Uroš Đurić o umetnosti danas - trendovi, gluvarenje i Marina Abramović

Uroš Đurić nikada nije bio uobičajena pojava na umetničkoj sceni, a bogami i dan danas ume ozbiljno da podigne prašinu. Kako Stevan Vuković u jednom tekstu navodi, njegovo snažno prisustvo u popularnim medijima kao javne ličnosti i njegova veoma harizmatična pojava predstavljaju glavne prepreke kada treba shvatiti specifičnost diskursa koje on razvija kako bi intervenisao u polju savremene umetnosti i kulture. Studirao je istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu i slikarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Diplomirao je 1992. i magistrirao 1998. na Slikarskom odseku FLU.

Na likovnoj sceni je prisutan od 1989, pokretanjem autonomističkog (anti)pokreta sa Stevanom Markušem, s kojim potpisuje Manifest Autonomizma (1994). Početkom osamdesetih godina prošlog veka, bio je jedan od aktivnih protagonista beogradske pank scene. Učestvovao je u više igranih i dokumentarnih filmova, umetničkih akcija, radionica i u strip izdavaštvu. Jedan je od osnivača umetničke asocijacije Remont, u okviru koje pokreće galeriju i istoimeni art magazin. Od 1992. radi kao nezavisni saradnik radija B92. Poznat je po svojoj ulozi Anđela u filmskoj trilogiji „Mi nismo anđeli“. Sarađivao je sa Del Arno Bendom na njihovom prvencu Igraj dok te ne sruše (1989) kao i sa DLM na albumu „Prolećni dan“ (1994), dizajniravši logotipe obe grupe. Od 2013. godine, učеѕnik je kviza „Potera“ na RTS. Izlagao na svetskim i manje svetskim mestima.

Povodom tri decenije od objavljivanja „Manifesta autonomizma“, koji je kao student potpisao sa Stevanom Markušem, Đurić je u Galeriji FLU nedavno predstavio svoju fantastićnu seriju radova iz najnovije produkcije, kojom je, kako sam priznaje, pokušao da se vrati u vreme kada nije imao ništa. Sreli smo se tim povodom i sasvim spontano proveli par sati kvalitetnog dijaloga i ono što čoveku odmah upada u oči je činjenica da je on zaista velika zvezda, jer prepoznaju ga na ulici i oni za koje se možda ne bi reklo da prate njegov domen delovanja, dok onako, usput kozerski zbija šale na ozbilje teme.

Upravo si se vratio iz Venecije, gde je spektakularno otvoreno Bijenale umetnosti pod naslovom „Foreigners everywhere“, pa me zanima kako stoji svet po pitanju umetnosti i da li si se u odnosu na ovu temu osećao kao stranac?

Ma kakvi. Mi smo lideri trećeg sveta, kako bih se osećao kao stranac, osećam se zapravo savršeno u svetu umetnosti u kome su zvezde umetnici koji isključivo rade u uslovima nemaštine i nemogućnosti. To je milje u kome se osećam odlično. Prikazana je izvanredna, kompleksna umetnost. Po prvi put nisam bio zasut preproduciranim monumentalnim ostvarenjima koja teško da bih ostvario i za pedeset života. Sada se jasno vidi da postoji ta gotovo nasušna potreba svih podjednako pa i u marginalizovanim društvima u odnosu na centre, da se upišu u globalne modernističke tokove epohe, jer mislim da čak ni uloga moderne nije u potpunosti završena. Verovatno smo prerano ušli u postmodernizam koji je predstavljao cinični odgovor bogatih.

A šta ti se najviše svidelo?

