Ugledna autorka Leïla Slimani o svojoj ulozi u ceremoniji otvaranja Olimpijskih igara

Cenjena spisateljica i novinarka Leïla Slimani, koja je 2016. godine nagrađena prestižnom nagradom Prix Goncourt za svoj uzbudljiv roman o smrtonosnoj dadilji „Chanson douce“, pozvana je da bude koautorka spektakla otvaranja Olimpijskih igara u Parizu 2024.

Ugledna francusko-marokanska autorka je zajedno sa istoričarom Patrickom Boucheronom i televizijskom scenaristicom Fanny Herrero u procesu priprema sarađivala gotovo godinu dana, a taj proces uključivao je duge Zoom sastanke, ponoćne telefonske pozive i putovanja u Pariz na tajne susrete uz Seinu, gde se i odvio ovaj kolosalni događaj.

View this post on Instagram

A post shared by The Olympic Games (@olympics)

Više od 100 šefova država i vlada bilo je prisutno na ceremoniji, a oko 300.000 gledalaca pratilo je događaj uživo, duž reke. Ploveća povorka uključivala je oko stotinu brodova sa oko 10.500 sportista. Plovila je duž šest kilometara i prolazila pored znamenitosti kao što su Notre Dame i Louvre. „Nisam bila u Parizu, gledala sam izdaleka,“ kaže ona. „U svakom slučaju, ne volim gužve, pa nisam želela da gledam uživo.“

Više od svega, Slimani je uoči ceremonije bila uzbuđena, kaže, „poput deteta pre Božića“, a smatra da je slično bilo i gledaocima jesecima je Seina bila globalno žarište razgovora o Olimpijskim igrama: koliko je prljava, hoće li se gradonačelnica usuditi da zapliva u njoj (jeste, usudila se), hoće li podmornica izroniti iz njenih voda tokom ceremonije. Sada kada znamo kakav su nam spektakl priredili, iščekivanje ljudi širom sveta bilo je opravdano.

Iako Slimani tokom intervjua i uoči otvorenja nije mogla da otkrije previše, objasnila je vodeće načelo kojem su se ona, Boucheron i Herrero često vraćali tokom razvoja koncepta predstave sa umetničkim direktorom Thomasom Jollyjem. „Filozofija Olimpijskih igara je da nismo definisani našom nacionalnošću ili bojom kože, već činjenicom da smo ljudska bića koja dele mesto, živeći na istoj zemlji u isto vreme,“ kaže ona. „Bilo je izuzetno teško izgraditi ceremoniju na toj ideji jer je mogla da izgleda vrlo naivno i prilično detinjasto, ali takođe je jako lepo da taj ideal postoji. Pokušali smo stoga da budemo naivni i izgradimo nešto na toj ideji univerzalnosti.“

Ovaj događaj visokog profila došao je usred turbulentne i promenjive političke atmosfere u zemlji. Na vanrednim izborima održanim ranije ovog leta, uspon francuske krajnje desnice na poziciju na kraju je sprečila leva koalicija. Kada se francusko-malijska R&B pevačica Aya Nakamura – najslušanija umetnica francuskog govornog područja na internetu – suočila sa talasom rasističkih napada konzervativaca nakon što su počele da kruže glasine o njenom učestvovanju na ceremoniji otvaranja, postalo je jasno koliku moć ima ovaj događaj i zašto je važno njime poslati „poruku“. Prema Slimani, bilo je nemoguće ne učiniti to. „Od samog početka pisanja ceremonije znali smo da je to takođe pitanje meke moći – da će ono što ćemo izraziti, način na koji ćemo opisati francuski identitet, opisati Francusku, imati politički uticaj,“ kaže ona.

View this post on Instagram

A post shared by The Olympic Games (@olympics)

U nastavku, autorka nam daje behind-the-scene pogled na to kako se ceremonija pripremala.

Ovo je prvi put da se ceremonija otvaranja Olimpijskih igara održala izvan arene, i to na reci. Ljudi su jedva čekali da vide kako će se to odviti.

Ono čemu su svedočili bilo je apsolutno jedinstveno i vrlo sam ponosna na to ne samo zato što sam radila na tome, već i zato što sam vrlo ponosna na francuske ljude, na frankofonsku zajednicu i na ono šta ćemo ponuditi čovečanstvu jer je toliko ljudi gledalo ovu ceremoniju u isto vreme, u istom trenutku.

