U odbranu svakodnevice i zašto Train Dreams ima potencijal da postane moj omiljeni film

Za mene je svakodnevica nešto najlepše na svetu. Taj običan život koji se dešava između velikih događaja, trauma i onoga što će se u našim finalnim danima prevrteti pred našim očima kao neki od najvažnijih formativnih momenata. Znate onu veoma Facebook estetici prilagođenu izreku koja nam je sada već svima na granici nepodnošljivosti pa i ironije: “Život je ono što ti se dešava dok praviš planove za život?” Sigurna sam da je svi znate. Ponekad mi se takve rečenice samo pojave u glavi nakon nekih iskustava, filmova ili pesama. Nije poenta u tom dubokom romantizovanju svakodnevice i običnog života, nego mogućnosti da je prikažemo kroz umetnički izraz bilo koje vrste bez da je učinimo banalnom ili pretencioznom. Kada je sedma umetnost u pitanju najkritičnija sam povodom filmova koji za centralnu radnju imaju obični ljudski život, one scene u kojima se naizgled ništa ne dešava, a ljubitelji akcije ili fantastike bi rekli da sam hipster ili pozer koji voli artsy (pogrdno) filmove samo radi statusa koji gledanje takvih filmova donosi u veoma nišnim i potpuno licemernim i narcisiopdnim grupama ljudi. Pa okej, evo, neka sam hipster? Iako stvarno baš mrzim da se sa time identifikujem, mislim da su najveći hipsteri oni koji se užasno trude da to ne budu, ja prihvatam da postoji mogućnost da ponekad zakoračim u tu ozloglašenu kategoriju. Jedan od mojih omiljenih filmova na svetu jeste Yi Yi od Edwarda Yanga, ali film sa nekoliko svetski priznatih nagrada i pohvalama kritike i velikom svetskim uspehom ne može biti van mainstreama. Možete se pretvarati da ste posebni i da vi vidite ipak nešto dublje u umetnosti, ali činjenica je da ste samo, pored toga što ste zasigurno deluzivni, samo prosto previše zatvorenog uma. Jednostavno uživajte u dobroj umetnosti bez da opravdavate sebi zašto je okej ili nije okej da nešto gledate, nekad je samo to dovoljno i baš ono što je na kraju dana jedino važno.

Povezano: Pogledala sam jedan od najhvaljenijih filmova godine, revolucionaran film o neuspešnim revolucijama

Povezano: 13 filmova koji će u 2026. puniti bioskope i privući najveći hype

Netflix

Odlutala sam od teme, ali verujte mi da se vraćam. Ovogodišnje Oscar nominacije iznedrile su neke od najuzbudljivijih filmova koje sam pogledala u poslednjih par godina, kao i neke veoma tihe, spore i introspektivne. U moru te dihotomije u kojoj ipak preovladava haos revolucije, vampira i vanzemaljaca na najneočekivanijem mestu (na Netflixu) ćete naći jedan od najlepših, najtužnijih i najljudskijih filmova.

Povezano: Šta je novo na streaming platformama u februaru?

Protok vremena, ljubav, patnja, porodica, gubitak, sećanja i smrt su prve stvari koje sam zapisala u beleške na telefonu nakon što sam pogledala Train Dreams. S razlogom ima četiri nominacije za Oscara i verujte mi da uopšte nije dosadan, prazan ili lep samo da bio bio lep. Možda ako svoju svakodnevicu smatrate praznom i dosadnom nećete uspeti da nađete lepotu ni u bilo čijoj drugoj. I said what I said. Poenta je da svačiji život može da se nađe na filmu, svačiji život je toliko običan ali i poseban da može i ima materijala da postane film, da postane nešto što će druge ljude podsetiti da se s vremena na vreme zapitaju kako bi izgledao film o njihovom životu, bez dramatizacije, bez specijalnih efekata i bez pretenciozno filozofskih dubokoumnih monologa.

Povezano: Pre-Oscar watchlist: filmovi iz poslednjih pet godina koji zaslužuju više pažnje

Povezano: Kako mi je film Sentimental Value pomogao da bolje sagledam svoje daddy issues

Train Dreams prati život Roberta Grainier, običnog čoveka s početka 20. veka, radnika na železnici i drvoseče, čiji se život odvija tiho, u ritmu prirode, rada i gubitaka koji su često poprilično utkani u njegovo svakodnevno iskustvo i posao. Film nije linearan u klasičnom smislu i ne nudi jasne dramatizacije, već se gradi iz fragmenata sećanja, osećaja i vremena koje neumitno prolazi. Režirao ga je Clint Bentley, a inspirisan je istoimenom novelom Denisa Johnsona, tekstom koji je sam po sebi više osećaj nego priča, više unutrašnji tok nego narativna konstrukcija. To se jasno vidi i na filmu. Ovo nije film poput Za danas toliko, onaj koji će vam odmah izmamiti osmeh i izazvati iskru za koju ste mislili da ste je davno izgubili, ali osmesi koje Train Dreams proizvodi nisu toliko različiti od toga koliko vam se u prvi mah čini. To je onaj gotovo neprimetan osmeh koji se pojavi kasnije, koji vas podseti da je život u svojoj najjednostavnijoj, ali i najkompleksnijoj formi zapravo prelep. Da u njemu ima mnogo gorčine, mnogo gubitaka i patnje, ali i da ćete možda jednog prolećnog jutra sve to istinski prihvatiti.

Povezano: 13 srpskih filmova za koje morate znati

Ako ste ljubitelji ovog žanra, vrlo brzo i lako ćete prepoznati elemente Terrencea Malicka u načinu na koji kamera posmatra svet, u sporosti, u tišini i u tom dubokom prihvatanju običnog, negrandioznog, prosečnog života koji je, upravo zbog toga, ispunjen lepotom i tugom. Ako ste kao ja, to vam neće smetati nimalo. Malickovi filmovi imaju posebno mesto kod mene, iako ga ne bih svrstala među deset omiljenih reditelja, nešto me tera da o njegovim filmovima mislim često, valjda život? Upravo ta sporost, život i odsustvo potrebe za spektaklom je ono su što ga čini prepoznatljivim. Kod Train Dreams postoji jedno od najpreciznije i najiskrenije prikazanih procesuiranja gubitka i patnje koje sam videla na filmu. Mi ne posmatramo glavnog lika sa distance, već zajedno sa njim prolazimo kroz sve faze gubitka. Ne znamo ishod unapred, nismo u trećem licu, nego smo on, njegova nada, njegova patnja, njegova duboka tuga i život koji je neraskidivo povezan sa prirodom.

Netflix

Zašto mislim da Train Dreams ima potencijal da mi postane omiljeni film u poslednjih pet godina? Zato što sam hipsterčina, okej? Šalu na stranu, ali donekle je to i istina kad je u pitanju ovaj film, ali pravi odgovor leži u tome što mi je ovaj film dao najviše prostora za razmišljanje o društvu, politici, životu, smislu i samom činu življenja uprkos svemu. Izdvojio se među velikim filmovima prošle godine i iako je izuzetno kritički priznat, možda će naići na predrasude samo zato što je dostupan na Netflixu. Paradoksalno, upravo je suprotno. Ovo je film koji mnogo očekuje od gledaoca. Zahteva punu pažnju, zahteva involviranost, zahteva da budete tu skoro dva sata i da zajedno proživite jedan tuđi život koji će, nakon filma, sasvim sigurno postati i deo vašeg. Ako vam bude dosadno, tu već ne mogu da vam pomognem. Gledajte TikTok u pauzama, šta znam.

Povezano: TikTok profili koji bi se svideli i vašoj mami