Čula sam da je jednom neko na internetu rekao da nešto ne zna. Preživeli smo.<br />

Znanje je moć! Francis Bacon koji je navodno izgovorio ovu čuvenu rečenicu, koja se već vekovima smatra mantrom onih koji cene obrazovanje i informisanost povrh svega, sigurno nije mogao da predvidi da će svet postati razvijen do te mere da će znanje visiti o koncu relevantnosti usled dostpunosti prevelike količine informacija odjednom. 

Šta raditi kada znanje postane prokletstvo? Ukoliko ste hronično online, a i ukoliko ste samo online u umerenim količinama, svakog dana ste izloženi hiljadama različitih podataka, na različitim jezicima o različitim stvarima sa svih krajeva sveta. Prema nekim istraživanjima, prosečna slika na internetu (na društvenim mrežama ili u reklamama) traje oko 1–2 sekunde.  Čak iako toga niste svesni samo danas je kroz vaše oči prošlo preko 24 000 vizuelnog sadržaja u obliku slika koje vidimo na našim telefonima, televizorima i računarima. Jedno od najpoznatijih istraživanja o upotrebi interneta dolazi od We Are Social i Hootsuite, koji svake godine objavljuju detaljan izveštaj o globalnom digitalnom ponašanju. Prema izveštaju za 2024. godinu, globalno prosečan korisnik provodi: 7 sati i 6 minuta dnevno online, uključujući sve aktivnosti kao što su korišćenje interneta putem mobilnih telefona, računara i drugih uređaja; 2 sata i 26 minuta dnevno na društvenim mrežama; 2 sata i 27 minuta dnevno na internetu putem mobilnih uređaja.

Ali šta ovakve informacije znače u realnom životu. Pa, znače da smo uglavnom pod pritiskom apsolutne informisanosti i očekivanja da sva dešavanja pratimo sa istom pasijom. A ako na TikToku ili instagramu ostaviš komentar u kojem nekog drugog oslovljavaš kao neinformisanog ili nedovoljno zainteresovanog za praćenje, pa, svega ikada, onda dolazimo do kategorije u kojoj nastaje novi savremeni intelektualac. Biti intelektualac danas nije više samo sinonim za razumevanje klasične filozofije, ekonomije, umetnosti ili nauke. U današnjem vremenu, biti intelektualac znači mnogo više: to podrazumeva neprekidno pratiti sve—od poslednjih hitova pop muzike, preko političkih previranja na američkim izborima, do najnovijih trendova na TikToku.

Moraš da znaš svaku pesmu od Charli XCX ali i da budeš apsolutno stopostotno involviran u aktivizam, moraš da pročitaš novi knjigu Sally Rooney, ali i da odeš na otvaranje nove izložbe u lokalnoj galeriji. Moraš, moraš, moraš. Ne smeš da kažeš da te to ne zanima, ili da o tome nisi baš čitao, ne daj bože da si za nešto čuo samo na TikToku, a da nisi kasnije poželeo da znaš svaki detalj o tome. U tom slučaju nisi relevantan, nisi u toku, nisi intelektualac! Od intelektualca se danas očekuje da bude u toku sa svim, da razume sve, da bude up-to-date i informisan o svemu što se događa, od trivijalnih do ozbiljnih stvari. Nije bitno šta su njegova lična interesovanja, problemi ili mišljenja. A sve to, u vremenu kada su društvene mreže postale primarni kanal za širenje i konzumaciju informacija, značenje intelektualizma se pomalo izvitoperilo.

Iako društvene mreže mogu da omoguće razmenu informacija i dovođenje novih ideja u centar pažnje, one istovremeno nameću površnost. Sigurna sam da vam je ponekad teško i da odgovorite na sve TikTokove i Reelsove koje vam prijatelji u toku dana pošalju, a možda čak i na običnu tekstualnu poruku jer se osećate preopterećeno i samo biste da brain rottujete u krevetu i gledate omiljenu seriju, a kamoli kad se od vas očekuje da aktivno učestvujete u svakoj diskusiji, uskočite na trend ili date svoj promišljen zaključak o nečemu o čemu ne znate i možda i ne želite da znate ništa.

Svuda je prisutna potreba da se zna „sve“ što prirodno smanjuje mogućnost dubljeg i detaljnijeg istraživanja tolike količine tema. Nemojte pogrešno da me shvatite, uopšte ne smatram da treba da vratimo onog starog arogantnog intelektualca koji svima drži slovo što ne znaju ime i prezime svake osobe koja je učestvovala u Stogodišnjem ratu. Ne, niko ne želi tog dosadnog lika u društvu. Mislim da ceo savremeni svet trenutno želi upravo suprotno, malo mira, manje licemerja, stalne potrebe za dokazivanjem nivoa obrazovanja, intelekta i oslobađanje od tereta koji donosi imperativ stalne prisutnosti.

Želimo da možemo da uzmemo pauzu, da kažemo ne znam, ne zanima me ili nije na meni da komentarišem kada su u pitanju neke mahom irelevantne stvari (što ne znači da treba smatrati praćenje i komentarisanje istog potpuno nepoželjnim, jer svima nam je ponekad potrebno da ispraznimo mozak, tračarimo ili dugo polemišeno o tome što se uske farmerke možda vraćaju u trend). Međutim, mislim da će svet ostati na mestu ukoliko baš ja ne budem imala mišljenje o određenom trendu, knjizi, izložbi ili pesmi, jer to ne ugrožava nikoga, niti čini bilo kakvu razliku u društvenom diskursu. 

Ovde se ne radi o izbegavanju odgovornosti za komentarisanje određenih tema koje su od ključnog značaja za čitavo društvo, poput opravdanja nepodržavanja studentskih protesta u Srbiji pod izgovorom da se to nekoga ne tiče, već svesti i mogućnosti razlikovanja i prepoznavanja bitnog od nebitnog u moru informacija koje čekaju da dobiju svojih pet minuta.