Čula sam da je jednom neko na internetu rekao da nešto ne zna. Preživeli smo.

Znanje je moć! Francis Bacon koji je navodno izgovorio ovu čuvenu rečenicu, koja se već vekovima smatra mantrom onih koji cene obrazovanje i informisanost povrh svega, sigurno nije mogao da predvidi da će svet postati razvijen do te mere da će znanje visiti o koncu relevantnosti usled dostpunosti prevelike količine informacija odjednom. 

Šta raditi kada znanje postane prokletstvo? Ukoliko ste hronično online, a i ukoliko ste samo online u umerenim količinama, svakog dana ste izloženi hiljadama različitih podataka, na različitim jezicima o različitim stvarima sa svih krajeva sveta. Prema nekim istraživanjima, prosečna slika na internetu (na društvenim mrežama ili u reklamama) traje oko 1–2 sekunde.  Čak iako toga niste svesni samo danas je kroz vaše oči prošlo preko 24 000 vizuelnog sadržaja u obliku slika koje vidimo na našim telefonima, televizorima i računarima. Jedno od najpoznatijih istraživanja o upotrebi interneta dolazi od We Are Social i Hootsuite, koji svake godine objavljuju detaljan izveštaj o globalnom digitalnom ponašanju. Prema izveštaju za 2024. godinu, globalno prosečan korisnik provodi: 7 sati i 6 minuta dnevno online, uključujući sve aktivnosti kao što su korišćenje interneta putem mobilnih telefona, računara i drugih uređaja; 2 sata i 26 minuta dnevno na društvenim mrežama; 2 sata i 27 minuta dnevno na internetu putem mobilnih uređaja.

Ali šta ovakve informacije znače u realnom životu. Pa, znače da smo uglavnom pod pritiskom apsolutne informisanosti i očekivanja da sva dešavanja pratimo sa istom pasijom. A ako na TikToku ili instagramu ostaviš komentar u kojem nekog drugog oslovljavaš kao neinformisanog ili nedovoljno zainteresovanog za praćenje, pa, svega ikada, onda dolazimo do kategorije u kojoj nastaje novi savremeni intelektualac. Biti intelektualac danas nije više samo sinonim za razumevanje klasične filozofije, ekonomije, umetnosti ili nauke. U današnjem vremenu, biti intelektualac znači mnogo više: to podrazumeva neprekidno pratiti sve—od poslednjih hitova pop muzike, preko političkih previranja na američkim izborima, do najnovijih trendova na TikToku.

Moraš da znaš svaku pesmu od Charli XCX ali i da budeš apsolutno stopostotno involviran u aktivizam, moraš da pročitaš novi knjigu Sally Rooney, ali i da odeš na otvaranje nove izložbe u lokalnoj galeriji. Moraš, moraš, moraš. Ne smeš da kažeš da te to ne zanima, ili da o tome nisi baš čitao, ne daj bože da si za nešto čuo samo na TikToku, a da nisi kasnije poželeo da znaš svaki detalj o tome. U tom slučaju nisi relevantan, nisi u toku, nisi intelektualac! Od intelektualca se danas očekuje da bude u toku sa svim, da razume sve, da bude up-to-date i informisan o svemu što se događa, od trivijalnih do ozbiljnih stvari. Nije bitno šta su njegova lična interesovanja, problemi ili mišljenja. A sve to, u vremenu kada su društvene mreže postale primarni kanal za širenje i konzumaciju informacija, značenje intelektualizma se pomalo izvitoperilo.

Iako društvene mreže mogu da omoguće razmenu informacija i dovođenje novih ideja u centar pažnje, one istovremeno nameću površnost. Sigurna sam da vam je ponekad teško i da odgovorite na sve TikTokove i Reelsove koje vam prijatelji u toku dana pošalju, a možda čak i na običnu tekstualnu poruku jer se osećate preopterećeno i samo biste da brain rottujete u krevetu i gledate omiljenu seriju, a kamoli kad se od vas očekuje da aktivno učestvujete u svakoj diskusiji, uskočite na trend ili date svoj promišljen zaključak o nečemu o čemu ne znate i možda i ne želite da znate ništa.

Svuda je prisutna potreba da se zna „sve“ što prirodno smanjuje mogućnost dubljeg i detaljnijeg istraživanja tolike količine tema. Nemojte pogrešno da me shvatite, uopšte ne smatram da treba da vratimo onog starog arogantnog intelektualca koji svima drži slovo što ne znaju ime i prezime svake osobe koja je učestvovala u Stogodišnjem ratu. Ne, niko ne želi tog dosadnog lika u društvu. Mislim da ceo savremeni svet trenutno želi upravo suprotno, malo mira, manje licemerja, stalne potrebe za dokazivanjem nivoa obrazovanja, intelekta i oslobađanje od tereta koji donosi imperativ stalne prisutnosti.

Želimo da možemo da uzmemo pauzu, da kažemo ne znam, ne zanima me ili nije na meni da komentarišem kada su u pitanju neke mahom irelevantne stvari (što ne znači da treba smatrati praćenje i komentarisanje istog potpuno nepoželjnim, jer svima nam je ponekad potrebno da ispraznimo mozak, tračarimo ili dugo polemišeno o tome što se uske farmerke možda vraćaju u trend). Međutim, mislim da će svet ostati na mestu ukoliko baš ja ne budem imala mišljenje o određenom trendu, knjizi, izložbi ili pesmi, jer to ne ugrožava nikoga, niti čini bilo kakvu razliku u društvenom diskursu. 

Ovde se ne radi o izbegavanju odgovornosti za komentarisanje određenih tema koje su od ključnog značaja za čitavo društvo, poput opravdanja nepodržavanja studentskih protesta u Srbiji pod izgovorom da se to nekoga ne tiče, već svesti i mogućnosti razlikovanja i prepoznavanja bitnog od nebitnog u moru informacija koje čekaju da dobiju svojih pet minuta.