Sportistkinje i dizajnerke koje su menjale pravila sportske odeće

Uzbuđenje je na vrhuncu. Svega nas dva dana deli od početka Zimskih olimpijskih igara Milano Cortina 2026. na kojima će sportisti odmeriti snage u čak 16 zimskih sportova. Kao što to obično biva, neki će od favorita, tokom 17 dana Igara, potvrditi svoje laskave pozicije, dok će drugi iznenaditi, a upravo se u tom uzbuđenju koje izranja iz nepredvidljivosti i krije čar sportskih takmičenja.

No dok svi odlaze na Olimpijske igre sa željom da ispišu stranice istorije penjući se na što višu stepenicu pobedničkog postolja, prisetili smo se trofejnih sportistkinja koje su istoriju, osim izvanrednim uspesima, ispisivale i svojim uniformama i kostimima. Ponekad su, zbog svojih stilskih izbora, smatrane drskima, a njihovi kostimi kontroverznima, ali su uvek svojom odvažnošću pomerale granice i redefinisale pravila. Na tom putovanju drumovima prošlosti nismo zaboravili ni žene koje su te kostime dizajnirale i izrađivale, od posvećenih majki s vizijom do inovatorica i svetskih dizajnerskih zvezda.

Povezano: Zimske olimpijske igre 2026.: Sve što treba da znate

Peggy i Doris Fleming

„Šifon i lamé su omiljeni materijali, a šljokice i drugi ukrasni detalji korišćeni su na mnoge maštovite načine“, napisao je Howard Bassin u svojoj knjizi Winter Sports 1968. godine, opisujući kostime u kojima su klizačice na ledu u to vreme izvodile svoje zadivljujuće piruete. Iste te godine devetnaestogodišnja Peggy Fleming okitila se zlatnom medaljom u pojedinačnoj konkurenciji za žene na Zimskim olimpijskim igrama 1968. u francuskom Grenoblu. Iako je zlato mlade klizačice ostalo upamćeno kao jedina pobeda američkog olimpijskog tima na tim Igrama, nastup Peggy Fleming upisao se u istoriju i zbog njenog jedinstvenog kostima.

Naime, Doris Fleming, majka talentovane klizačice, za tu je posebnu priliku kreirala elegantnu mini-haljinu u nijansi chartreuse, u čast francuske regije i njenog posebnog biljnog likera koji od 1737. godine proizvode monasi u čuvenom manastiru u planinama Chartreuse. Osim specifične zelenkaste boje, kojom je Doris želela da pridobije simpatije francuske publike, kostim je bio jednostavan i čistih linija, bez volana, mrežastih tkanina i preteranog šljokičastog sjaja. Imao je, za to vreme, tipične duge rukave, a tek ponešto kristala na rukavima i okovratniku dodavalo je diskretan sjaj. Na njemu baš ništa nije bilo preterano. Mnogo godina kasnije Peggy se u jednom intervjuu u šali prisetila kako verovatno većina ljudi uopšte nije shvatila šta je njena posvećena majka želela da postigne bojom kostima. No čak i ako je taj detalj, koji je Doris tako minuciozno realizovala, prošao neprimećeno, čitava priča danas zvuči neverovatno. Sve kostime olimpijske američke šampionke dizajnirala je i izradila njena majka, i to ne bilo kako. Svojim senzibilitetom menjala je pravila i pomerala granice, odabrala je jednostavnu eleganciju koja pažnju usmerava na pokret, a ne na blještavilo ukrasa.

Maria Bogner

Iako su se još 1964. godine na Zimskim olimpijskim igrama u Insbruku skijaši spuštali snežnim padinama Patscherkofela u vunenim puloverima, tehnički naprednija skijaška odela počela su da se razvijaju više od decenije ranije. Sve je započelo sredinom tridesetih godina, kada je nemačka dizajnerka Maria Bogner kreirala parke za nemački skijaški tim, u kojem je tada bio i njen budući suprug Wilhelm Bogner. Početkom pedesetih godina brend Bogner značajno je porastao, a njihove šarene parke i izdržljive skijaške pantalone od gabardina u netipičnim, jarkim nijansama bile su ogroman uspeh.

