Odgledala sam trenutno najgledaniju seriju na Netflixu koja nas suočava sa vlastitim demonima

Sve nas privlače čudovišta. Opčinjeni smo maštarijom da svako ko ima hrabrosti da baci kamen – može ubiti Golijata. Izigravamo junaka, spasitelja, odvažnog i pravednog, i zato lovimo zveri koje nas vrebaju, uvereni u to da će nas upravo naše nasilje zaštititi. Ali, štiti li nas zapravo? Kada Golijata porazimo, zmaja ubijemo, u dubini duše znamo da istinska pretnja ostaje u nama, večno prisutna. Zapisala sam ovu rečenicu glavne junakinje sinoć oko 4 ujutru, nakon što sam u dahu bindžovala The Beast In Me. Veče pre toga takođe sam bila budna u 4 ujutru, vraćala sam se iz grada i planirala osvetu sopstvenom Golijatu. Ne želim da te potreba da nešto dokažeš – uguši, rekao mi je prijatelj kada sam ga pozvala kao sumanuta. I to sam zapisala.

Osveta je u srži nove Netflix serije koju kritika već obožava (sa impresivnih 84% na Rotten Tomatoes). Ona koja obećava jasnu granicu između dobra i zla, mami te, uvlači u sopstvenu tamu. Na početku izgleda jednostavno, štaviše čestito: pravda za bol, odgovor na nepravdu. U želji da povratiš ravnotežu, polako postaješ ono od čega bežiš; gnev koji je trebalo da kazni onog drugog, oblikuje tebe; i taj mulj sada natapa tvoje kodove.

Netflix

Claire Danes već godinama nepogrešivo igra žene na ivici emocionalnog sloma. Od bipolarne špijunke koja bolje funkcioniše kada ne uzima terapiju u Homelandu do žrtve zlostavljanja koja se bori sa viktorijanskim moralom i smrtonosnim morskim čudovištem u The Essex Serpent. U The Beast in Me ona nastavlja taj niz, igrajući krutu spisateljicu po imenu Aggie Wiggs, koja nije u stanju da napiše ni reč otkako joj je sin poginuo u saobraćajnoj nesreći pre četiri godine – automobil se sudario s pijanim vozačem, a taj drugi mladić ostao je živ, bez ogrebotine i bez optužnice za ubistvo iz nehata. Ta sveprožimajuća tuga dodatno otežava njenom razlučivanju. Izjedena krivicom i mržnjom, Aggie je oterala svoju bivšu ženu (Natalie Morales) i sada ključa sama u svojoj velikoj, sablasnoj kući na Long Islandu, gde zapušena kanalizacija praktično odražava njeno zagušeno psihičko stanje.

Kada se Nile Jarvis (Matthew Rhys), razmaženi bogataš i sociopata, osumnjičen za ubistvo svoje prve žene (slučaj je zataškan), useli u kuću u komšiluku, počinje da se uvlači u svaku poru njenog dotadašnjeg izolovanog postojanja. Istovremeno je odbija, ali i privlači, uprkos zdravom razumu, pa iako bih rekla da od samog početka, gotovo instinktivno, ima odgovore, pristaje da ga upozna, napiše knjigu o njemu – i možda promeni mišljenje. Posle godina spekulacija o nestanku njegove žene, on to vidi kao šansu da „očisti“ svoje ime, a ona da otvori temu koja je istovremeno fascinantna i izazovna za pisanje.

Netflix

Prva polovina serije deluje kao karakterna studija. Nile je bahati kreten (ne postoji uglađeniji način da se to kaže), naslednik carstva nekretnina. Matthew Rhys ga igra bez trunke samosvesti – odnosno igra ga savršeno. Upada u reč svojoj ženi tako što jednostavno viče preko nje. Veruje da svi drugi postoje da bi ga zabavili i ne vidi ništa sporno u tom uverenju. Na ručku poručuje umesto vas, bez pitanja. Posle večere sam se poziva u vaš stan, u kom se ponaša kao da je njegov, dok jezivo pokušava da vas šarmira. I da… gotovo sigurno je ubio svoju ženu. Odnosno, prvu ženu. Jer naravno, Nile Jarvis u svojim četrdesetim godinama već je na supruzi broj dva. Spoiler alert: jedino iz tog razloga – što se The Beast in Me od samog početka se ni ne pretvara da je Nile nešto drugo – njen nedostatak ostaje taj što se predugo, u čak osam epizoda, vrti oko pitanja da li je taj čovek zaista ubica.

No, imala sam utisak da ma koliko su zapleti očigledni, serija zapravo ima za cilj da nam prikaže sve nijanse tih zapleta, unutrašnjih konflikata, nagona i demona, slojeva svesnih ili nesvesnih, koji čuče u svakom od nas. Šta razdvaja impuls od akcije i verovanje od istine. Da se ja pitam, serija bi u taj mrak prodrla još podrobnije i dublje, naročito ako glavni lik ne prestaje da se „šali“ o ubistvu svoje žene, a drugi mu je i dalje neobjašnjivo privučen – jer svi znamo koliko takva romantizacija može da bude opasna.

Netflix

Kao i Aggieino pisanje, The Beast in Me je dugo sazrevala. Iznenađujuće je saznati da je ona prvo veliko delo kreatora, scenariste i izvršnog producenta Gabea Rottera, koji ju je napisao pre pet godina, a u međuvremenu radio na raznim projektima poput poslednje sezone The X-Filesa. Sve se pokrenulo kada je Howard Gordon, jedan od kreatora Homelanda (i još jedan bivši član The X-Files tima), ušao kao showrunner ove serije i preradio njegovu priču. Čak i bez dva zapanjujuća glumačka nastupa glavnih aktera, Claire Danes i Matthew Rhys, kojima se predviđaju Emmy nagrade, sam scenario, stil i samopouzdanje kojim je napisan ovaj psihološki triler bili bi dovoljni da se smatra izuzetnim. Naročito kao snažan podsetnik da nas taj lov na čudovište na kraju ne uguši, ne oduzme nam zdrav razum i vrlo važnu sposobnost autorefleksije.