Zašto svaki muškarac treba da pogleda Train Dreams, možda i najbolji film na Netflixu u 2025.

„Sve što je veliko, raste u tišini.” Setila sam se tog Andrićevog zapisa iz 1945, zabeleženog u knjizi Znakovi pored puta. To može biti i čovek i drvo. Oba su otporna, ali ne i neuništiva, daju, ali traže i zauzvrat. Mogu biti opasni, ali i isceljujući. Ponekad čak i neprimetni – malo ko će se sećati da su ikada postojali, ali dok su postojali, bili su snaga i veličanstvenost. Baš poput lika Roberta Grainera u Train Dreams, novom filmu koji je sa Sundance Festivala stigao na Netflixu platformu ovog novembra. U pitanju je adaptacija novele Denisa Johnsona iz 2011. godine, dirljivi portret jednog običnog čoveka u prvoj polovini prošlog veka, kada industrijalizacija tek zahvata Sjedinjene Američke Države. Grainier je drvoseča čija su dva glavna cilja dobrobit njegovih najbližih i život u harmoniji s prirodom, čak i dok seče šume kako bi otvorio puteve za neki novi svet. Baš kao većina nas, možda neće napraviti velika dela s neprikosnovenim uticajem na istoriju, ali svakako živi život vredan življenja.

Želim odmah na početku da naglasim: ovaj film nije za svakoga. On je spor, umetnički i gotovo epski, dok razmišlja o međusobnoj povezanosti svih stvari, smislu i opstanku. Oponaša sam proces otkrovenja, u kojem različiti događaji jednog života postepeno počinju da se osećaju kao delovi neizrecivog celokupnog iskustva. Svet koji koji se neprekidno menja, neretko nas ostavlja za sobom, čak i dok smo još živi. Ovde nema sukoba antagoniste i protagoniste sa zadovoljavajućim raspletom. Nema strasti, tenzije i naglih preokreta. Za one koji su još uvek strpljivi, s punom pažnjom, empatijom i sposobnošču da osluškuju tišinu. Mnogo tišine.

Povezano: Odgledala sam trenutno najgledaniju seriju na Netflixu koja nas suočava sa vlastitim demonima

Netflix

Joel Edgerton, glumac koji postaje sve traženiji s godinama, igra Roberta Grainiera, čoveka koji je većinu života proveo u šumi kao drvoseča, sečući stabla za ratne napore 1910-ih i za sve šire železnice i mostove u Americi. Stoički prihvata težinu svog života, okružen ćutljivim, izgubljenim muškarcima čije životne priče deluju jednako nečitljive kao i stabla koja obaraju. Usamljenost mu je srasla s telom: odrastao je kao siroče, bez ikakve predstave o svom poreklu, no to se konačno menja kada se zaljubi u snažnu i prelepu Gladys Oakley (Felicity Jones), s kojom vrlo brzo gradi kolibu o kojoj su sanjali i osniva porodicu.

Grainier nema formalno obrazovanje, nije sklon romantizmu i refleksiji. Ali dok leži s Gladys na obali reke „gotovo može da shvati sve što postoji“. Konačno pronalazi suštinu života. No, ta je sreća kratkog daha (spoiler alert). U stravičnom šumskom požaru, Grainer ostaje bez žene i ćerke, i to će ga odrediti do kraja života. Njegov emocionalni život postaje poput drveta koje padne u šumi, a ne stvori zvuk. Živi polunomadski život, ali poseduje bogat, neizgovoreni unutrašnji svet satkan od treperavih sećanja, čežnje i patnje, čemu ovaj izvanredni film daje glas.

Postoje još dve važne stvari koje treba reći o Joelu Edgertonu. Naime, filmovi su godinama detaljno opisivali korozivne efekte toksične muškosti. Train Dreams ističe drugačiji način postojanja, zahvaljujući svom glavnom liku. Edgerton nije savršen, ali je čestit, srčan, blag, topao, nenametljivo plemenit. Muškarci bi mogli da uče od njega. Poštuje žene, bez predrasuda, vidi ljude onakve kakvi su ispod svoje ljušture. Gotovo da je emancipovan u vremenu kada to nije bila norma, što je posebno zadivljujuće ako imamo u vidu njegovo nesrećno detinjstvo, koje ga nije učinilo predatorom ili eksploatatorom. On dobro zna kako je biti napušten i trudi se da ne učini isto drugima.

No, s druge strane, Granier je prepun griže savesti. Mogla bi se povući paralela sa likom Dragana u Čovjeku koji nije mogao šutjeti, Nebojše Slijepčevića: svedoči surovosti, čak i ubistvu, ali osim što ostaje zapanjen, ne čini ništa da se pobuni. Nikada to neće zaboraviti. Niti treba. Nije osoba koja bi činila takva zla, ali nije ni dovoljno hrabar da ih zaustavi. Oprostiti sebi nije opcija, i ne traži to ni od koga drugog, posebno ne od lica preminulih osoba koja ga i dalje opsedaju u tami. Da li je trebalo da učini više? Apsolutno. Ove ožiljke na duši nosi kao što bor nosi tragove požara, sekira ili udara groma koje je preživeo.

Netflix

Reditelj Clint Bentley pisao je scenario zajedno s Gregom Kwedarom, stvarajući film vidno prožet uticajem Terrencea Malicka – u niskim pozicijama kamere, kompozicijama u suton, naracijom Willa Pattona i epifanijski prisutnoj lepoti američkog pejzaža. Train Dreams može biti mučan, ali iz njega izlazite očišćeni (pre svega, pripremite maramice). I sama poruka koju film nosi na svom kraju je transcedentna: način na koji treba da vidimo život, otkriva nam se tek u njegovom poslednjem času. Ili, kako jedan od likova u filmu primećuje dok izdiše, gledajući noć koja se spušta: „Prelepo je. Sve. Svaki deo“. Čak i onda kada je teško.