Pravi preokret dogodio se 1951. godine. Predstavnik tekstilne kompanije Bianchini-Férier upoznao je tada porodicu Bogner s inovativnim materijalom pod nazivom Helanca, mešavinom vune i elastičnih, spiralno namotanih najlonskih vlakana koja su materijalu davala rastegljivost. Kako taj materijal transformisati u odevni predmet bio je poseban izazov, ali je Maria ipak pronašla rešenje, čime je označen početak tehnički naprednijih skijaških odela. Vodootporne pantalone bile su aerodinamične i pratile liniju tela, a brend Bogner izvozio ih je u SAD u 42 različite boje. Skiing Magazine proglasio je Bogner „majkom moderne skijaške odeće“, a pantalone, koje su se razlikovale od svega što je tada postojalo na tržištu, bile su toliko popularne da su se u njima niz skijaške padine spuštale i megazvezde poput Marilyn Monroe, Elizabeth Taylor i Jackie Kennedy. Iako je bilo potrebno još nekoliko godina da se odeća olimpijaca u potpunosti modernizuje, Maria Bogner postavila je kamen temeljac za današnja skijaška odela, učvrstivši ime Bogner na tržištu skijaške mode.

Jackie Kennedy u Bogner pantalonama u Gstaadu, januar 1966., Getty Images

Suzanne Chaffee

Da su skijaški spustovi spremni za brza, modernija i aerodinamična odela postalo je jasno 1968. godine. Američka olimpijka Suzanne Chaffee, i kapitenka američke ženske skijaške reprezentacije, važila je za favoritkinju u spustu na Zimskim olimpijskim igrama u Grenoblu. Iako joj tada nije pošlo za rukom da se popne na postolje i osvoji zlato, a trku je završila kao 28. i ubrzo potom se povukla sa skijaških staza, Chaffee je privukla pažnju svojim srebrnim, pripijenim kombinezonom. Premda nije opravdala svoju poziciju favoritkinje na ZOI, upravo se o njenom inovativnom odelu koje menja „pravila igre“ pričalo danima nakon trke. „Ipak sam dobila najveći publicitet posle Peggy Fleming“, rekla je Chaffee za Sports Illustrated 2001. godine. „Fashion saved my butt!“ Nakon Grenobla sportisti su počeli da traže nove načine kako da iskoriste skijaška odela u svoju korist i ugrabe poneku milisekundu prednosti. A Chaffee? Ona je zakoračila u svet modelinga.

Povezano: Najbolje olimpijske uniforme svih vremena

Katarina Witt

Do kasnih osamdesetih godina kostimi klizačica na ledu postajali su sve kraći, otkrivajući sve više. Šljokice, perje, šifon i perle bili su sasvim uobičajen deo klizačkih outfita, ali se na Zimskim olimpijskim igrama u kanadskom Calgaryju 1988. jedan pokazao kao posebno „kontroverzan“. Nemačka klizačica Katarina Witt, koja je u Calgaryju osvojila drugo olimpijsko zlato nakon Sarajeva 1984, izazvala je buru reakcija svojim plavim showgirl kostimom ukrašenim perjem. Suparnice su se navodno žalile da Witt, koja je dominirala ledom tokom osamdesetih, nosi toliko zavodljive kostime da se žiri ne može fokusirati na njeno izvođenje, a u javnosti su se mogle čuti i primedbe da je sporni kostim „previše teatralan i previše vruć za televiziju“. Skandalozni pernati bodi na kraju je doveo i do promene pravila oblačenja na ledu, koje je postalo poznato kao „Katarina pravilo“. Međunarodna klizačka federacija donela je tada odluku da kukovi, stomak i zadnjica klizačica moraju biti prekriveni, ne zabranjujući pritom perje, kristale i šljokice koje su s godinama postajale sve popularnije. Godine 1994, klizajući u programu inspirisanom Robinom Hoodom, Witt je izjavila: „Nosila sam kostim nalik Robin Hoodovom, muški kostim, jer ovog puta nisam želela da me optuže da zavodim sudije.“

