Bili smo na savremenoj operi koja je Sarajevo ostavila bez daha

Živimo u vremenu i svetu u kom postoji zazor da se govori o teškim bolestima, živimo u vremenu i svetu gde se žaljenje na život prepoznaje isključivo kao slabost, živimo u vremenu i svetu gde se od bavljenja gubitkom zazire, a preko gubitka prosto prelazi. Tuzi se ne pušta da uradi svoje. Kamerna opera „Tri boje cvekle” za vokalno-instrumentalni ansambl, elektroniku i kućne aparate kako stoji u njenom podnaslovu  koja je postavljena u  Sarajevskom ratnom teatru (SARTR) govori o bolesti, gubitku i tuzi koja traži svoje mesto. Govori o tome da je potrebno izraziti tugu da bi se moglo putovati dalje u ovim našim životima koji brođu brzo kao san. Dramaturškinja Nejra Babić-Halvadžija je napisala libreto i pokazala ga direktorici Maji Salkić koja je predložila da operu (po prvi put se u SARTR-u postavlja opera) režira i komponuje Irena Popović Dragović.

Opera „Tri boje cvekle” predstavlja duboku i emotivnu refleksiju o gubitku i njegovim posledicama na ljudski život. U svetu savremene dramske umetnosti, ovo delo, koje je napisala Nejra Babić i režirala Irena Popović, pokreće važne teme o identitetu, patnji i oslobađanju, kroz koje se javlja potreba da se gubitak artikuliše i razume. Kroz ovaj operni format, umetnice su stvorile prostor za introspekciju i dijalog o emotivnom bolu. Nakon premijere, razgovarala sam sa obema, i Nejra pre svega naglašava da je pisanje libreta bio proces kroz koji je pokušala da oslobodi bol koji je nosila četiri godine nakon smrti svoje majke. U početku, nije bila svesna dubine procesa koji će proći. Njeno pisanje, koje je proizišlo iz duboke lične boli, postalo je način za osnaživanje ne samo nje same već i svih onih koji su se suočili sa osećanjem gubitka. Kroz zajednički rad sa Irenom, kaže da je doživela oslobođenje, prepoznajući koliko umetnički izraz moćan alat u procesu lečenja.

Ova opera se bavi temama koje nose u sebi težinu sveta, poput gubitka i smrti kroz bolest. „Tri boje cvekle” lišene su patetike, ali otvaraju prostor boli. Nakon predstave uočavam da je mogućnost artikulacije tuge kroz stvaranje privilegija. „Razgovarala sam sa Irenom”, kaže Nejra, na tu konstataciju, „šta je poruka predstave, mada zaista mislim da je ono što neko ponese sa predstave poruka. Poruka je onoliko koliko je publike, ali meni je bio cilj da posle ove predstave kažu: danas više ne moram. Mislim da mlade generacije žena izlaze iz tog obrasca moranja.  Generacijama je u ženama ukorenjeno da one moraju. Ne zavisi od obrazovanja, vrlo je ukorenjeno i rasprostranjeno to stanovište. Ako se neko prepozna i kaže: od danas više ne moram, to je važno. Patern po kojem se ponašamo je da ne tražimo pomoć, a to nije dobro, trebamo dozvoliti pomoć i sebe pustiti na miru.”  Irena Popović, rediteljka i kompozitorka, se nadovezuje na Nejrine reči i ističe kako je izbor forme opere bio ključan jer omogućava umetnicima da se distanciraju od boli dok je istovremeno prikazuju. „Najteže je suočiti se sa temom smrti kroz bolest, a pogotovo tako nešto postaviti na sceni, mislim da svi od toga beže, jer koja sredstva koristiš da nešto pokažeš? Zato je odabir operne forme ključ, jer kroz operu možeš mnoge stvari da postaviš, a da imaš distancu. Majin poziv je bio da radim operu, a najteže je bilo da se napravi mera. Susret glumačkog glasa sa školovanim glasom, to je nešto posebno – glumci koji pevaju operu.”

