13 umetnika i umetnica koje sam otkrila u 2025.godini
Bojana JovanovićDecembar 30, 2025
Došao je sam kraj godine, a ja još uvek nisam sigurna kako da se osećam povodom nje, ali jedno znam, a to je da nije postojala godina koja mi je prošla brže od ove. Desilo se toliko stvari da sam se većinu vremena osećala kao na upaljenom ringišpilu na kojem mi je neko poklonio neograničen broj besplatnih vožnji, a kada zaželim da se dočepam tla ekipa u luna parku je nekim čudom uvek na puš-pauzi. I tako sam, zarobljena na nemilosrdnoj vrtešci života 2025.godine bila primorana da sve informacije pratim sa naglašenim čulima. Umetnost je nešto što je svakako veliki deo mog života i skoro pa sve se vrti oko neke forme umetnosti (izgleda da se u ovoj godini sve samo vrti, pun intended), ali čini mi se da sam u ovih 365 dana uspela da otkrijem najviše novih umetnika do sada, ili sam ih samo najviše zapamtila. Sve u svemu, moja galerija sa fotografijama na telefonu ispunjena je sa bezbroj screenshotova radova umetnika, na koje sam u besciljnom dooscrolovanju naišla ili fotografija koje sam na nekom putovanju ulovila u jednom od mnogobrojnih pohoda na muzeje, koji se prepliću sa ostalim dosadnim sadržajem mog svakodnevnog života. U nastavku vam donosim 13 umetnika koji do ove godine nisu postojali na mom radaru. Vežite se, vožnja počinje!
Povezano: Ako volite estetiku Wesa Andersona, ovi umetnici biće vaša sledeća opsesija
Female Pentimento, SAD
Female Pentimento, poznata i pod imenom Nathaniel, savremena je umetnica koja radi na preseku fotografije i digitalne obrade slike. Njena praksa zasniva se na manipulaciji postojećih fotografskih prizora, najčešće pejzaža i fragmenata tela, koje u postprodukciji suptilno izmešta iz zone prepoznatljivog. Umesto otvorene fikcije, njen rad ostaje ukorenjen u realnom, ali ga tiho destabilizuje, dovodeći u pitanje ideju fotografije kao objektivnog medija i pouzdanog svedoka stvarnosti. Ovo je jedna od umetnica koje sam otkrila relativno skoro, i čija me je estetika momentalno privukla. Upravo zato što verujem da su mediji poput fotografije i slikarstva u savremenoj umetnosti u velikoj meri iscrpljeni, čini mi se da samo kroz ovakvu vrstu izraza i poetike oni i dalje mogu imati smisla i ostati relevantni u današnjim umetničkim tokovima.
Francisco Trêpa, Portugal
Francisco Trêpa je savremeni portugalski umetnik čija se praksa primarno vezuje za skulpturu i keramiku. U svom radu često polazi od bioloških i ekoloških procesa, sa posebnim fokusom na parazitizam, simbiozu i odnose zavisnosti između organizama. Keramiku koristi kao materijal koji omogućava spor, gotovo organski proces nastajanja forme, pri čemu njegove skulpture često podsećaju na hibridna tela, izrasline ili strukture koje deluju kao da su u stalnoj transformaciji. Sa njegovim radom sam se prvi put susrela upravo kroz temu parazitizma, koja mi je jedna od omiljenih kao konceptualni okvir. Iako mi keramika kao medij nikada nije bila naročito bliska, umetnici poput Francisca Trepe uvek mi poprave dan. Njegov rad pokazuje kako određeni mediji mogu iznenada postati relevantni i lični onda kada su u službi ideja koje su nam bliske i jasno artikulisane.
Povezano: Keramika kao novo platno poznatog zagrebačkog slikara predstavljena u showroomu Trika
Delcy Morelos, Kolumbija
Delcy Morelos je kolumbijska umetnica rođena 1967. godine, poznata po monumentalnim prostornim instalacijama koje koristi kao sredstvo za razmišljanje o zemlji, telu, pamćenju i kolonijalnoj istoriji Latinske Amerike. Njena praksa često uključuje prirodne materijale poput zemlje, gline, cigle, začina i biljnih pigmenata, koje postavlja direktno u izložbeni prostor, stvarajući radove koji se ne samo gledaju, već i fizički doživljavaju kroz miris, teksturu i kretanje. Morelos je izlagala na najvažnijim međunarodnim manifestacijama i institucijama, uključujući Tate Modern i Venecijansko bijenale. Obožavam velike prostorne instalacije, ali kada to kažem, mislim veoma ozbiljno i sa strogim kriterijumima. Delcy Morelos ne samo da ih ispunjava, već ih svojim radovima i pomera. Njene instalacije imaju težinu, smisao i intenzitet koji prostor pretvaraju u posebno iskustvo.
