Kako društvo tretira starije žene tema je moćnog filma Demi Moore

Znala sam o čemu se u filmu radi kada sam počela da ga gledam i nisam mogla da se otarasim sećanja, komentara, osude i svega što je usledilo na Internetu nakon što je Demi Moore izašla na modnu pistu tokom Paris Fashion Weeka 2021. godine. Naime, mnogi su komentarisali da je preterala sa estetskim korekcijama lica i da je neprepoznatljiva. Njene jagodične kosti bile su izraženije nego ikada, neprirodno upali obrazi dominirali su novim ličnim opisom glumice, ali ona je svoje novo lice nosila uzdignutog (i zategnutog) čela. Baš zato me je zanimalo kako je pristupila ulozi u ovom filmu, posebno jer se radi o specifičnom žanru body horora, na sve to je još i – satira.

Demi Moore je ova uloga došla kao naručena. Da li zbog toga što se prepoznaje u liku žene kojoj gubitak mladosti znači i gubitak rada, posla, egzistencije? Da li radi se o gubitku identiteta? Neumoljivom Hollywoodu i njegovoj glorifikaciji mladosti (s time da je mladost ovde prilično kratak pojam, do 25. godine života, i to bi neki rekli da je nategnuto). Kako god, Demi Moore sada nosi nešto normalnije lice; lice starije žene srednjih godina, i u stvarnosti, i u filmu.

Lično imam problema sa hororima. Retko ih gledam. Ali kada ih gledam, sama sebi znam da kažem – bolje da je dobar! A ovaj ću gledati ponovo, kada dođe u regularnu bioskopsku distribuciju tokom septembra – i povešću prijateljice! Film na oštrouman, britak način secira opterećenost spoljašnjošću, mladošću i površnošću. Tema koja je zadnjih tridesetak godina istovremeno aktualna i izlizana. Toliko se o njoj priča, raspravlja, piše, body positivity je pojam na koji se spotičemo stalno, anti-age je pojam koji se izbegava, woke kultura u beauty industriji umesto njega gura pro age, age-defying, age perfect i slow age, a sve dok nikada više nije bilo proizvoda i tretmana pomlađivanja. Botox nije više tabu, on je postao beauty higijena. Da, živimo u zanimljivom svetu, perverznih anti-age vrednosti. I šta nam preostaje nego da se u svemu tome dobro nasmejemo. A kada sam u određenim scenama gledala Demi Moore, nisam mogla da se otmem utisku da se ona prilično dobro nasmejala (staroj?) sebi. Autoironija je oduvek bila važna književna figura koja čini čuda u delu i neizmerno me je obradovalo da vidim da se prelila i na film, malo i van njega, u popularno kulturološki trenutak površnosti društvenih mreža, usudila bih se da kažem i na Instagram profil Demi Moore.

Što se filma tiče, priča je jednostavna, ali ispričana na uvrnut i zabavan način. Demi Moore glumi Elisabeth Sparkle, ženu koja je nekada bila velika holivudska zvezda, ali se u srednjim godinama, ali i u još uvek u neverovatnoj formi, okrenula vođenju TV emisije o kućnom vežbanju. Nakon jednog snimanja, ženski toalet je bio neispravan pa je otišla u muški gde je čula producenta Harveyja kako raspravlja (dok urinira) o skorom raskidu Elisabethinog ugovora na najbezobrazniji mogući način. Harvey je Dennis Quaid; sjajan, preteran, karikaturalan, odličan. Uz Demi Moore čini sjajan glumački par. Skrhana Elisabeth, u očaju odlazi u jednu progresivnu lekarsku ordinaciju, saznaje za novi nezvanični postupak nazvan Supstance, uz pomoć kojeg se novo, predivno mlađe ja može anatomski istisnuti iz vašeg/njenog tela u privatnosti vašeg/njenog luksuznog stana. I u njenom slučaju je to Sue koju glumi Margaret Qualley. Nešto poput situacije Dr. Jekyll and Mr. Hyde.

Prirodni šarm i devojačka ranjivost Sue, osiguravaju Elisabeth posao, iako ona mora da izađe iz studija svake druge nedelje kako bi Elisabeth došla na red, i ostala živa. Elisabeth ovu zamenu objašnjava Harveyu kao vreme koje joj je potrebno da se brine za svoju bolesnu mamu. Kako bi stvari bile još zanimljivije Sue zaboravlja uputstva.

Film je istovremeno užasan i zabavan, ima šokantnih scena, scena golotinje, voajerizma, odlične glume, tera na razmišljanje i ne mogu da se otarasim utiska da bi bilo najbolje imati ga kod kuće, na VHS-u. I to na polici, rame uz rame sa filmovima poput Looker ili The Little Shop of Horrors.