Impresivno je videti radove iz zemalja koje su sve u manjoj ili većoj meri na rubu egzistencije. Centralni paviljon i Arsenale koje je selektirao i osmislio Adrijano Pedrosa predstavlja progresivni pomak prikazujući autentične priče migracija i umetnosti Trećeg sveta kroz modernističke tendencije lišene egzotike i raznih rudimentarnih, orijentalnih, folklornih, ruralnih i finih začina postkolonijalnih perača savesti. To je veliki šamar, čini mi se. Postoji jedan segment u Arsenalima koji je posvećen homoseksulcima i transekualcima koji je impresivan. Vidiš na primer afričku ekipu drag queens koji u nekoj zabiti prave svoj pride, jer i oni na kraju sveta imaju potrebu da se upišu u dominantne obrasce epohe, iako to verovatno među njima niko živi ne primećuje. Prizori mišićavih Crnaca u nekom blatu, kao od brega odvaljeni, razvučenih osmeha, sređeni i nakinđureni, sa istom potrebom da budu žene ili kao žene i da ispolje svoj senzibilitet, deluje dirljivo. Pomak u odnosu na ranija izdanja je značajan, to je jasno, iako je to ustupak zbog činjenice da je gro novca predviđen za velike međunarodne manifestacije u kulturi završio u Ukrajini, pa smo se eto setili teme koja u krajnjem ishodu ne košta mnogo a donosi korist.

Nedavno si imao veliko otvaranje sopstvene izložbe, koja je zaista bila gradski događaj. Kakav je osećaj biti taj umetnik koji i dalje može da napravi gužvu na otvaranju likovne izložbe? To zvuči u današnje vreme skoro pa neverovatno?

Meni je teško da govorim o tome. Istovremeno, osećaj je neverovatan, jer sam na neki način iznenadio samog sebe, imao sam veoma kratak rok, svega 4 meseca, morao sam da delujem odlučno. Potrudio sam se da napravim odmak od svega onoga što sam do sada radio, pre svega produkcijski, a da prikažem kontinuitet i celovitost. To je vrlo rizična stvar, jer nikada ne znaš da li ćeš uspeti ili ne. Ove godine punim 60, umetnici obično prave rekapitulacije u tom dobu, ne očekuje se nešto radikalno novo niti sveže. Pokušao sam da postavim stvari u perspektivu preispitivanja postavki sa kojima sam započeo sve, šta od toga može da se primeni u sadašnjem trenutku. Uostalom, kada se prisetim, meni je u ranoj fazi uzor bio Bunjuel koji je svoje najznačajnije filmove snimio između 60. i 77. godine, tako da se nadam da moje vreme tek dolazi.

A da li se promenio tvoj odnos prema umetnosti?

To je veliko pitanje. Verovatno i da i ne. Ne bih mogao da kažem. Promenio se u smislu na iskustvo koje imam, da sada mnogo bolje razumem kako se odvijaju igre i mehanizmi, to je nešto što sam mogao samo da pretpostavim na početku. Ali, odnos prema umetnosti kao jedinstvenom ljudskom iskazu, nevezano za profesiju umetnika, to se nije promenilo i mislim da je to nešto najveličanstvenije što je ljudska priroda ikada iznedrila. To je elementarna ljudska potreba. Ako odeš toliko daleko, u vreme pećinskih ljudi, koji su bili lovačka i sakupljačka kultura, ta umetnost je postojala pre nego što su krenuli da obrađuju zemlju. Tako da je umetnost starija od poljoprivrede.

Zašto se podigla tolika prašina oko Marine Abramović i njeno moguće članstvo u SANU? I šta bi ti uradio da te eventualno prime?

Hm?! To je pozicija koja je bazirana na ostvarenjima, a ne tek tako projektovanoj poziciji moći usled dobrog pozicioniranja na društvenoj lestvici. U pitanju su sukobi kritički orijentisane misli, dok god se koriste argumenti i ne pretvori sve u parohijalni pir prepun prostakluka. To su trendovi unutar institucije, nekada preovlađuju konzervativne struje, nekada liberalne…

Misliš da je veći problem što je žena, nego što je takva vrsta umetnice?

Ja to ne mogu da znam. Mislim da to nije ključni problem, koliko nerazumevanje njenog značaja i visokih dometa kao i umetničke prakse. Ti ljudi su prosto skandalizovani i zgađeni nad njenom umetnošću, i pored toga što je ona dokazano najdominatnija žena-autor u istoriji Zapada. Ne pričamo o njoj kao nekome ko je samo obojio jedan period umetnosti neke epohe, kao što su to Kusturica ili Makavejev, govorimo ipak o ženi koja ima suveren položaj kakva ni jedna žena u istoriji savremene umetnosti i umetnosti uopšte do sada nije imala. Sama ta činjenica je zastrašujuća. Ne znam, mi nju treba da molimo da dođe, a ne da raspravljamo da li je u redu da sedi u toj zgradi. Ne znam šta se čeka.