Delcy Morelos – El espacio vientre, MUAC Museo Universitario Arte Contemporáneo
Sang Woo Kim, Južna Koreja
Sang Woo Kim je savremeni korejski umetnik čija se praksa kreće između skulpture, instalacije i vizuelnog pripovedanja. Njegovi radovi često koriste figuralne elemente, arhitektonske fragmente i precizno komponovane detalje kako bi izgradili scene koje deluju kao isečci iz filma ili zadržani kadrovi narativa koji nikada nije do kraja ispričan. Kim se bavi temama svakodnevice, intime i tihe psihološke napetosti, oslanjajući se na atmosferu i ritam, više nego na eksplicitnu priču. Njegove radove sam prvi put videla na Milano Art Weeku, i to u jednom malom, pomalo zabačenom delu prostora koji je zauzimala jedna švajcarska galerija. Među hiljadama radova, upravo su se njegovi izdvojili i momentalno mi zapali za oko. Sang Woo Kim kroz detalje i gotovo filmske scene gradi narative koji se polako otvaraju posmatraču, ostavljajući prostor za lično čitanje i zadržavanje.
Bertozzi & Casoni, Italija
Giampaolo Bertozzi i Stefano Dal Monte Casoni su italijanski umetnici koji od 1980-ih rade kao autorski duo pod imenom Bertozzi & Casoni. Njihova praksa vezana je za hiperrealističku keramiku, kroz koju stvaraju kompleksne skulpturalne kompozicije prepune detalja. Najčešće se bave motivima hrane, otpada, mrtvih priroda i predmeta svakodnevne potrošnje, koristeći ih kao polje za razmišljanje o prolaznosti, smrti, hiperprodukciji i savremenom društvu obilja. Iako tehnički izuzetno precizni, njihovi radovi nose snažnu kritičku i simboličku dimenziju. Njihove radove sam takođe prvi put videla na Milano Art Weeku i ostavili su snažan utisak. Tematika hrane, propadljivosti i hiper-konzumerizma nešto je što me poslednjih godina posebno zanima, kako u teoriji, tako i u umetničkim praksama, a Bertozzi & Casoni uspevaju da te teme spoje u radove koji su istovremeno zavodljivi i duboko uznemirujući.
Povezano: Umetnice iz regiona otkrivaju na koje sve načine keramika deluje terapeutski
@bertozziecasoni
Katharine Bradford, SAD
Katherine Bradford je američka slikarka rođena 1942. godine u Njujorku. Njena praksa vezana je za figurativno slikarstvo, ali lišeno klasične naracije i realistične preciznosti. Često slika usamljene plivače, brodove, figure u pokretu ili lebdeće u neodređenom prostoru, koristeći jarke boje, ravne površine i svesno pojednostavljene forme. Njeni radovi izlagani su u institucijama poput MoMA i Whitney Museum, a bila je učesnica Whitney Biennala 2014. godine. Da bi slikarstvo na mene ostavilo trag, mora da funkcioniše kao vremenska prilika. Kao kiša koja me natopi, kao magla zbog koje ne vidim dalje, ili kao vetar koji oduva sve suvišno. Savremeno slikarstvo za mene mora da bude van samog medija. Videla sam uživo samo jednu sliku Katherine Bradford, ali to je bilo dovoljno da prepoznam nešto divlje i snažno atmosfersko u njenom radu.
Katherine Bradford, In The Lake, 2023, acrylic on canvas, 80 x 136 inches
Pierre Bonnard, Francuska
Pierre Bonnard je francuski slikar rođen 1867. godine, jedan od ključnih predstavnika post-impresionizma i član grupe Les Nabis. Njegov rad je obeležen intimnim prizorima iz svakodnevnog života, enterijerima, aktovima, pejzažima i snažnim, često nekonvencionalnim koloritom. Bonnard je slikao po sećanju, a ne direktno prema motivu, što njegovim radovima daje specifičnu atmosferu pomerenog vremena i subjektivne percepcije. Posebno mesto u njegovom opusu zauzimaju životinje, naročito mačke, koje se pojavljuju kao ravnopravni akteri scene, sa jasnim karakterom i prisustvom.
Volim da otkrivam umetnike unutar već kanonizovanih pravaca poput impresionizma i post-impresionizma, posebno jer to nije moje usko polje interesovanja. Bonnarda sam upoznala kroz radove koje sam videla u Parizu, a njegov način na koji slika životinje, posebno meni najdraže mačke, svrstao ga je među moje omiljene slikare s kraja 19. veka.
Pierre Bonnard, Getty images
Kader Attia, Alžir, Francuska
Kader Attia je francusko-alžirski umetnik rođen 1970. godine, čija se praksa kreće između instalacije, skulpture, videa i istraživačkog rada. Centralna tema njegovog opusa je pojam reparacije, kroz koji promišlja kolonijalnu istoriju, traumu, identitet i odnose između Zapada i nezapadnih kultura. Attia često povezuje tradicionalne zanatske tehnike, arhivske materijale i savremene umetničke forme, insistirajući na vidljivosti ožiljaka, lomova i nesavršenosti kao nosilaca značenja. Dobitnik je Marcel Duchamp Prize, a izlagao je u institucijama poput Centre Pompidou i Tate Modern. Njegova umetnost koketira sa tradicionalnim principima i izrazito savremenim pristupima, što mi je delovalo kao snažno osveženje. Radove sam videla u Sevilji i ta postavka me je pratila čitav dan. Dugo nakon izlaska iz prostora razmišljala sam o njegovim radovima, o načinu na koji ostaju prisutni i traže da im se konstantno vraćaš.
