Sestre Olsen su nas sprovele kroz svoju novu The Row prodavnicu u Parizu

Sunčano je septembarsko jutro u Parizu, a rue du Mont Thabor—ulici smeštenoj između rue de Rivoli, u senci Louvrea, i rue Saint-Honoré, okružene buticima poput Balenciage, Armanija, Moynata i Burberryja—okupana je svetlom.

Na adresi rue du Mont Thabor 1, na uglu sa rue d’Alger, ta svetlost je posebno sjajna. Mary-Kate i Ashley Olsen dočekuju me na vratima, obe su u vlastitom dizajnu, odevene u duge slojeve crne boje, ukrašene blistavim, ali diskretnim starinskim nakitom, a lica su im ozarena osmesima. Uostalom, nalaze se na pragu ostvarenja sna koje su dugo sanjale —otvaranja prodavnice za svoj brend, The Row, u Parizu. Taj trenutak je u pripremi bio dugo – i to doslovno.

„Godinama smo tražile, ali zapravo uvek tražimo,“ govori mi Ashley, uvodeći me unutra. „Želele smo da budemo u Parizu pre nego što smo otvorile u Londonu, ali ovde prvo nismo ništa pronašle. Onda nam je pre 18 meseci prijatelj otkrio ovo mesto.“

Svidelo im se što prostor nije bio tipičan butik—nekada je bio restoran, a bliznakinje su potajno dolazile kako bi ga pogledale dok su odlučivale hoće li ga uzeti ili ne. Takođe im se svidelo što se nalazi na uglu i što ima puno velikih prozora. „Imati toliko prozora je neverovatno, ali je i izazov“, rekla je Mary-Kate kroz smeh, „jer Ashley i ja ne volimo da stavljamo ništa u naše izloge.“ Umesto toga, imaju nekoliko zavesa ukrašenih vrpcama, koje je dizajnirala Lilou Marquand, čiji rad obožavaju i koja ima impresivnu biografiju—nekad je asistirala Coco Chanel. Ipak, sestre Olsen su svesne da se njihova pariska prodavnica nalazi u živahnoj četvrti—i prozori, kada su zavese podignute, omogućiće prolaznicima da tokom dana zavire unutra, dok će uveče prostor biti osvetljen tako da odaje utisak doma.

„Naša prodavnica mora da bude prijatno iskustvo za zajednicu“, rekla je Ashley. Istovremeno, usmerene su na to da svi koji dođu—bilo da su među onima koji vole da kupuju i nose njihovu odeću ili ne—osete da su zbrinuti i paženi. „Želimo da iskustvo bude jedinstveno,“ dodala je. „Njihovo iskustvo nam je jednako važno kao i sve ostalo što radimo.“

Lokacija je, na svoj način, savršeni dokaz kako su sestre Olsen vešto i promišljeno usmerile The Row do trenutka na kojem se sada nalazi. Takođe objašnjava kako je brend privukao finansijsku injekciju, o kojoj se mnogo raspravljalo, a koja se procenjuje na oko milijardu dolara, naglašavajući fenomenalnu moć i uticaj brenda.

Ono što je odmah bilo upečatljivo kada smo započeli obilazak je to da prostor deluje udobno i gotovo ležerno— koliko god ležerno može da bude bilo koje mesto ukrašeno izvrsnim, muzejski kvalitetnim nameštajem, tepisima i predmetima iz perioda od početka do sredine 20. veka. Pitam ih kako, dok dodaju još jednu prodavnicu u svoj portfolio (sada su u Los Angelesu, Hamptonsu, New Yorku i Londonu), da li je važno da se njihova najnovija filijala—koja je otvorila svoja vrata 24. septembra—jasno poveže sa ostalima. „Da li vam deluje ovo mesto kao prodavnica The Row?“ upitala je Mary-Kate, smejući se. „Tek smo se uselili.“ Kada sam zadnji put pisao o novoj prodavnici The Row (u New Yorku, koja je otvorena pre otprilike devet godina), spomenuo sam da bih hteo da spalim sve što posedujem i uselim se. Sada je osećaj isti—osim što bih, uz paljevinu, takođe morao da pohađam i ubrzan kurs francuskog. (Mala cena koju treba platiti, budimo iskreni.)

Da bi došli do sadašnje lokacije svoje pariske prodavnice, bilo je potrebno mnogo meseci marljivog rada—mukotrpan proces otkrivanja, uklanjanja i rušenja, pri čemu su sestre dolazile otprilike svake tri nedelje kako bi proverile kako napreduju radovi, uz nekoliko iznenađenja tokom tog puta, i za njih same i za njihov interni dizajnerski tim savetnika. Ovo je prva prodavnica dizajnirana na ovaj način, budući da su Olsen prethodno angažovale legendarne dizajnere enterijera poput Jacquesa Grangea kako bi uspele da realizuju ono što su zamislile. „Najbolji način da opišem ceo proces,“ rekla je Ashley, „je niz malih koraka, koje smo radili sa hrpom ljudi koji su bili srećni što mogu da pokušaju da urade to zajedno sa nama.“

