Showgirls filmovi koje gledamo kao savršenu uvertiru u novi album Taylor Swift

Nakon gostovanja Selene Gomez i Bennyja Blanca kod Jaya Shettyja, potkasti sa poznatim parovima postali su mi svojevrsni guilty pleasure. Reality bez realityja, u nešto kulturnijem maniru, a koji poziva na udobnu sofu i uvek iščekivani me time kada um odlazi na nit’ brige nit’ pameti režim. U nedostatku svojih, uvek je interesantno okupirati se tuđim ljubavnim pustolovinama, lekcijama i previranjima, zbog čega se preksinoć New Heights sa Taylor Swift i Travisom Kelceom gledao u live-u. Pored priče o njihovom upoznavanju, Taylor je otkrila zvanični naziv svog novog albuma – The Life of a Showgirl – uz instant spekulacije o tome ko će od slavnih zvezda na njemu gostovati (Sabrina Carpenter je za sada potvrđena), koje su reference i hoće li ovo biti ovo biti njen najsrećniji album do sada. Na osnovu plejliste koju je objavila na Spotifyju pod nazivom And, baby, that’s show business for you, jasno je da je pred nama pop album, sa zvukom koji podseća na energičnije pesme sa 1989, Reputation i Red. S druge strane, cover albuma, naslućuje ono što i njegov naziv – omaž showgirls eri, i to ne u svetu muzike, već filma. Spremite šljokice i perje, u nastavku donosimo filmove o show devojkama koji su nesumnjiva referenca, ali i savršena uvertira u njen 12. po redu album.

The Last Showgirl (2024)

Prvi u nizu nedvosmisleno je glavna asocijacija Taylorinog novog albuma. Nakon decenija provedenih pod reflektorima Las Vegasa, Pamela Anderson ulogom u The Last Showgirl donosi jednu od svojih najiskrenijih uloga – bez ironije, bez maske, samo istina jednog ženskog tela koje je život provelo na sceni. Film prati nekadašnju plesačicu koja se suočava s krajem svoje karijere, istovremeno pokušavajući da obnovi odnos sa otuđenom ćerkom. The Last Showgirl je film o telu koje pamti, o nostalgiji koja nije glamurozna i o dostojanstvu koje se traži u svetu koji slavi mladost. Pamela ovde ne glumi legendu – ona je žena koja se bori da definiše ko je kada nestane identitet „šou devojke“. Dirljiv, tih i nepretenciozan film o svemu onome što dolazi posle aplauza.

Gentlemen Prefer Blondes (1953)

Naizgled laka komedija, Gentlemen Prefer Blondes je zapravo rafinirana analiza ženske ekonomije moći u muškom svetu. Marilyn Monroe i Jane Russell igraju dve prijateljice koje koriste stereotipe da bi ih razbile – sa osmehom, pesmom i… dijamantima. Film je snimljen 1953, ali i danas izgleda savremeno u prikazu ženskog savezništva, performansa i kontrole narativa. Marilynin lik možda kaže da su dijamanti najbolji prijatelji devojke, ali prava poruka je: pametno odigran šarm zaista može biti oružje.

Chicago (2002)

Chicago je surova parabola o tome kako se zločin, uz dobar PR i dovoljno ritma, pretvara u zabavu. Film je ekranizacija čuvenog brodvejskog mjuzikla, ali u rukama Roba Marshalla postaje studija o društvu koje ne razlikuje istinu od predstave. Renée Zellweger i Catherine Zeta-Jones nisu heroine – one su proizvod sistema, spremne da pevaju, plešu i manipulišu ne bi li opstale. Sve u ovom filmu je koreografisano – čak i ubistvo. Chicago je film bez iluzija, ali sa mnogo stila.

Cabaret (1972)

Na prvi pogled, u Cabaretu sve vrvi od boja, muzike i erotske tenzije, ali u središtu se nalazi praznina koju ni jedan aplauz ne može da popuni. Liza Minnelli kao Sally Bowles simbolizuje dekadenciju koja se smeje istoriji u lice – dok ona nezaustavljivo kuca na vrata. Iako smešten u Berlin pred Drugi svetski rat, film se ne bavi samo politikom, on pokazuje šta se dešava kad ljudi, suočeni s nadolazećim užasom, odluče da ostanu u baru. Možda umetnost ne može da spasi svet – ali barem će se pevati dok se svet raspada.

Moulin Rouge (2001)

Moulin Rouge je vizuelni vrtlog koji se čak ni ne trudi da bude suptilan – ljubav, smrt, umetnost, pop pesme i boemija – sve je u ovom filmu Baza Luhrmanna preterano, ali iskreno. Nicole Kidman kao Satine je svojevrsni mit: o ženi koja nikada nije pripadala sebi, o ženi čije telo pripada pozornici, a srce – nikome. Film koristi muziku za emotivan naboj, a boje kao jezik. Na kraju, Moulin Rouge je tragedija prekrivena šljokicama, ali bol je stvaran. I ostaje mnogo nakon odgledanog filma.

Burlesque (2010)

Burlesque je film koji ne pokušava da sakrije svoju teatralnost – on je šljokičav, sa previsokim potpeticama i američkim snovima. Christina Aguilera u ulozi mlade pevačice dolazi u Los Anđeles da postane slavna, dok je Cher, u ulozi vlasnice kluba, čeka sa prekim pogledom žene koja je sve to već videla. Iza raskošnih nastupa i svetlucavih zavesa krije se osnovna potreba da se bude viđen, makar na nekoliko minuta. A kad Cher peva You Haven’t Seen the Last of Me, postaje jasno – ovo je film o opstanku.

Funny Girl, William Wyler (1968)

U Funny Girl, Barbra Streisand ne glumi Fanny Brice – ona jeste Fanny Brice. Film je snimljen kako bi nosio njen glas, lice i snagu, ali ono što ga čini bezvremenim nije talenat, već ambivalencija. Ovo nije obična biografija o usponu jedne žene u muškom svetu zabave, to je priča o ceni ljubavi, o telu koje nije savršeno, ali je neodoljivo, i o tome kako je ponekad teže nositi uspeh nego neuspeh. William Wyler režira, a Barbra – mlada, beskompromisna, bolno ranjiva – ruši sve okvire. „Hello, gorgeous!“