Povezano: U Parizu traje izložba na kojoj izlaže i jedna od najdražih mi mladih fotografkinja
Mika Rottenberg, Brazil
Mika Rottenberg je savremena umetnica rođena 1976. godine u Buenos Airesu, odrasla u Izraelu, a danas živi i radi u Njujorku. Njena praksa obuhvata video, instalaciju i skulpturu, a fokusirana je na apsurdne, često klaustrofobične sisteme rada, proizvodnje i cirkulacije dobara. U svojim filmovima gradi nadrealne scenografije u kojima ljudska tela, industrijski procesi i fantastični mehanizmi funkcionišu kao metafore savremenog kapitalizma, eksploatacije i viška. Izlagala je u institucijama poput MoMA, Tate Modern i na Venecijanskom bijenalu. Iskreno, još uvek nisam sigurna šta mislim o njenom radu. Ne znam da li mi se dopada, da li me samo zbunjuje ili vizuelno preopterećuje. Ali znam da je završila na ovoj listi. Njeno ime mi se nedeljama vrtelo po glavi nakon što sam njene radove videla na TikToku, sve dok ih nisam stavila u širi kontekst i shvatila da ta nelagoda možda i jeste poenta.
Povezano: Sreli smo se sa brazilskom zvezdom Oktobarskog salona i otkrili kako spasiti ljubav
Ramon Casas, Španija
Ramon Casas bio je katalonski slikar i grafičar, rođen 1866. godine u Barseloni, jedan od ključnih predstavnika modernizma u Kataloniji. Njegov rad obuhvata portrete, scene iz urbanog života, prikaze kafea, pozorišta i društvene elite s kraja 19. i početka 20. veka. Casas je bio blisko povezan sa umetničkim krugom oko Els Quatre Gats, zajedno sa Santiago Rusiñolom i mladim Pablom Picassom. Stil mu karakterišu jasna linija, suzdržana paleta i snažan fokus na psihologiju portreta, kao i uticaji impresionizma i secesije. On je jedan od onih umetnika za koje nisam znala, iako sam studirala istoriju umetnosti. Ali to je okej. Ne možemo sve da znamo, niti treba. Upravo ta prazna mesta čine prostor za nova otkrića, a bez njih ni ovaj tekst ne bi imao razlog da postoji.
Tired, Ramon Casas, 1895-1900
Karin Hosono, Japan
Karin Hosono je japanska umetnica čiji rad kombinuje slikarstvo, ilustraciju i grafiku, sa jakim fokusom na svakodnevne scene i intimne prizore u kojima često centralno mesto zauzimaju životinje, naročito mačke (očigledno je su mačke ono što mi je ove godine najviše privlačilo pažnju). Njene slike odišu suptilnom narativnom energijom, kombinovanjem detalja i minimalizma, stvarajući atmosferu koja je i lična i univerzalna. Radovi Hosono su prepoznatljivi po modernom senzibilitetu, čistim linijama i pažljivoj kompoziciji boja, što ih čini savremenim i vizuelno privlačnim. Prvo što sam pomislila kada sam naišla na jednu od njenih slika bilo je “Apsolutno želim jednu od ovih slika kod sebe kući”. Iako su mačke glavni akteri, što možda dodatno pojačava moju fascinaciju, u njenim radovima ima nečeg izuzetno savremenog i neposrednog. Svaka slika deluje kao da kombinuje intimnost i poetiku savremenog života, a istovremeno poseduje snagu koja je retko viđena u tako jednostavnim, ali precizno komponovanim scenama.
Nnena Kalu, Velika Britanija
Nnena Kalu je britanska umetnica rođena 1966. u Glasgowu, koja je ove godine osvojila prestižnu Turner Prize, jednu od najvažnijih nagrada u savremenoj umetnosti, i time postala prva umetnica sa autizmom koja je dobila ovo priznanje. Kalu radi sa svakodnevnim i recikliranim materijalima poput tkanina, plastike, papira, vrpci i VHS traka, koje strpljivo umotava, slojevito obrađuje i pretvara u velike, kokonske, viseće skulpture pune boje i teksture. Osim toga pravi i apstraktne crteže sa vrtložnim, ritmičkim linijama, koje su deo njenog prepoznatljivog vizuelnog jezika. Njeno stvaralaštvo je dugo podržavano kroz ActionSpace, umetnički studio u Londonu koji radi sa umetnicima sa različitim sposobnostima, i gde je Kalu razvijala svoj rad decenijama. Ovo priznanje smatram važnim trenutkom u savremenoj umetnosti jer pokazuje kako su marginalizovani glasovi i različiti načini percepcije i izraza vredni i relevantni za širu umetničku scenu.
Povezano: Ko je umetnica koja je osvojila prestižnu Turner Prize nagradu?
Photo: Action space
VOGUE RECOMMENDS