Dok je služio kao restoran, prostor je bio sastavljen od malih, međusobno povezanih trpezarija sa kuhinjom koja je bila odvojena i smeštena tačno u središtu. Ali ono što se polako otkrivalo tokom renovacije bila je prava veličina zgrade. „U početku nismo mogli da pretpostavimo da bi ovo mogao da bude tako open space,“ kaže Ashley. Neke od originalnih karakteristika prostora savršeno su se uklopile u promene koje su unele bliznakinje. „Želeli smo da zadržimo integritet podova, stubova, zidova,’ nastavila je, ‘da zadržimo sve elemente i učinimo ih koherentnim.“

To je očigledno iz načina na koji su različiti elementi spojeni kako bi stvorili sklad — od izloženih industrijskih cijeva koji se ponavljaju u tubularnim policama, preko monumentalnog, prilično rustičnog kamenog luka koji vodi u zadnji deo prodavnice, do starog i izlizanog drvenog stuba koji se proteže od poda do plafona i izgleda kao da je bio deo viktorijanskih jedrenjaka. (U drugom uglu, kao njegov odraz, nalazi se nešto noviji dodatak: drveni postament u obliku stuba dizajnera nameštaja Marcela Coarda.)

Za razliku od mnogih butika koji žele da šokiraju i oduševe luksuzom i statusom pre nego što vas dočekaju plejadom proizvoda koja zapravo poništava čitavu nameru, ovde to nije slučaj. Prodavnica se otvara direktno u gostoprimljivi, gotovo domaćinski sedeći prostor, sa dva drvena Traineau stola Victora Courtraya iz 1940. godine, mešavinom domaće pletene sedeće garniture i geometrijskih linija, koje okružuju crni stočić Georges Jouvea iz 1955. godine.

Kada prođete kroz visoki kameni luk, dočekaće vas udobni prostor prilagođen za sedenje, zajedno sa modernističkim stočićem za kafu iz 1930-ih godine koji je dizajnirao Michel Dufet. Obilazak se zatim nastavlja u susednu sobu, pored dva naslonjača Henrik Wouda obložena zlatnim plišom, pa sledi vintage pult za odeću koji sada drži njihove kožne torbe, a tu je i čudesni tepih Ivana da Silve Bruhnsa iz 1934. godine.

Mary-Kate otvara vrata jedne od kabina za presvlačenje, i sve tri provirujemo unutra. U kabini se nalazi stolica u obliku kocke od slonovače koju je dizajnirao Koloman Moser i Wiener Werkstätte iz 1900. godine. Pored espresso bara—sa elegantnim aparatom za kafu iz 1950-ih krunisanom malim keramičkim čašicama koje su sestre nabavile u Communeu u Los Angelesu—nalazi se još jedna kabina za presvlačenje. Za ulazak u tu kabinu morate da povučete elegantna čelična vrata sa šest malih prozorčića, čija je druga strana obložena prelepim starim drvetom. Podseća me na dekor svetski poznatog i ukusnog ribljeg restorana na Left Banku, Le Duc, čiji dizajn evocira posebno chic jahtu iz 70-ih. „Da li je to nekad bilo deo kuhinje?“ pitao sam sestre. Mary-Kate je odgovorila: ‘To je Jean Prouvé.’

Taj trenutak me je podsetio na to kada sam, pre mnogo godina, išao na intervju sa Ann Demeulemeester u njen dom koji je dizajnirao Le Corbusier u Antwerpenu, neposredno pre praznika. Ona i ja zalutali smo u njen atelje, gde je iznad jednog od stolova visila serija visećih žičanih vešalica—sličnih onima koje dobijete od hemijske čistionice—u konfiguraciji nalik božićnoj jelci. „Kakva sjajna božićna dekoracija,“ rekao sam Ann. „To je Man Ray,“ odgovorila je Demeulemeester bez trunke emocija. Sestre su se nasmejale dok sam prepričavao taj trenutak svoje estetske neukosti. „Ali to bi bila odlična božićna dekoracija,“ rekla je Mary-Kate.

Vratile smo se sedenju u custom foteljama i razgovaramo o tome šta znači otvoriti prodavnicu u Parizu. Oslonile su se na svoje nepogrešive instinkte—previše su skromne da kažu da ih poseduju, ali to i čine: „Samo pokušavamo da učimo“—o tome šta bi Parižani možda želeli da kupe od njih, o tome šta će im se svideti. „Imaćemo posebne komade u ponudi,“ rekla je, „ali mislimo da ćemo više naginjati ležernom stilu.“

„Samo želimo da otvorimo prodavnicu,“ rekla je Ashley dok smo privodili razgovor kraju. „Morate biti vrlo prilagodljivi, nakon što se prodavnica otvori sledi učenje dan po dan… to smo mi. Ovo možda nije najočiglednije mesto u Parizu—pogledali smo gotovo svaku glavnu ulicu u gradu—ali ovde smo srećne.“

Vogue.com