Nancy Kerrigan i Vera Wang

Pre nego što je zakoračila na hirovite puteve modnog dizajna, Vera Wang bavila se umetničkim klizanjem. Od osme godine bila je posvećena svojoj klizačkoj karijeri, ali se sve preokrenulo kada se nije uspela kvalifikovati za Zimske olimpijske igre u Grenoblu 1968. godine. „Bila sam slomljena kada se nisam kvalifikovala za olimpijsku reprezentaciju“, izjavila je Wang, posvetivši se potom svojoj modnoj karijeri. Godine 1971. započela je svoj put kao urednica u američkom Vogueu, gde je ostala 17 godina, zatim je zanat brusila kod Ralpha Laurena, a 1990. otvorila je butik sa venčanicama koje je sama dizajnirala.

Strast prema umetničkom klizanju, međutim, nije nestala. Za Zimske olimpijske igre 1994. dizajnirala je blještavi kostim dugih rukava za američku klizačicu Nancy Kerrigan. Dok je Peggy Fleming osvajala medalje u kostimima koje joj je sašila majka, početkom devedesetih ta se praksa gotovo u potpunosti izgubila. Sa Nancy Kerrigan u Veri Wang i Suryom Bonaly, koja je 1992. nosila kostim s potpisom Christiana Lacroixa, postalo je sve popularnije da sportisti nose kostime poznatih modnih kuća. Iako je Wang najpoznatija po svom modnom carstvu čiji temelj čine bridal kreacije omiljene među zvezdama, slavna dizajnerka kreirala je bezbroj kostima za klizače na ledu koji su usledili nakon Kerrigan. Michelle Kwan, Evan Lysacek i Nathan Chen samo su neki od njih, a 2009. godine Wang je, zahvaljujući svom doprinosu sportu kroz kreiranje nezaboravnih klizačkih kostima, uvrštena u Kuću slavnih američkog umetničkog klizanja.

Povezano: Uniforme jedinstva, poleta i radosti na Zimskim Olimpijskim igrama u Sarajevu

Nancy Kerrigan na Zimskim olimpijskim igrama 1994. u Hamaru, Norveška. Getty Images

Surya Bonaly

Iako je od Zimskih olimpijskih igara 1998. u japanskom Naganu prošlo gotovo trideset godina, Surya Bonaly zauvek će ostati upamćena kao prva olimpijska klizačica koja je izvela salto unazad na jednoj nozi. Ali ono po čemu će je sportski krugovi i zaljubljenici u umetničko klizanje takođe dugo pamtiti jesu njeni osebujni kostimi kojima je pomerala granice sportskog odevanja na ledu. Trostruka svetska vicešampionka i petostruka evropska šampionka često se isticala nekonvencionalnim stilskim izborima, poput pripijenih kombinezona u jarkim bojama, dok su svi ostali nosili minijaturne haljine, ili raskošnih outfita sa šarenim perlama umesto uobičajenih šljokica i kristala. Kao jedna od retkih crnkinja u umetničkom klizanju devedesetih, Bonaly je svoj identitet ponosno isticala, nastojeći se dodatno istaći – kroz klizačke kostime koje joj je godinama izrađivala majka, frizuru, ali i stil klizanja koji je delovao kao neobična simbioza sa gimnastikom. Pred odlazak na Olimpijske igre 1992. u Albertvilleu kostime za Bonaly dizajnirao je Christian Lacroix, koji joj ih je tom prilikom poklonio.

Francuskinja Surya Bonaly tokom treninga u Halle Olympiqueu na Zimskim olimpijskim igrama u Albertvillu u Francuskoj 1992., Getty Images