Uniforme jedinstva, entuzijazma i radosti na Zimskim olimpijskim igrama u Sarajevu

„Jugoslavija, glavni grad Bosne i Hercegovine, Sarajevo 1984. godine biće domaćin Zimskih olimpijskih igara.“ To su bile reči kojima je sportski novinar Nikola Noka Bilić 18. maja 1978. godine prvi put u istoriji prekinuo program Radija Sarajevo, a vest je odeknula poput najlepše himne ispisane stihovima zajedništva, ponosa i vere u neko bolje sutra. Od tog trenutka, grad na Miljacki je počeo da živi za Olimpijadu.

Godinama pre nego što je baklja, poput štafete, prešla 2.289 kilometara širom Jugoslavije, a klizačica Sandra Dubravčić zapalila olimpijski plamen na stadionu Koševo, velika olimpijska priča počela je da piše svoje stranice obnovom ulica, izgradnjom sportskih i hotelskih kompleksa, novim putevima, aerodromima, pa čak i čitavim naseljima. Svaki delić Sarajeva disao je za dan kada će njegovim ulicama poteći svet, a kad je taj veliki datum, 8. februar 1984. godine, konačno dopuzao do kalendara, spektakl se raspleo u epskom maniru. Celo Sarajevo ujedinilo se da očisti svaki ugao, put i pločnik od gomile snega koji je dva dana pre zvaničnog početka Olimpijade prekrio ulice, ali je veliki dan, zahvaljujući zajedništvu, grad dočekao spreman. Otvaranje XIV Zimskih olimpijskih igara na stadionu Koševo pratilo je više od 60 000 Sarajlija i gostiju iz celog sveta i oko dve milijarde ljudi ispred televizijskih ekrana. Ali Zimske olimpijske igre u Sarajevu bile su mnogo više od sportskog događaja. Bile su simbol jedinstva, topline i poleta, dani ispunjeni nadom u bolje sutra. Od te davne 1984. prošle su pune četiri decenije, ali oni koji je pamte Olimpijade se i danas sećaju sa ponosom i dozom sete, a taktovi pesme „Lepo je bilo u Sarajevu“, koja je svirala na svečanoj ceremoniji zatvaranja, i dalje tiho odzvanjaju sećanjima.

Vizuelni identitet Igara, koji je od tada duboko upisan u kolektivnu svest, kreirali su mnogi – od nastavnika i studenata Akademije likovnih umetnosti u Sarajevu, preko slovenačkog slikara Jože Trobeca, koji je oživeo omiljenu maskotu Vučka, i arhitekte Miroslava Antonića, koji je osmislio zvanični logo u obliku stilizovane pahuljice, pa sve do dizajnerke Selme Zukić Popović, koja je potpisala dizajn uniformi. Upravo su uniforme učinile nepobedivo jedinstvo vidljivim na prvi pogled, a tokom Olimpijade nosili su ih svi, od bezbroj zaposlenih na takmičarskim terenima do onih u zatvorenim prostorima kao što su direktora, osoblja u press centru, hostesa… „Čitava priča je počela da se piše oko dve godine pre Igara kada me je pokojni profesor Mladen Kolobarić pitao da li bih kreirala uniforme za Olimpijadu„, priseća se Selma Zukić Popović, danas profesorka u srednjoj školi u jednom kanadskom gradiću. U to vreme, kao mlada modna dizajnerka, radila je u sarajevskoj tekstilnoj industriji Šik, a za svoje kolekcije je već dobila i nekoliko nagrada, uključujući i „Zlatnu Košutu“, koja je važila kao najveća nagrada za modne kreacije na području bivše Jugoslavije. „Kad mi je ponuđeno da radim za Olimpijadu, bila sam počastovana, ali i skeptična jer sama reč „uniforma“ nije motivacijska. Samo su vojnici, čuvari, policija i medicinsko osoblje nosili uniforme, a meni kao mladoj ambicioznoj dizajnerki na pameti je bila samo poslednja moda“, govori Zukić.

