"Mi nismo pretnja nikome, mi smo poslednji faktor koji svet može da izbaci iz koloseka"

Inflacija, zbog koje već dve godine svi „zatežemo kaiš”, kao i uvek, najsnažnije puca preko leđa onih koji su najmanje privilegovani, gde su najčešće osobe koje pripadaju nekoj ili više marginalizovanih grupa. LGBT+ zajednica, kao jedna od takvih manjinskih grupa, unutar sebe ima manjinsku grupu, koja se u ovom društvu nalazi u posebno nepovoljnom položaju. I dok konzervativne desničarske struje podmeću u javnost zapaljive rasprave o transrodnim ženama u sportu i bave se time u koji će toalet ići transrodne osobe, u stvarnosti se trans osobe, pogotovo na Balkanu, suočavaju sa osnovnim egzistencijalnim pitanjima – kako preživeti, šta jesti i gde spavati. Ova su pitanja, naravno, u neraskidivoj vezi sa mogućnostima za pronalazak posla i preprekama koje pred trans osobe društvo na tom putu postavlja. 

Pronalazak posla koji je dovoljno plaćen da pokrije osnovne životne troškove, sa prijavljenim punim iznosom plate, da ne bude na crno i da bude sa ugovorom o radu i sa penzionim, pa još i da osobu koja ga radi ispunjava, raduje i da pruža prostor za lični razvoj i napredak jeste – minimum koji posao treba da ispuni, i ne bi trebalo da se zadovoljimo ničim manjim. U stvarnom svetu, na stvarnom Balkanu, naučili smo da budemo srećni kad imamo bilo kakav posao, a pored njega radimo još jedan ili dva da vežemo kraj s krajem i, kad nas pitaju kako nam je, kažemo: „Ćuti, dobro je!” i „Evo, borba je!” jer „može i gore”. I može! Ako ste, na primer, transrodna osoba, mogućnosti za pronalazak posla su još manje, a time i strah od gubljenja posla veći, zbog čega su trans osobe spremnije da rade za male plate, u lošim uslovima, na crno, da rade prekovremeno bez nadoknade, da trpe diskriminaciju na radnom mestu.

Sonja Sajzor

Ali zašto je transrodnim osobama teško da pronađu posao? Neke od razloga je verovatno lako naslutiti. U saradnji sa trans aktivistkinjom Sonjom Sajzor, portal Zoomer objavio je nedavno zanimljivo istraživanje o diskriminaciji transrodnih osoba u Srbiji na tržištu rada, koje daje nekoliko različitih odgovora na ovo pitanje. 

Na primer, jedan od razloga zbog kojih trans osobe teže pronalaze posao je svesno izbegavanje poslova koji zahtevaju kontakt sa velikim brojem ljudi. Rad u ugostiteljstvu, knjižari ili tržnom centru, na primer, kako navodi Zoomerovo istraživanje, za trans osobu često znači veliki broj mušterija, od kojih se mnoge mršte, negoduju, imaju neprikladne komentare i tretiraju osobu drugačije od njenih cisrodnih kolega. Ukratko – niz neprijatnosti koje imaju potencijal da eskaliraju. Sonja Sajzor u Zoomerovom tekstu navodi lični primer, gde je, dok je radila kao konobarica, doživela teško fizičko nasilje od momka koji je sedeo za šankom. Kada sam konobarisala za Noć veštica 2015. godine, došla sam maskirana kao Džesika Rebit i jedan dečko koji je došao za šank me je video, posmatrao celo veče preteći, a u jednom momentu, kada sam izašla do toaleta, on me je pratio, uhvatio me je, ispesničio me i polomio mi je rebro.

Ukratko, zaključuje Zoomer, mnoge trans osobe će izbegavati poslove koji podrazumevaju rad u velikom timu ili stalni kontakt sa ljudima jer, sa što većim brojem ljudi dolaze u kontakt, to su veće šanse da će naići na diskriminaciju i neadekvatno ophođenje. Espi Tomičić, dramaturg, pisac i trans aktivista iz Hrvatske, kaže da, iako sada radi u nevladinom sektoru i na nezavisnoj hrvatskoj pozorišnoj sceni, gde ne doživljava diskriminaciju, ima iskustvo rada u različitim ugostiteljskim objektima, skladištima i čišćenju, te, poredeći svoju sadašnju situaciju sa pređašnjim iskustvima, zaključuje: Mogu reći da sam danas na jako privilegovanom mjestu što se tiče mog identiteta. 

