Krajem XIX veka u velikim evropskim gradovima pojavio se jedan uređaj: Kaiserpanorama, danas gotovo zaboravljen, ali ključan za razumevanje određenog istorijskog režima viđenja. Bila je to kolektivna optička mašina sa kružnom drvenom konstrukcijom, probušenom malim okularnim otvorima. Publika se okupljala oko mašine i posmatrala stereoskopske pokretne slike u njenoj unutrašnjosti, gledajući kroz te otvore. Svaki posmatrač gledao je za sebe, iako su svi gledali u isto vreme: javni ritual zasnovan na izolaciji pogleda. Ovaj uređaj omogućavao je pristup slikama udaljenih gradova, egzotičnih pejzaža, spomenika, ruševina, prizora svakodnevnog života na nedostižnim mestima. Ceo jedan svet ulazio je u sobu. Bio je to način putovanja dok se ostaje na mestu. U tom pozorištu prolaznih priviđenja, kako podseća Walter Benjamin, negovana je disciplinovana, strpljiva, hipnotička vizija, koja je utirala put kinematografiji, a pritom čuvala nešto arhaičnije: kontemplaciju, distancu, zadržavanje. Slika još ne preplavljuje posmatrača – uči ga da miruje, da usmeri pogled i da zauzme poziciju zasnovanu na pažnji.

Glavna je to inspiracija za postavku Valentino Couture 2026 kolekcije pod nazivom Specula Mundi. Naše sadašnje vreme obeležavaju istovremenost pogleda, medijska prezasićenost i brza potrošnja, zbog čega Haute Couture želi da ponudi viziju obeleženu drugačijom temporalnošću, sačinjenu od sporosti, blizine i koncentracije. Svaki odevni predmet slavi jedinstven susret, kako načinom na koji je zamišljen i izrađen, tako i uslovima pod kojima se nudi pogledu. Kaiserpanorama ovu potrebu prevodi u prostornu formu, izvodeći konceptualni obrt: ona ne pojačava vidljivost, već je ograničava: oko prodire u intiman, gotovo nedostupan prostor. U tom izdvojenom prostoru, odeća više nije objekat brze potrošnje, već se pojavljuje kao hijerofanija: sveto prisustvo koje zahteva zadržavanje, osluškivanje i posebnu dispoziciju. Tako, moda ovde ponovo otkriva svoju ritualnu i kritičku dimenziju – prag na kojem učimo da zastanemo i kontempliramo. 

U nastavku donosimo prvi pogled na Valentino Couture 2026 kolekciju.