„Rad na uniformama imao je jako puno faza, a uglavnom su sve inicijative o podelama po grupama zaposlenih došle od Olimpijskog komiteta, sa kojim sam imala bezbroj sastanaka. U početku nisam znala odakle da počnem, pa sam nasumično nacrtala stotine skica i ideja; olovkom, tušem, bojama…“, objašnjava dodajući kako je promišljajući o dizajnu trebala da vodi računa o raznim faktorima, kao što su spoljnji uslovi poput hladnoće i snega, ali i estetska dopadljivost dizajna koji je morao da bude unifikovan. „Od velikog broja mojih skica, eliminisali smo mnoge. Ali na kraju, pronašla sam ravnotežu između sportskog, elegantnog, modernog i udobnog i smanjila kolekciju na osam osnovnih boja i modela. Uniforme su morale biti objedinjene tako da budu slične, a opet različite. Takođe je bilo potrebno razmišljati o proizvodnim i tehničkim mogućnostima izrade modela, jer nije isto šiti džempere i vetrovke“, priseća se. Kako je zvanični logo Olimpijskih igara bila narandžasta pahuljica, narandžasta je bila osnovni vodeći princip prilikom kreiranja uniformi, ali izazov je bio da se uskladi sa ostalim bojama. Zbog toga je Zukić blisko sarađivala sa timom grafičkog dizajna koji je neumorno tragao za nijansama koje bi vizuelno lepo upotpunile narandžastu, a njihova potraga se završila sa 16 boja koje bi se mogle koristiti za sve zvanične grafičke publikacije vezane za Olimpijadu. „Kreacije uniformi svela sam na osam boja, a modeli su uglavnom imali kombinacije dve boje“, govori. „Za proizvodnju odeće angažovali smo najbolje tekstilne firme širom bivše Jugoslavije. Trikotaža je proizvedena u slovenačkoj Rašici, a nešto u Foči u Bosni i Hercegovini, YASSA u Varaždinu je proizvela većinu odeće za sneg i takmičarske terene, konfekcija u sarajevskom Alhosu…“

Photo: arhiva Selme Zukić Popović/JU „Gradski Muzeji“ Sarajevo, Olimpijski muzej

Ali iako je njen rad morao da prati pregršt zvaničnih smernica, inspiraciju je pronašla u nečemu što nikada nije bilo napisano ni na jednom ugovoru ili papiru. „Najveća inspiracija bila je moja ljubav prema Sarajevu, gradu u kojem sam rođena i u kojem sam bila srećna; To je grad koji volim i na koji sam ponosna. Dala sam sve od sebe za uspeh Igara i želela sam da napravim što lepše uniforme za Sarajevo“, govori ne skrivajući emocije. „Bio je to veliki i odgovoran posao, trebalo je gotovo godinu dana od moje prve idejne skice do izvedbe prvog prototipa. Moj kreativni rad je završen mnogo pre nego što su Olimpijske igre zvanično počele. Uniformama sam dala novo značenje, a kombinacija modernosti, udobnosti, elegancije i jedinstvenog dizajna bila je razlog zašto su svi želeli da ih nose.“

Iako ju je život odveo preko okeana, hiljadama kilometara daleko od Sarajeva, a karijera skrenula nekim drugim putanjama, Selma Zukić Popović Olimpijade se i danas, četiri decenije kasnije, najviše seća po osećaju neponovljivog jedinstva. „Kad govorim o svom radu za Olimpijadu, uvek govorim „mi“. Koliko god smo radili u različitim oblastima, naš angažman je bio zajednički. Želeli smo da uspemo i nesebično smo podržavali i pomagali jedni drugima. Ta pozitivna energija i kreativna atmosfera dali su nam krila i ohrabrenje. Samo zajednički rad je mogao da donese tako uspešnu Olimpijadu“, zaključuje sa neskrivenom dozom sete. „Za mene, a i za mnoge druge, bio je to najlepši deo života.“