U koga treba ulagati? Šta treba kupovati od umetnosti po tebi?

To je uvek pitanje ukusa. Ako pričamo o kolekcionarstvu, prvi kriterijum je da li ti se nešto sviđa i da li to želiš da držiš u kući? Drugi kriterijum je da li odbrana umetnost ima relevatnost u strukovnom smislu? Da li je taj umetnik neko čije ime sa sobom nosi izvesnu težinu u širem kontekstu? Dokle to delo dobacuje? Treće je sasvim sigurno šta su ciljevi kolekcionarstva – da li praviš sopstveni legat ili to radiš da bi dalje trgovao i ostvarivao profit? Različiti su motivi, pa stoga i ne postoji adekvatna preporuka za tako nešto. Moj savet je da kupujete ono što volite.

Photo: Nebojša Babić

Kako Beograd stoji na polju kolekcionarstva?

Šareno, kao i u svemu drugom. Još uvek to nisu dovoljno profilisane kolekcije i sve su zatvorenog tipa. Osim Zeptera, mislim da ne postoji ni jedna javna kolekcija i to nije dobro. Rale Dražović je pre par godina pokrenuo galeriju Viline vode koja odlično radi i periodično pravi izložbe u koje uključuje radove iz svoje zbirke.

Koliko je umetnost dosadnija od stvarnosti?

Zavisi od njenog kvaliteta. Postoji umetnost koja je autentična do te mere da deluje stvarnije od stvarnosti. Nije ni čudo da ljudi vole da se utope u film, knjigu, sliku, jer ih umetnost potpuno obuzme i smatraju da je taj prikaz stvarnosti u umetničkom delu verodostojni od života koji žive.

Beograd se rapidno menja. Kuda se krećeš? Koje su tvoje rute i gde je tvoj rezervat?

Pre svega u mom domu. Tamo se najbolje osećam. Ne izlazim nigde posebno. Volim da odem kod Srbe i Samsona u Centralu. Volim da pojedem kvalitetan obrok u Jamu. To je moj maksimum luksuza. A klupski svet mi je postao neopevano dosadan iako smatram da su većinom fantastično dizajnirana mesta. Sve to izgleda fabulozno, sva ta ekipa je savršeno istetovirana, njima mora da je fenomenalno sa samima sobom. Ali, meni je taj svet dosadan. Kada progovore, malo toga može da mi zadrži pažnju. Ne, da budemo jasni, nisu to glupi ljudi, ali su oni mnogo više u skladu sa vremenom nego ja. Naša interesovanja nisu ista, ne gledamo na svet oko nas istim očima. Samo se o tome radi. Međutim, volim da gluvarim, kao i pre. Najveća zabava je gluvaranje i volim da se besciljno krećem prostorom još uvek. Visim na klupici ispred Crne Ovce u bilo kom delu grada, najčešće u Njegoševoj. Volim sa Duškom Čavić Žozi da se nađem i onda ogovaramo sve. Duška je najbolji izvor informacija.

Uz koji ukus sladoleda?

Đanduja i pistaći.

Šta po tebi nikada neće izaći iz mode?

Fascinacija lepim ljudima nikada neće izaći iz mode. To je za većinu nedostižno, jer ne zavisi od truda, već kako ti se život namesti. Lepi ljudi su uzbudljivi i meta svih nas. Lepi ljudi će uvek biti in fashion.

I za kraj, šta se to dogodilo sa Žižekom?

Ništa, možda je to i najveći sadržajni problem sveta. Bilo bi lepo da se nešto desilo, ali to je postala jedna kozerija, simpatičnog i šaroliko argumentovanog prazloslovlja, za većinu običnog sveta potpuno nerazumljivog, čak i kada je u pravu. A najčešće je u pravu.