Slična iskustva ima i Ida Marković, psihološkinja i geštalt psihoterapeutkinja iz Crne Gore, koja kaže da joj je nakon autovanja (objavljivanja svog rodnog identiteta i počinjanja života u ženskoj ulozi) znatno otežan pristup školama, gde inače održava radionice u vezi sa mentalnim zdravljem mladih: Prije započete medicinske tranzicije, ali i prije autovanja, uprave škola su me rado ugošćavale kao predavača, međutim sada je prisutna implicitna „zabrana” kroz izgovore da nikad nije dovoljno dobar trenutak da se radionice održe. 

Ipak, kaže Ida, tranzicija nije uticala na njen rad sa klijentima i svi oni koji su u trenutku njenog autovanja bili u psihoterapijskom procesu nastavili su rad sa njom. Autovanje u odraslom dobu, u trenutku izgrađene profesionalne karijere, sticanje obrazovanja i prilika da se pokaže u struci pre samog autovanja joj je, kaže, olakšalo trenutnu situaciju jer njeni klijenti ispred sebe ne vide samo trans osobu, već nekoga čiji je profesionalni identitet već izgrađen. 

Lia Bordon

Lia Bordon, aktivistkinja iz Slovenije je, međutim, zbog ulaska u tranziciju dala otkaz. U tom trenutku radila je kao vatrogasac i bila vođa ekspedicije koju je Slovenija poslala u Severnu Makedoniju da pomogne u gašenju katastrofalnog požara koji je tamo izbio 2021. godine. Za njenu tranziciju tada su znali samo njeni najbliži, ali četiri meseca kasnije dala je otkaz: 

Bila sam svjesna da uz sve izazove koje donosi tranzicija neću preživjeti dodatni front koji bi se otvorio u izuzetno rodno obilježenoj profesiji. Vrijeme kada ste uhvaćeni negdje između, kada vaš vanjski imidž ili vaš seksualni izraz ne odgovara društvenoj normi, izuzetno je zahtjevno i bolno. Kako se ranije školovala za psihoterapeutkinju i kouča, odlučila je da se povuče iz zaštite i spasavanja nazad u koučing i savetovanje, ali, za razliku od Ide, koja je već imala klijente, Lia je kao trans žena naredne dve godine pokušavala da, kako kaže, „podigne posao na noge” bez mnogo uspeha: Samo nekoliko ljudi željelo je raditi sa mnom. Preko noći je sve moje znanje i iskustvo postalo bezvrijedno, sve se vrtjelo oko mojih ličnih okolnosti. Mnogo puta su me ostavljali pred vratima ili su me tražili da shvatim da saradnja sa mnom nije moguća zbog moje transrodnosti, koja izaziva otpor u dijelu društva.

U umetničkim krugovima, čini se, diskriminacije ima manje. Kao i Espi, Aleksander Zain, plesač i koreograf iz Srbije, kaže da u plesačkim i pozorišnim krugovima svoje profesije ne doživljava diskriminaciju, barem ne direktnu i otvorenu, već jedino ponekad sazna za neko pričanje „iza leđa”. Ono što je doživljavao, međutim, jeste druga strana medalje diskriminacije – tokenizacija i dobijanje posla isključivo na osnovu svog ličnog svojstva kako bi se ispunile politički korektne kvote i nominalno čekirali različiti oblici diverziteta. 

Nazvao bih to mačem sa dve oštrice, kada postavimo pitanje o zapošljavanju nekoga samo zato što dolazi iz određene zajednice. Na primer, imam veliko poštovanje za projekte i biznise koji imaju želju da prepoznaju da je neko morao da se bori malo više od drugih u društvu i ekonomiji koji i dalje imaju jaka diskriminatorna obeležja i onda toj osobi pruže priliku. S druge strane, zaposliti nekoga iz zajednice samo zato što je iz te zajednice je opet problematično jer negira stvarne kompetence, znanje i interesovanja te osobe, ali i svih ostalih koleginica i kolega koji se za taj posao bore. Mislim da je najvažnije pronaći mesta i kolektive u kojima se osećamo dobro i kao ljudi iz zajednice, ali i kao profesionalci u onome što radimo. Svaka osoba ima različite aspekte identiteta i nisu svi vezani za rod. Ako npr. primetim da je u pitanju samo puka tokenizacija bez stvarne podrške ili slaganja, obično takve poslove odbijam. Sonja Sajzor, autorka pomenutog Zoomerovog istraživanja, aktivistkinja, DJ i dreg performerka iz Srbije takođe je iskusila tokenizaciju: Dobila sam posao u jednoj trans organizaciji samo zato što nisu imali nijednu trans ženu u timu, nego isključivo trans maskuline osobe i ja sam bila ’diversity hire’.

