Najiščekivaniji film meseca je propustio da bude kritika društva opsednutog izgledom

Kada je 2005. godine izašao roman Uglies, provođenje vremena “u digitalnom svetu”, svodilo mi se na pažljivo upisivanje nota za novi kul ringtone kako ne bih upisala 8e#d2 umesto 8e#f2 i time melodiju napravila neprepoznatljivomPon de Replay Rihanne, ali i intenzivna promišljanja o tome ko će biti počašćen pozicijom u mojih top osam najboljih prijatelja na MySpaceu. Tek par godina kasnije na Facebooku sramežljivo pokeuem ljude koje sam upoznala na netu i besramno pišem interne šale caps lockom na zidu najbližnih prijatelja.

Danas shvatam da je nepostojanje digitalne alternativne stvarnosti, više-manje razlog zašto me knjiga nije previše privlačila kao tinejdžerku. Radnja o distopijskoj budućnosti u kojoj je društvo opednuto lepotom i estetskim operacijama i gdje se ljudi dele na ružne, to jest, pre operacija, i lepe, to jest, nakon operacija, bila mi je predaleka. Ali da li mi je palo na pamet da će se taj bestseller Scotta Westerfelda sigurno ekranizovati, jeste.

Knjiga nas vodi u budućnost gde „lep“ nije samo pridev, već hirurška destinacija. Tally Youngblood (glumi je Joey King), živahna tinejdžerka koja čezne za povezivanjem, živi u svetu gde se šesnaesti rođendan ne obeležava tortom i svećicama, već odlaskom pod nož. Svaki građanin prolazi obavezni postupak koji ih pretvara u njihovu “idealnu” verziju. To je ritual odrastanja, ceremonija jednako formalna kao i na primer bar micva, ali prožeta uznemirujućom orwellovskom atmosferom.

Generacije tinejdžera, poput Tally, indoktrinirane su sledećom pričom: kolaps društva i same planete uzrokovan je jazom između „lepih“ i „ružnih“. U ovom “novom i poboljšanom” svetu, uniformisanost je zakon, a biljno čudo-gorivo rešilo je sve energetske probleme. Iz razloga koje neću otkriti u slučaju da niste još pročitali roman ili pogledali film, Tally kreće u potragu za prijateljem Perisom (Chase Stokes), koji je već prešao na „lepu“ stranu, istovremeno skidajući sjajnu fasadu ove navodne utopije, otkrivajući uznemirujuću istinu ispod površine.

Sada kad je ekranizovan i stigao na Netflix, gde već par dana drži broj 1 na listi najgledanijih filmova, količinu uzbuđenja oko njegova dolaska zamenila je jednaka količina razočarenja.

U današnjem svetu prepunom filtera, stalnog pritiska da se prilagodimo nerealnim standardima i gde već vlada AI-generirana lepota, radnja deluje izlizano bez vidljivog pokušaja da se prilagodi vremenu. Uz to, pomalo je smešno da Joey King i Chase Stokes ne bi bili proglašeni lepima, pa i pomalo čudno što su uobičajeni beauty standardi odbačeni poput jučerašnjeg filtra. Zanemarimo i to da se ova adaptacija nekad revolucionarnog romana Scotta Westerfelda uveliko oslanja na CGI, stvarajući svet koji više podseća na videoigricu nego na distopijsku budućnost, što je šteta, jer ‘Lepi’, sa svojim umetnutim savršenstvom i praznim pogledima opisanim u knjizi, lako mogu biti izvučeni s Instagram profila influencera.

Ono što najviše svrbi jeste to što je film uspeo da promaši prenošenje poruku knjige na nivou Blake Lively naThis Ends With Us press turneji.

„Uglies“ pokušava da uhvati buntovnički duh i čežnju za autentičnošću koja definiše najbolje od fikcije za tinejdžere, ali u tome ne uspeva. Adaptacija maestralno posrće u površnu osrednjost. Iako se glumci trude da izvuku najbolje što mogu s onim što su dobili, film ostavlja gorak ukus propuštene prilike. Važna poruka knjige o unutarnjoj lepoti u svijetu opsednutom fizičkim izgledom, utopila se u predvidljivom zapletu, osrednjim vizualima i jednodimenzionalnim likovima. I to u zadnjoj etapi društva da poruka romana zaživi kao važna društvena kritika u SF obliku, a ne u formi dokumentarnog filma. Kakva šteta. Srećom, Substance sa sjajnom Demi Moore je ispunio zadatak.