U predstavi pevaju i glumci i operski pevači. Njena vizija o spoju glumačkog i operskog glasa dodatno usložnjava emotivnu dinamiku izvođenja ( u predstavi igraju Ana Mia Karić, Emina Muftić, Amila Ravkić, Sanjin Arnautović, Hana Zrno, Matea Mavrak, Lidija Kordić,  Alen Konjicija, Sara Seksan, Nikolina Vujić, a učestvuje i kamerni ansambl Blender). Popović je vremenom razvila proces koji omogućava izvođačima da se pomere izvan svojih zona komfora i stvore novi kvalitet koji proizlazi iz njihovog zajedničkog izraza.

Jelena Novak, dramaturškinja zvuka na predstavi, dodaje još jednu dimenziju ovom emocionalnom putovanju. Kroz angažovanje na muzici, ona i Irena su se bavile izazovima stvaranja dela koje bi bilo veličanstveno i iskreno. „Tekst je težak”, primećuje Jelena Novak, „Govori o nenadoknadivom gubitku. Inicijalni Irenin i moj razgovor je bio da se napravi nešto veličanstveno, jer se svi susrećemo sa tim kako napraviti nešto nakon takvog gubitka. Mislim da je Irena to vodila vrlo spretno kroz muziku… Taj tekst je pisan u stihu i bez likova, kroz proces tekst je ogoljivan, dolazili smo do slika koje bi mogle biti najupečatljivije.”  Njihova interdisciplinarna saradnja omogućila je zadržavanje emocionalne distance, dovodeći u igru citate iz različitih muzičkih tradicija, što je dodatno obogatio narativ opere. Kroz operu „Tri boje cvekle” provlači se snažna poruka o potrebi za iskrenošću i otvorenošću prema sopstvenim osećanjima. Nejra Babić će u razgovoru nakon predstave reći da joj nije bio cilj da potakne žene da idu na redovne preglede, nego da osveste da ne moraju ništa i da je u redu da prihvate pomoć kad im je potrebna. U tom smislu, opera postaje alat za komunikaciju i povezivanje, nudeći publici mesto gde se mogu suočiti s vlastitim strahovima i gubicima.

Jedna od ključnih poruka ove opere je upravo to – oslobađanje od prevelikih očekivanja i pritisaka društva, pre svega iz pozicije žene. Kroz proces stvaranja, umetnice su se suočavale s vlastitim demonima, ali su i otvorile prostor za dijalog o univerzalnim pitanjima. Opera „Tri boje cvekle” otvara i važnu diskusiju o rodnim normama i očekivanjima koja su često postavljena pred žene, deluje kao katalizator za promene u tradicionalnim obrascima razmišljanja. U toj potrazi za identitetom i slobodom, ova opera ispituje granice između umetnosti i života, izazivajući nas da razmislimo o sopstvenim iskustvima.

U tom kontekstu, ona ne samo da istražuje bolnu temu, već je i prostor koji slavi ljudsku izdržljivost, kreativnost i sposobnost za promenu. „Tri boje cvekle“ postaje delo koje ne samo da podstiče razmišljanje, već poziva na akciju i osnaživanje. Između glasova u ansamblu, prožimaju se poruke solidarnosti i snage, stvarajući prostor za nove mogućnosti u razumevanju i izražavanju gubitka. Živimo u civilizaciji u kojoj se od bolesti beži, tema gubitka i odnosa prema njemu je zabranjena tema, naposletku kapitalizam besomučno zahteva od nas da sami kreiramo svoju sreću, samilost se prećutkuje, kao da nije potrebna. A sreća, ta varljiva kategorija ili možda tačnije zadovoljstvo koje pruža smisao moguće je samo kroz odnos sa Drugim, u nišama koje stvaramo. Sve vreme sam se gledajući operu branila, učestvujući iz publike u njoj sam bila u gardu, koji je ipak, na moju sreću, popustio, suočivši me sa sopstvenim strahovima, a takva suočenja su uvek dragocena. Tako da mogu da putujem dalje.