Aleksander Zain

Kao jedan od glavnih razloga za poteškoće na koje trans osobe nailaze pri pronalasku posla, naše sagovornice i sagovornici navode i manjak obrazovanja i prilika za školovanje, koje posledično rezultiraju manje plaćenim poslovima i smanjenim prilikama za zaposlenje. Ovo se često događa jer trans osobe izgube podršku roditelja ili zbog vršnjačkog maltretiranja odustaju od školovanja, o čemu smo pričali sa Idom: Mnogi trans ljudi već u ranim dvadesetim osvijeste svoju transrodnost, neki i ranije, i tada počinje njihova borba protiv Golijata. Najčešće se desi da ostanu bez podrške roditelja, bivaju spriječeni da nastave školovanje i zbog toga imamo manji broj visokoobrazovanih ljudi iz zajednice. 

Udruženje Da se zna!, koje se bavi zločinima iz mržnje nad LGBT+ osobama u Srbiji, na osnovu prikupljenih incidenata motivisanih homo/transfobijom, kao najugroženije izdvaja trans žene i nebinarne trans-feminine osobe, a isto tvrdi i Lia: Većina transrodnih žena koje poznajem i koje su među rijetkim sretnicima koji imaju posao s punim radnim vremenom rade negdje van očiju javnosti i na rubu platne ljestvice. Samo rijetke transrodne osobe, mogla bih ih nabrojati manje od prstiju na jednoj ruci, nalaze se na rukovodećim pozicijama ili drugim vidljivijim i dobro plaćenim pozicijama. Neki od njih su prisiljeni prihvatiti bilo kakav posao samo da bi preživjeli, za previše transrodnih osoba jedina opcija su seksualni rad i pornografske platforme. Ove činjenice vas, u najmanju ruku, slome. Na pitanje da li bi, da nije transrodna osoba, izabrala neku drugu profesiju, Sonja kaže da je kao mala želela da bude arheolog i da radi u Egiptu, ali bi joj, kao trans osobi, u Egiptu bezbednost bila ugrožena, a tranzicija onemogućena. Osim toga, želela je, kaže, da bude i psiholog, ali da zbog gorenavedenih razloga ni taj san nije bio ostvariv: 

U školi sam doživljavala dosta diskriminacije od strane profesora, kao i vršnjačko nasilje, što me je ometalo u školovanju – ispisivala sam se, ponavljala treći razred, bila demotivisana da učim zbog depresije kroz koju sam prolazila, pa nisam imala ni dovoljan uspeh da upišem fakultet ni finansijskih uslova, te sam nakon srednje počela da konobarišem i da se bavim umetnošću i aktivizmom nezavisno. I Espi nam je pričao da mu školovanje nije palo lako: Da nisam imao poteškoće pri školovanju, možda bi me zanimala znanost ili nešto što se radi u školovanju, a čemu često nisam imao pristup jer sam puno izostajao. Ne znam. Na mjestu sam gdje me prihvaćaju i gdje sam sretan, ne volim misliti o tome što sam sve mogao, a nisam. Aleksander kaže da ga transrodnost nije sprečila da se bavi poslom kojim želi, ali da bi njegovo plesačko školovanje verovatno bilo potpunije da se nije suočavao sa svojom okolinom kao transrodni tinejdžer: Mislim jedino da bi moje školovanje izgledalo dosta drugačije da nisam transrodan. Od starta bi bilo fokusiranije, svesnije, pametnije… Kada je telo osnovni instrument posla, a postoji osećaj neusaglašenosti, neuslovljenosti, otuđenosti i hormonskog neslaganja, kao što je bio moj slučaj, jako je teško razvijati svoje atletske i umetničke sposobnosti i ideje. Dosta sam lutao i u sport i u druge stvari kojima sam pomišljao da se bavim u tinejdžerskom periodu. Voleo bih da sam imao klasični igrački put kompletne baletske škole i ranog priključivanja nekom ansamblu. 