Preko milijardu njih, prema zvaničnoj web stranici Olimpijskih igara u Parizu 2024.! Kako ste vi i vaši koautori pristupili u kreiranju narativa u ovako velikim razmerama?

Odlučili smo zaista da imamo viziju koju ćemo podeliti sa javnošću. Želeli smo da bude što inkluzivnija, što otvorenija, što raznolikija, da vidimo različita tela, različite boje, različite vizije Francuske. Klišeje, ali i ono što je iza klišeja; vridnosti Francuske, ali i kako su te vrednosti ponekad bile manipulisane. Tako smo pokušali da imamo vrlo složenu i nijansiranu, ali i veselu i raznobojnu ceremoniju.

Vaš rad nije baš poznat po tome što je veseo. Da li vam je bilo teško da napravite taj tonski pomak?

Velika razlika bila je u tome što nisam bila sama. Možda kada sam sama pišem više o introspekciji i o tami, o sopstvenim noćnim morama, ali kada ste sa drugim ljudima i pišete sa njima pod uticajem ste tog entuzijazma i ideje da dajete nešto veliko ljudima, u vrlo ste drugačijem stanju uma. Bila sam vrlo počastvovana i srećna što sam izabrana za ovo.

To je, naravno, čast i ogromna odgovornost.

U početku sam pokušavala da ne razmišljam o pritisku, o tome koliko je to veliko. Bila sam poput veoma srećnog deteta koje je izabrano da organizuje veliku zabavu sa prijateljima, i pokušala sam da razmišljam na taj način. Nisam želela da me slomi pritisak. Želela sam da se osećam slobodno, želela sam da zamišljam stvari što je moguće veće, i mislim da je bilo isto i sa mojim prijateljima.

Vaši prijatelji su vaši koautori, Patrick Boucheron i Fanny Herrero. Da li ste uvek bili na istoj strani, sa istim vizijama?

Od početka smo se svi složili oko atmosfere koju smo želeli da kreiramo. I kada sam rekla da smo se odlučili za slavlje i veselje, to ne znači da nismo hteli da zagrebemo u tamu. Hteli smo da dodamo i i malo tame, neku teskobu, da se odmaknemo od naivnosti. Nije reč samo o radosti i bojama i francuskom cancanu… Želeli smo da budemo ogledalo sveta u kojem živimo jer znamo koliko su teška vremena.

Kojem delu ste se najviše radovali?

Veoma sam uzbuđena zbog toga kako smo predstavili ženstvenost, sestrinstvo, žene i koliko su žene bile važne u francuskoj istoriji. Ja sam veoma, veoma ponosna i uzbuđena zbog toga. Sve je kreirano kao vrlo ženstvena ceremonija.

Kao jedini arapski glas u ovom tročlanom spisateljskom timu, da li ste osećali pritisak da progovorite o kontroverzama oko prava marginalizovanih grupa koje učestvuju u takmičenju, primer je zabrana francuskim sportistkinjama da nose hidžab?

Da, naravno. Ne pritisak, ali tokom cijelog procesa pokušavala sam da budem ona koja je postavila ta pitanja i koja je uvek pokušavala da podseti svoje prijatelje na to. Kada smo pisali scene, vrlo često bih rekla: „Ne zaboravite na imigraciju, ne zaboravite da neki ljudi nemaju isto gledište, nemaju istu sudbinu, nemaju isto mesto u francuskom društvu.“ Tako sam pokušavala da budem ona koja je remetila razgovor da ih podsetim na to. Ali mislim da na kraju dana ono što je važno nije obraćati se jednoj zajednici. Ovo je predstava koja bi se trebala da se obraća čovečanstvu, ljudskim bićima.

Ceremonija nije bila posvećena veličini i slavi zemlje domaćina.

Da li možete da zamislite nešto takvo od zemlje koja se vrlo često smatra arogantnom? Bilo bi zaista smešno napraviti takvu ceremoniju i takvu predstavu za zemlju poput Francuske. Na neki način, bili smo prisiljeni da pokušamo da ne kažemo ono što su ljudi očekivali od nas: „Francuska je najbolja, Francuska je najlepša, Francuska ima najzanimljiviju istoriju, Francuska ovo, Francuska ono…“ Ljudi bi nam se rugali i bili bi u pravu, tako da smo znali da moramo biti vrlo oprezni ss tim, i da ne uradimo nešto previše patriotsko ili prearogantno. Bili smo primorani da imamo određeni smisao za humor.

Ovaj intervju je uređen zbog dužine.

vogue.me