O izazovima u školovanju Espi zaključuje: 

Nedostatak podrške tijekom školovanja često vodi do odustajanja zbog mentalnog zdravlja ili diskriminacije, što ograničava obrazovne mogućnosti i vodi do zapošljavanja u nesigurnim, prekarnim poslovima. Kapitalizam donosi nesigurne radne uvjete za sve građane i građanke, ugovore na određeno, na crno i agencijski rad, a transrodne osobe su na margini društva radi identiteta, a onda i unutar kapitalizma samog. 

Ida Marković

Zoomerovo istraživanje još pokazuje da će trans osobe ređe izlaziti na opšte javne konkurse za posao jer ne znaju sa kakvim će se poslodavcem ili poslodavkom susresti i zato radije biraju da se prijavljuju za poslove u nevladinim organizacijama koje se bave zaštitom ljudskih prava manjinskih grupa ili putem preporuke kod poslodavaca koji važe za otvorene za rad sa manjinskim grupama. Osim što u ogromnoj meri sužava opcije za zaposlenje, ovakva praksa trans osobe dovodi u poziciju da, čak i na radnim mestima gde se smatraju dobrodošlim, budu u većoj opasnosti od eksploatacije jer poslodavci znaju da trans osoba često nema gde da ode i da će stoga biti spremnija da trpi loše uslove rada. Cis ljudi često podrazumevaju da će trans osoba da radi, češće besplatno, ređe za vrlo malu sumu novca, jer misle da mi treba da budemo zahvalni što nam je uopšte dato da budemo tu. Ovo je pogotovo slučaj za umetničke projekte kada cis ljudi fotografišu trans osobe, snimaju za dokumentarce o nama i slično. Naša tela, naše priče i naš rad su vrlo često eksploatisani, kaže Sonja i dodaje: Ugnjetavanje trans osoba prevashodno je ukorenjeno u ekonomskom statusu i klasi – u nemogućnosti da nađemo posao da preživimo unutar kapitalistički uređenog društva, kao i opsesiji ljudi za eksploatacijom transrodnih tela, transrodnih priča i naše radne snage. 

Kao problem duboko povezan sa strahom od transfobičnih poslodavaca, nameće se problem legalne tranzicije, odnosno prilagođavanja ličnih dokumenata rodnom identitetu. Trans osoba sa dokumentima na kojima se nalazi njeno staro ime, oznaka pola i matični broj nema izbora – mora da otkriva svoj rodni identitet u školi, u pošti, u banci, prodavačici kada hoće da kupi konzervu piva, policajcu na ulici, stanodavcu i – poslodavcu. 

Promena ličnih dokumenata, kako svedoče naši sagovornici i sagovornice, nigde nije najsrećnije realizovana i uređena, a glavna prepreka su – patologizujuće prakse i primoravanje na medicinske procedure kao uslov za dobijanje dokumenata u skladu sa svojim rodnim identitetom. Nedorečeni i nejasni pravni akti kojima se ove procedure regulišu, čini se, zajednički su problem na našim prostorima. Osim toga, izvesna doza patologizacije prisutna je svuda, u većoj ili manjoj meri. 

U Srbiji, na primer, trans osoba mora najmanje godinu dana da odlazi kod psihijatra specijalizovanog za transrodna stanja, što su u Srbiji svega dve doktorke u državnom zdravstvu, a zatim još godinu dana biti na praćenoj hormonskoj terapiji, pre nego što joj bude omogućeno da promeni svoja lična dokumenta. To znači da će osoba živeti najmanje dve godine, a u praksi često i mnogo duže, bez adekvatnih ličnih dokumenata, svakodnevno prinuđena da svoj izgled koji nije u skladu sa polom u dokumentima, objašnjava redom svakome kome mora da pokazuje lična dokumenta. Slična je situacija u Crnoj Gori, ali Ida kaže da se sledeće godine očekuje usvajanje Zakona o samoodređenju, koji će omogućiti da se trans osobe rodno odrede pred zakonom bez bilo kakvih medicinskih procedura. 

Matija Stefanović

U Sloveniji i Hrvatskoj stvari stoje bolje, ali ne idealno. Naime, trans osobe ne moraju biti na hormonskoj terapiji, ali moraju dobiti potvrdu od psihijatra, koji, u nedostatku bolje reči, „dijagnostikuje” njihovu transrodnost, što nam Lia objašnjava: U praksi je ključna odluka za promjenu pola u rukama dva psihijatra, člana interdisciplinarnog vijeća za potvrđivanje rodnog identiteta. Ova dvojica proizvoljno odlučuju kome, kada i da li će izdati pismo preporuke, koje je obavezan prilog uz zahtjev za zakonsku promjenu pola. Bez uvjerenja psihijatra, organ uprave će odbiti zahtjev.

U nekim drugim zemljama regiona prilagođavanje dokumenata se može obaviti tek nakon same operacije genitalija, na koju se čeka godinama, koja je veoma skupa, kojoj mnoge trans osobe ne žele da se podvrgnu i koja znači trajnu sterilizaciju (jer operacija prilagođavanja pola podrazumeva uklanjanje unutrašnjih reproduktivnih organa), što je najgora vrsta invazije na telesnu autonomiju trans osoba. O životu pre promene dokumenata Aleksander kaže: Trenutno se vrlo malo razlikujem od bilo koga drugog. E sad, da se vratim na period pre – da, postojao je konstantan strah kako će ljudi da reaguju; mislim da promena dokumenata dosta utiče na to kako ćete biti sagledani kada se prijavljujete za školu/posao. Legalno prepoznavanje rodnog identiteta ključno je za integraciju transrodnih osoba u društvo i ključno za smanjenje diskriminacije trans osoba na tržištu rada. Čak i ovakva polovična i patologizujuća rešenja, kakva su trenutno na snazi u našim državama, skorašnja su, sveže izvojevana i mogu biti oduzeta svakog trenutka. U Bugarskoj i Mađarskoj, na primer, desničarske konzervativne vlasti godinama aktivno rade na oduzimanju ljudskih prava manjinskim grupama i u ove dve zemlje, gde se to ranije moglo, trans osobe danas nikako, nikada i ni pod kojim uslovima ne mogu da promene svoja lična dokumenta, čime bivaju zauvek ostavljene na margini. Ovakvi događaji, koji masovno potresaju Evropu, a i svet, posledica su nekoliko različitih kriza koje se trenutno dešavaju, a na tom talasu konzervativne struje uvek uzjašu, šire paniku, okrivljuju upirući prstom u manjinske grupe, predstavljaju nas kao nekakav tobožnji razlog zbog kojeg je društvo u krizi. 

Na to Lia kaže: Mi nismo pretnja nikome, mi smo poslednji faktor koji svet može da izbaci iz koloseka. Mi to ni ne želimo. Želimo da možemo imati suživot s drugima, raditi profesionalno, voljeti i živjeti u miru sa onima koji su nam dragi. 

Ja bih, na primer, voleo da mogu svet makar malo da izbacim iz koloseka, a mnoge trans osobe bi ga verovatno okrenule naglavačke. I to s punim pravom! Kao deo duboko marginalizovane grupe ljudi, ma koliko individualno bio zaštićen i blagosloven posvećenom porodicom, bezbrižnim odrastanjem i pravim prijateljima, ispio sam i ja neke od gorkih čaša diskriminacije o kojima su moje sagovornice i sagovornici pričali. Mnoge su me i zaobišle jer sam, i toga sam sve više svestan, jedan retko privilegovan primerak trans zajednice. Zbog toga se i bavim aktivizmom i zbog toga, uostalom, pišem i ovaj tekst. Za razliku od mnogih drugih trans osoba, u čije sam ime tako slobodan da govorim i na čiji položaj vam ovim skrećem pažnju, ja sam u životu baš imao sreće. Radim u udruženju Da se zna!, koje sam ranije pomenuo, i zimus su nam nekoliko meseci kasnile plate. To je bio prvi put u mom životu da sam iskusio kako je to kad nemaš dovoljno novca i tada sam se prvi put pravdao stanodavcu što kasnim sa plaćanjem kirije i kupio pastu za zube koja mi se ne sviđa jer je bila jeftina. Pre nego što sam progutao ponos i tražio novac roditeljima, pomišljao sam i da nađem neki drugi posao i tad sam morao da priznam sebi da me plaši pomisao na rad u nekom tamo okruženju koje možda nije bezbedno za trans osobe. Možda i jeste, ali kako ja to da znam? Morao sam da priznam sebi koliko sam ušuškan u svojoj maloj LGBT+ organizaciji, gde poštovanje mog rodnog identiteta i mene kao osobe nije pitanje, i morao sam da priznam koliko bih nerado napustio tu udobnost. Eto, priznao sam. Pa, kad je već tako, kad već pišem tekst za Vogue, dok neko ne zna hoće li uspeti da plati kiriju, onda je fer da bar o tome napišem tekst.

Photo: Marko Suvić